Недавно је објављен нови превод Књиге Постања са грчког, који је урађен по највишим научним и стручним стандардима. Тај преводилачки и издавачки подухват реализован је у Центру за библијску филологију и херменеутику Филозофског факултета Универзитета у Београду. Књига садржи уводни чланак приређивача, грчки текст, српски превод, коментаре, као и мапе и библиографију. Приређивач је наш, засигурно, најбољи библијски филолог, управник поменутог центра и редовни професор на Одељењу за класичне науке београдског Филозофског факултета – Војин Недељковић.
Проф. Недељковић је латинист са тежиштем истраживања на вулгарном, позном и хришћанском латинитету. Наставник је латинског на свим нивоима студија класичних наука. Такође, наставник је и библијског јеврејског језика, као и предмета Филолошки увод у Библију, у склопу мастер и докторских студија класичних наука.
О његовом издању Постања по Седамдесеторици, али и о сличном преводилачком подухвату вл. Атанасија (Јевтића), као и о преводу Старога завета проф. Драгана Милина који се од појављивања систематски игнорише од стране наших црквених институција и теолошких факултета, проф. Војин Недељковић је говорио за наш и-магазин.
Проф. Војин Недељковић (лична архива)
Код нас није уобичајена појава да се класичари баве библијском филологијом. Шта вас је мотивисало да зађете и у ту област, чак и да с колегама, при Одељењу за класичне науке београдског Филозофског факултета, оснујете Центар за библијску филологију и херменеутику?
– Ако смем да почнем из високе ноте, ствар је у томе што су у последње време – последње дуже време – београдски класичари много напредовали. (Говорим, дабоме, о науци и настави, не о подршци нашим пословима нити о благостању посленика.) Оснивање Центра за библијску филологију и херменеутику један је од знакова тог напретка. С библијском филологијом ми се враћамо коренима своје струке. Класична филологија има своје прецеденте у самој класичној старини, али њен модерни облик дугује се раном новом веку. Тад се она утемељује као наука о древним текстовима чије је порекло, на једној страни, грчко-римско, где царују велики писци двеју класичних књижевности, почев од Хомера, а на другој – јудеохришћанско, где наравно царује Библија. Све то скупа чини духовни иметак, очевину хришћанског света. Класичне науке с библијском филологијом као својим органским делом одражавају, попут каквог микрокозмоса, велики поредак ствари, тј. чињеницу да је и сама наша цивилизација заснована двогубо.
Како је дошло до тога да почнете да преводите Књигу Постања са грчког и да ли имате у плану да преведете и остале старозаветне списе?
– Идеја да се читава Септуагинта преведе на српски – па и више од идеје, иницијатива – потекла је од нашег колеге теолога проф. др Родољуба Кубата. Он је својевремено ступио у додир с немалим бројем класичара, у намери да се развиде могућности за рад и изврши расподела посла. Та његова иницијатива, као што верујем да знате, није задобила институционалну подршку тамо где би се подршка најпре очекивала, али идеја је опстала. Почетак њеног остварења је Постање по Седамдесеторици у издању наше матичне установе, Филозофског факултета у Београду. На Књизи Постања је са мном као приређивачем сарађивало четворо млађих колега: троје филолога – мр Мирослава Мајхер, мср Димитрија Рашљић, мср Теодора Исаиловић – и један теолог, др Љиљана Јовановић. Други слично конфигурисан тим ради сада и на Књизи Изласка: то би требало да буде наставак посла. Засад имамо у виду толико, али ја верујем и слутим да ћемо се ускоро разгранати, разрадити, па једног дана и комплетирати Септуагинту на српском.
Превод је, сматрају неки, својеврсна издаја текста. Ако је тако, да ли је превод с превода двострука издаја? Или сте сагласни с Аристејем, ко год то био, Филоном и другима да Септуагинта нема статус који обично имају преводи?
– Јудеохеленистички и потом ранохришћански учени људи имали су своје мотиве да Септуагинту сматрају јединствено значајном формом јеврејске Библије, односно Старог завета; о томе је нешто речено у уводној студији Постања по Седамдесеторици. Модерни резон (говорећи, разуме се, о научном резону, не о догматским позицијама) нешто је друкчији, али са сличним исходом: Септуагинта је и у модерном виђењу сасвим изузетна. Не што би она била еквивалент јеврејском изворнику (који би онда могао и да оде у други план), него због тога што она још од старине пружа једно сведочанство које се даје у пуној мери разумети тек откад су, у прошлом веку, откривени антички библијски рукописи у јудејској пустињи. Сад се позитивно зна да је текстуалној једнообразности јеврејске Библије, тзв. масоретском тексту, претходила текстуална разноликост, при чему је Септуагинта била и остала главно (иако посредно) сведочанство те разноликости: она је превод једног немасоретског текста који је у своје време био на извесној цени.
Но, шире од питања библијске текстологије, Септуагинта је темељац читаве јудеохеленистичке културе. Ова је доцније затомљена са разних разлога на разним странама, али се у науци о класичној старини њен значај одавно увиђа, а у наше време сматра све већим и већим.
Најзад, Септуагинта има и кардиналну важност у младој Цркви: она је Стари завет античких хришћана (то се поимање у источном хришћанству добрим делом одржало и до данас). Она је, дакле, Стари завет који читају и тумаче оци и учитељи Цркве. Па и у домену језика и стила, Септуагинта лежи у основи целокупног библијског (дакле, и новозаветног) и затим литургијског идиома грчког.
Превод који смо израдили моји сарадници и ја хоће нарочито тачно да покаже како стоји грчка Књига Постања према јеврејској. То јест, каквим је преводним поступком она сачињена, и шта она сведочи о свом немасоретском предлошку. То су, разуме се, компликоване ствари: штиво које износимо пред читаоца није, стога, лако ни глатко. А пошто се и не може све саопштити кроз превођење, наш је превод праћен апаратом који додатно обавештава о свему што смо, с обзиром на постављени циљ, сматрали потребним да се каже.
Реците нам нешто више и о техничким стварима… које сте издање Септуагинте изабрали, каква је структура и садржај критичког апарата итд?
– Ми смо грчко Постање читали по Виверсу, из првог тома гетингенске Септуагинте. Тај смо текст и репродуковали, уз извесне чисто техничке измене, српском читаоцу на корист. А пошто упркос меродавности Виверсовог издања још увек опстаје у широкој употреби и један старији текст, по Ралфсу, ми смо побележили разлике између Виверса и Ралфса, читаоцу на увид, да предупредимо сваку забуну.
Под критичким се, међу филолозима, разумева апарат који обавешава о појединостима трансмисије текста. Ту се, дакле, наводе варијантна читања, критичке конјектуре и сл. Наш апарат није такав. Он систематски бележи разлике (чак и ситне) између грчког и масоретског Постања, и још понешто што се тиче њиховог међуодноса, с нагласком на преводној техници. У исходу, наша је књига пуна не само српског и грчког, већ и јеврејског, где ценимо да га вреди цитирати. Ипак, све је уређено тако да и без познавања библијских језика читалац може доста тачно да се обавести о свему што му казујемо.
Ваш превод није први превод Постања са грчког. Први је, ако се не варам, онај који је приредио вл. Атанасије (Јевтић). Њега сте, судећи по списку коришћене литературе, имали у виду. Како оцењујете један такав преводилачки експеримент? Да ли је донео жељене резултате?
– Покојни владика Атанасије превео је Постање и с јеврејског и с грчког, и та два превода стоје упоредо. Тако читалац може, наизглед, да се обавести о подударним и неподударним местима. Кад би, одиста, разлике између јеврејског и грчког Постања биле онолике и онакве какве су у неким другим старозаветним књигама, таква презентација би била од највеће користи. Али, у случају Постања јеврејски и грчки се разликују у једном мањем броју битних појединости и затим у безбројним ситницама, не свагда неважним, а опет тешко саопштивим кроз превођење. Ако је, дакле, то био циљ, да се тачно испореди грчки с јеврејским, онда жељени резулат није довољно постигнут. Ми зато и јесмо уредили своју књигу сасвим друкчије од владике Атанасија.
Али право је рећи да упоредно Постање владике Атанасија свакако није имало само тај један циљ. Све што се, поред самих превода, налази у његовој књизи (а тога има много, што у форми напомена, што у форми пропратног текста) показује да је владика Атанасије хтео да пружи широк увид не само у текст већ и у егзегезу Постања. Ту је књизи тежиште, и ту има изврсних ствари: владика је, зна се, био изврстан теолог и, уопште, човек прворазредне памети.
Чега у књизи мање има, то је дисциплине, реда, система. И поред своје филолошке жице (јер не само овај већ и други послови покојног владике Атанасија одају његов несумњив дар и лепа знања на том пољу), он за филологију, »математику хуманистичких наука«, ипак није имао довољно спреме, или бар није имао довољно уважења и стпрљења. Међутим, древни текстови – сви, а некмоли библијски, где је свако слово важно – траже своје. Филолошка рачуница мора да се слаже; без тога, све остало је произвољно, провизорно, паду склоно.
Искористио бих прилику да вас замолим да прокоментаришете и недавно објављен превод проф. Драгана Милина… Упада у очи изузетна заинтересованост читалаца (ово знам из прве руке), и скоро потпуно игнорисање стручне, посебно теолошке, као и црквене јавности тог преводилачког подухвата првога реда. Какав је ваш суд о Милиновом преводу и како коментаришете игнорантски став стручњака и клира?
– Ми, нажалост, нисмо од оних нација које умеју да цене самопрегоран рад на опште добро. Да јесмо, Драган Милин би данас био позната и призната национална величина. То је човек који је цела века скупљао драгоцена знања – она до којих најбоље главе долазе тешком муком, а све остале никад и никако – да би поткрај своје академске каријере прионуо на један превелик посао кроз који је (да парафразирам реч Скерлићеву) сву своју тековину разделио свом народу. У нашем веку нема много ни оних који су Стари завет прочитали, а тек сести па га превести од А до Ш, то је, по правилу, посао за читаве тимове стручњака. Ја сам убеђен да ће величина Милинове заслуге бити схваћена у будућности и да ће се дуго памтити, без икакве везе с нашим тренутним стањем, несретним на више начина.
У новом Светом Писму нашег библијског друштва, Стари завет у преводу Драгана Милина здружен је с Новим заветом у преводу Емилијана Чарнића. На трагу Вашег питања, како сте га формулисали, неко би помислио да је све удешено како би се могли скупа игнорисати и Чарнић и Милин. Али ја мислим да се они неће моћи игнорисати скупа као ни понаособ. Зашто неће? Зато што су то понаособ два јако добра превода, која међу собом имају и нечег сродног, конгенијалног, па још боље функционишу у садејству. Време је на њиховој страни. Ваља, само, смоћи мудрости и предузимљивости како би се на новој Библији »Милин-Чарнић« даље радило. Требало би њен текст стручном руком поправљати из издања у издање, јер и од јако доброга има боље: тачније, доследније, спретније, лепше…