Пре извесног времена у српски теолошки речник ушуњао се придев „црквен“ а онда и његов антином „нецрквен“. Као што то обично са речима бива, значење је уобличавано и нормирано њиховом употребом. Шта значи бити црквен или нецрквен учили смо кроз његову примену. По правилу, он је коришћен да именује не тек неку, него нечију реалност – лик појединца или групе, његово или њихово дело, понашање, врлину или порок.
Пре неког времена, када је овај придев почео да се користи, често би се говорило о црквености појединих народа. Тако би, рецимо, епископи, професори и духовници који су се образовали у Грчкој знали говорити о томе како је, за разлику од српског, тамошњи народ изразито „црквен“. Тиме се успостављао један стандард о томе како један народ треба да практикује и живи своју веру, али и доносио вредносни суд о сопственом народу. Придев је често постајао део једног ширег „пакета“ који је градио слику о српском и грчком Православљу. Славиле су се различите грчке праксе а готово са презиром се говорило о разним српским обичајима којима је наш народ кроз своју болну историју чувао своју припадност Цркви.
Било је, и сада има, много чега лепог и племенитог у нашој духовној обнови, односно инсипирације коју је ова имала у грчком православљу и теологији. Међутим, мора се признати да је одвећ често њоме провејавао и један „нецрквен“ дух самопорицања. Грчко православље је и те како имало чему да нас научи, али нас није морало учити томе да је оно наше, заједно са читавим народом, некако „нецрквено“.
С друге стране, овај говор увео је у причу и потребу за непрестаним „уцрковљавањем“ српског народа. То је подразумевало како потребу за сталним подучавањем (катихизацијом и евангелизацијом) народа, која је неопходна сваком па и нашем народу, али често и више од тога. Све те појаве и манифестације српске вере требало је сада некако „уцрковити“. Отуда су и кренули покушаји да се нпр. славски колачи ломе искључиво у цркви, као и да се налагање бадњака обавља у црквеној порти. Ове обичаје, који су од вајкада практиковала хришћанска домаћинства, тако је требало „привести Цркви“. Као да они од самог почетка нису били израз дубоког доживљаја Цркве, сабирања, заједништва, духовности, коју сваки човек жели да практикује, и тиме пренесе и оживи веру у сопственом дому.
У некој наредној фази, овај термин почео је да се користи као похвала неком појединцу. Није било ничег лепшег него рећи за некога да је „црквен“ човек. Иако би се ретко објашњавало шта се под тим подразумева, то је постало средство валидације нечије вере, држања, учења, мишљења, понашања, и томе слично. „Црквен човек“ био је онај који „зна шта је Црква“ – како би се често говорило. Попут случаја са читавим народима, ова таутологија била је начин одавања признања нечијем лику и делу.
У трећој фази, коју данас живимо, поред „црквености“ у свакодневну употребу ушао је и његов антином – „нецрквеност“. Тиме би се, опет неодређено и саморазумљиво, тврдило да онај кога својим вредносним судом таргетирамо, „не зна шта је Црква“, да нарушава њен дух, етос, или нешто треће. Ова стратегија по правилу има je за циљ да предупреди потребу за каквим озбиљнијим разматрањем нечијих аргумената, резоновања или поступања. Једном означен као „нецрквен“, поготово од стране људи на позицијама црквене моћи, појединац није завређивао нити имао право да се с њим разговара или његов став узме у разматрање. Јер, шта имамо ми „црквени“ да у обзир да узимамо оне „нецрквене“? Ово је постала савршена пречица система самоодбране који се грчевито одупире самој помисли да критику на свој рачун треба чак и да узме у разматрање. У другом, опаснијем виду, ово је постао систем циљане дискредитације, па и дехуманизације свакога ко се у „наш“ концепт „црквености“ не уклапа.
Да ли је, међутим, у историји црквеног Предања уопште коришћен овај термин?
Ништа слично појму „(не)црквености“ не налазимо ни у једном од светописамских списа. Придев „црквени“ се у српском преводу Новог Завета искључиво користи да именује нешто што припада Цркви (τὴν ἐκκλησίαν), попут нпр. старешина (Дап 20, 17) или презвитера (Јак 5, 14). Његов антоним „нецрквени“, не може се нигде срести.
У црквеном Предању, такође, не налазимо никакав спомен овог термина. У немалом броју моралних и аскетских списа, никада нигде се у списак врлина које је хришћанин позван да практикује или у њима узраста, не спомиње „црквеност“, баш као што се и међу пороцима не спомиње „нецрквеност“. С друге стране, у вокабулару отаца, који је врло често обиловао тешким оптужбама, осудама и прекоравањима, нико, па ни јеретици, није оптуживан за „нецрквеност“.
Шта нам то историјско искуство новозаветних списа и отачког промишљања говори?
Историчари и теолози би вероватно могли да изведу разне закључке. Закључак који се чини очигледним јесте да иза придева „нецрквени“ стоји стратегија дискредитовања и искључивања другога која је сасвим новог датума.
Много важнија од тога, верујем, јесте чињеница да искуство Цркве показује – да се послужимо правним речником – да сваки појединац припада Цркви (а и Црква њему) све док се не докаже супротно. Дакле, црквеним се има сматрати сваки члан Цркве. Отуда је „црквен“ сваки онај који „припада Цркви“. Са свим својим врлинама и пороцима, добрим и лошим странима. Али припада Цркви.
У чему је онда проблем са тим да било кога квалификујемо као „нецрквеног“?
Први проблем са употребом ових придева је већ именован. Њиме се често прикрива један став, дух и понашање које је презриво према сопственом народу и његовој традицији и јесте израз духа самопорицања. Тиме се наводно настоје оправославити обичаји и праксе који су већ дубоко православни. Српски народ и предање ни по чему не захтевају поновно крштење.
Други проблем директно се тиче црквеног поретка. Наиме, Црква је кроз историју установила различите институције којима је доносила одлуке о „црквености“ сопствених чланова. Ако се „црквеним“ има сматрати свако ко је члан Цркве, онда то значи да „нецрквен“ може бити само онај ко је одлучен од Цркве.
Постоји прегршт нивоа и начина на који су се кроз историју хришћани одлучивали од Цркве. Од привременог одлучења лаика од причешћа до трајног свргавања епископа, свођења на ред лаика, па и њиховог трајног одлучења. У нашој помесној Цркви, канонско предање, али и Устав СПЦ, предвиђа поступак за сваки од ових нивоа и начина. Када је реч о лаицима, о томе може одлучивати епископ, епархијски црквени суд и Велики црквени суд. Када је реч, на пример о епископима, о томе може одлучивати искључиво Архијерејски сабор.
Чувари „црквености“, брзи на оптужби за „нецрквеност“ како лаика тако и клирика, па и епископа, међутим, за овај црквени поредак не маре. Они с огромном лакоћом себи придају прерогативе који су одувек припадали искључиво Цркви самој, њеним институцијама и процедурама. И тако из списка чланова Цркве бришу свакога ко им није по вољи. Иако то не чине формално (макар не за сада), то чине суштински. Јер „нецрквени“ припадници Цркве су опаснији од оних који уопште цркви и не припадају. То су „петоколонаши“, „унутрашњи непријатељи“ и свако друго зло из речника комунистичке партије (које се наводно гнушамо), који се употребљавају као средство за разрачунавања са својим опонентима и „дисидентима“.
Трећи проблем тиче се чињенице да тренутни црквени положај никоме не гарантује статус „црквености“ – онако како је схватају они који воле овим термином да се служе. То што је неко истакнути епископ или патријарх није трајни гарант његове „црквености“. Очување поретка не захтева нужно од свих чланова Цркве да му буду беспоговорно послушни и да се његове процене, поступци, па и исправно учење, не смеју довести у питањe. У том погледу, довољно је присетити се чињенице да су славни јеретици, па и родоначелници погрешних учења, заузимали истакнута места у црквеној јерархији. Бројни патријарси који су били на првом трону Истока – цариградском – осуђени су од Цркве као јеретици. У такве спадају рецимо Јевсевије Никомидијски, Евдоксије Антиохијски, Македоније, Несторије, Акакије, Сергије и Пир. Да ли је у случају ових личности пуноћа Цркве беспоговорно слушала њихов суд, или је можда „критички“ промишљала о њима? Ако им положај није гарантовао „црквеност“, може се испоставити да ће се управо они, у историјском суду, показати истински „нецрквенима“.
Четврти проблем јесте чињеница да је, кроз историју, Црква често кажњавала и искључивала оне најбоље међу својим члановима. Свети Атанасије Велики је осуђен два пута на сабору епископа, а пет пута прогнан из Александрије. Свети Јован Златоусти је свргнут и изгнан, такође, одлуком епископског сабора. Свети Максим Исповедник је полемисао директно са поменутим цариградским патријархом Пиром, због чега је био осуђен и мучен – одсецањем језика и десне шаке – и изгнан. Постоје и бројни други примери. То нас учи макар толико да знамо да Црква може да погреши у свом овоземаљском суду. Али и да може да се у свом историјском – или, неко би рекао, есхатолошком – суду исправи. И призна да су они које је осудила и од себе одлучила били заправо њен „најцрквенији“ део, онај који нас је научио, и данас нас учи, истинској вери Цркве.
Пети проблем тиче се чињенице да су рехабилитацију по правилу задобијали махом они највећи међу црквеним јерарсима. Само Бог зна, међутим, колико је оних праведника који нису имали тај благослов да заузимају висока и истакнута места попут многих светих отаца, који су умрли искључени из Цркве, а да никада у њу нису по смрти враћени. То зна само Бог.
Коначно, проблем је и у томе што је ово пресуђивање туђој „црквености“ знак не само неуважавања црквеног, него и порицање духовног поретка. Тиме појединац преузима на себе ингеренције суда који припада било тренутним црквеним институцијама, било њеној историјској (и есхатолошкој) свести, било Богу самом. Можда ће исти рећи како овим никога не искључује из Цркве, него „само“ суди о томе какав је он члан Цркве. Лепо. Међутим, то се не разликује од пресуђивања вере других, да ли су хришћани или не, и томе слично. Давати гордо себи за право да будемо коначне судије у име Цркве или Бога самог – показатељ је озбиљног духовног проблема. Сам Христос нас о томе јасно поучава говорећи „Не судите, да вам се не суди; Јер каквим судом судите, онаквим ће вам се судити; и каквом мером мерите, онаквом ће вам се мерити.“ (Мат 7, 1-2).
Дакле, ако заиста верујемо Цркви и њеним „овоземаљским“ судовима – онда морамо признати да је „нецрквен“ само онај ко је из Цркве искључен као њен члан. Ако заиста верујемо Цркви и њеном „небеском“ суду – онда морамо признати да је „нецрквен“ само онај који је из Цркве искључен, а да никада, па ни по смрти, није рехабилитован. Ако заиста верујемо Богу и да је његов суд једини истинити, онда морамо признати да су сви наши, па и судови Цркве о томе привремени и упитни, макар до Другог доласка. Свако проглашавање људи „нецрквенима“ је, с једне стране, или неповерење у овоземаљски или у небески суд Цркве, или у Божији суд. Самим тим, такав говор par excellence представља нарушавање црквеног па и Божјег поретка. И озбиљан је показатељ духовног проблема.
Ако, дакле, уопште постоји нешто што бисмо могли категорисати као „нецрквено“ понашање – онда је оно управо то: лакомислено, безбрижно, а заправо безобразно, безобзирно и злонамерно проглашавање било којих других чланова Цркве – „нецрквенима“.
Стога би оци и браћа који свој народ, свештенике, вероучитеље, студенте, и уопште било које чланове Цркве с неподношљивом лакоћом проглашавају „нецрквенима“ морали да буду далеко обазривији. Ако је неко за Цркву – у име чије пуноће се усуђујете да говорите и самостално пресуђујете – заиста „нецрквен“, то сте искључиво ви сами.
А најбоље би било да сви заједно тај суд препустимо Цркви, њеној пуноћи историјског и есхатолошког постојања, и Богу самом. Само тако ћемо заиста и бити „црквени“ и од себе одагнати „нецрквеност“.
