Док смо у свету увек ће са нама, за нама и испред нас бити неки крајеви. Крај постоји тамо где постоје простор и време, јер сваки просторни и временски одсечак имају неки (свој) крај. Тај крај може бити само прекид у неком току или процесу који ће се једном (можда) наставити или продужити, а може бити и крај који укида све оно што је било пре њега или читав један егзистенцијални ток брише из постојања. Крај може бити испуњење, али и заборав.
Крај може бити и најава неког новог почетка или нови почетак сам. Хришћанин не може а да не верује у крај, у егзистенцијалну важност краја, како на личном, тако и на космичком нивоу. За њега је крај увек ту, како би осмислио свој живот у привремености. Ако помисли да краја нема, повероваће у један мучан бескрај палости, који можда може да одлаже телесну смрт готово у бесконачност, али који нас свакако неће ослободити од терета страсти, и који ће нас све дубље укопавати у блато и прашину палог света, док не будемо били приморани да осетимо сву његову поразну тежину. И док само не завапимо за крајем – као ватром која ће нас прочистити, или окретањем завртња, којим би све почели из почетка.
Ово је епоха, нарочито ових последњих месеци, у којој се толико говори о крају, и то крају као апокалипси, световној или духовној, са или без искупљења и преображења, већ ко у шта верује или не верује. Лични замор због терета масовне анонимности, атомизације и предуго потискивани страх од смрти (заборав смрти) пројектује се на планетарну, космичку и историјску раван, призивајући неког „бога из справе“ који ће омогућити предах или у тренутку усмерити ток историје у другом правцу, који ће растеретити терет наше онемоћале одговорности. Говори се много о огрезлости света у све могуће пороке, али има се утисак да већина и том свету не види себе него увек неког другог. Ватри очишћења требало би да се нада само оној који је види као неопходну најпре за себе а не за друге, а новом „окретају завртња“ онај који је сачувао довољно снага „за живот света“, онај живот без краја а после краја, за раст из славе у славу. А то је понекад теже чак и замислити а камоли му се надати, теже од сваке успављујуће меланхолије смрти и труљења којој смо се толико навикли у овом свету.
Крај као крај света је до сада обично подразумевао крај света који познајемо, односно неке од његових фаза, крај или промену доминантног вредносно-идејног модела на основу ког су људи, кроз процесе социјализације и културизације, урастали у тај свет. Промена симболичког и институционалног поретка заиста врло лако може да се учини као крај света као таквог, и то је вероватно неизбежно у нашим малим животима. Али онај ко би хтео да се назове хришћанином морао би више од тога, знајући да је крај ту-само-што-није, али и да „нико не зна часа“. Да је овде само гост, али и да то не значи да својим лажно ревнитељским страстима треба да узнемирава оне који себе виде као домаћине, а које и саме, пре или касније, чека неки крај, у шта год они веровали.
Немојмо плашити људе, а понајмање себе саме, ма колико то било заводљиво и опијајуће, него призивајмо, мотримо и указујмо на „красоте рајске“, које не зависе ни од каквих овоземаљских крајева. Охрабримо оне око себе, и себе саме, не лажним оптимизмом и заборавом било које врсте, него суочењем са трагичношћу човека и света, из које можемо иступити само кроз капије смрти, тог највећег непријатеља, у нашем призвању да сви – баш свако од нас – будемо богови.
Неће нас послушати у нашој немоћи, страшно је све то, мач је то а мир, али шта да се ради, ако смо се „у Христу родили, у Христа обукли“.