Site icon Теологија.нет

О књизи „Узми одар свој и ходи“ Стојане Валан

Књига есеја Стојане Валан „Узми одар свој и ходи“ подијељена је у три, условно речено тематскe, цјелине: Испод маске (есеји о теолошким, религиозним и етичким питањима и дилемама, сагласни савременом тренутку у којем су настали), Нијансе (лични доживљај и естетско-филозофска анализа умјетничких остварења са којима ауторка осјећа повезаност и интеракцију) и Еванђеоски бициклизам (текстови инспирисани читалачким доживљајем књижевног дјела Светислава Басаре). Свим текстовима ове збирке заједничко је да се баве питањима која имају егзистенцијални значај за човјека уопште.

Као неко ко је ове текстове читао више пута, прво као заинтересовани читалац, а потом као лектор и коректор текста, у различитим фазама припреме, постављала сам питање одговарајућег наслова за ову збирку есеја. На крају, када је Стојана за наслов одабрала библијски цитат „Узми одар свој и ходи“, како гласи и наслов њеног, вјероватно и најчитанијег есеја објављеног на страници Теологија.нет, одабир се чинио баш због тога логичним. Међутим, нијансе и значења одабраног наслова никако се не завршавају само на констатовању библијског извора и читаности једног од есеја из ове збирке. Мотив из те библијске приповијести, о човјеку који је био одузет тридесет осам година и који је болно завапио: „Немам човјека“, односно немам ближњег који би ми помогао да дођем до изљечења (спасења, живота, како год ми то разумјели), Стојана је тематизовала у још једном есеју ове збирке, Тужна душица, у којем маестрално повезује Чеховљеве приповијетке Туга и Тужна душица управо са непостојањем тог блиског другог, човјека,који је неопходан у животу да нас саслуша, подигне, прихвати и понекад усмјери на пут спасења. У вапају болесног и одузетог из библијске приче, схватамо да за њега није најболнија његова болест, него самоћа и остављеност од људи. А тај вапај за блискошћу носимо сви у себи.

Када Исус Христос одузетом и болесном каже: „Узми одар свој и ходи“, он то не ради силом, већ након што, поштујући његову слободну вољу, добије потврдан одговор на питање: „Хоћеш ли здрав да будеш?“.  Устати и отићи у живот, живјети, „ходити носећи са собом одар свој“, није само обична метафора, то је парабола о човјековом паду и повратку себи, а тиме и Богу.

Стојана Валан бира есејистичку форму и њој близак хришћанско-теолошки дискурс, промишља о свијету и тренутку у којем живи и бави се темама које су истовремено универзалне и личне. Она није себи ускратила право да буде слободна и радознала, па тако своју мисао и индивидуални таленат гради на традицији и насљеђу теолошких, флозофских, литерарних, позоришних и филмских мислилаца и теоретичара (од апостола и псалмопојаца, преко руских класика, до постмодернизма Сорентина и Басаре). Захваљујући комплексној и живој стваралачкој природи и личној запитаности над смисленошћу живота, Стојана проналази вриједност, љепоту, наду и љубав за човјека.

Савремени човјек, о којем Стојана Валан пише, тражећи себе није изгубио вјеру у Бога. А различити су путеви те спознаје. У једном од есеја читамо о фасцинантном „сусрету“ са Богом који је имала жена из Руанде, нашавши се у незамисливим околностима (заробљена три мјесеца у минијатурном купатилу са још седам жена за вријеме руандског грађанског рата). Све што је могла, јесте да се моли, ништа друго. „Преживјела је и остала сама. Бог, с којим се зближила у скровишту, постао јој је једина блиска личност.“

Један од најемотивнијих и најнадахнутијих есеја у овој збирци је есеј У утроби кита, који говори о трансформишућој моћи љубави над кривицом, која у филму The Whale (Кит) очајног и самодеструктивног професора књижевности (заробљеног у огромном претилом тијелу), на крају ослобађа из пропадљивог тијела и одводи у вјечну свјетлост истине – гдје коначно јесмо оно шта заиста јесмо, кад са себе збацимо окове кривице.

Занимљиво је да се (библијски) мотив кита јавља као парадигма у још једном есеју из ове збирке, Човјек – створење и стваралац, гдје нас Стојана суочава са нашом немогућношћу да сагледамо вишезначност трагедије једног другачијег бића, у овом случају кита (који је пронађен насукан на обали океана са утробом пуном пластичних кеса и другог неразградивог отпада). „Потребно је почети од несхватљивости и другости бића, јер се искључиво у томе крије његова љепота и наша одговорност… Унутар трагичног опита стварности, кит престаје да буде далеко биће са којим немамо додира и чија злокобна смрт нема утицаја на нашу егзистенцију, а човјек постаје способан да ствара и чини оно за шта је предодређен. Враћа се Богу кроз стваралаштво, приносећи Му творевину, на начин који је само њему као Боголиком бићу својствен.“

Стојана Валан суптилно наводи читаоца на размишљање о односу према властитој егзистенцији и идентитету. Тек када (и ако) упозна и прихвати себе у својој несавршености, човјек постаје способан да прихвати и воли другог, не тражећи савршенство које ни сам нема. А способност и моћ упознавања себе човјек стиче понирањем у властите дубине и суочавањем са својим страховима, признавањем и прихватањем властите рањивости, али и одговорности.  Живот никада није био, па није ни данас, бјекство од  бола и тражење само и једино задовољства. Мислим да је важно да одбацимо предрасуду о томе да је савремени човјек склон искључиво материјалном, јер суочен са апсурдошћу, данас можда више него икада раније, човјек вапи и за смислом.

Наша храброст се огледа у тражењу начина да живимо живот који је аутентичан и за нас смислен. Постати свјестан „посебних дарова“ и живјети их, један је од најузвишенијих начина да човјек слави Бога. „Човјек ствара, тј. довршава стварање, и узноси Богу оно што му је задато, само ако је изложен, огољен и даје себе“, пише Стојана у есеју Човјек – створење и стваралац, а у есеју Добар рат ратовах казује да: „Бити аутентичан, онакав каквим смо сигурни да нас види Бог, и у том аутентичном животу аутентично гријешити и аутентично се кајати, значи живјети метаноју. То је узбрдица за коју је потребна форма. Све друго су заобилазни путеви лажног (с)мирења, зарад мистификованих, магловитих награда, човјека који не воли сам себе, оно што му је дато, а самим тим и Онога ко му је то дао најмање.“

Оно за чим ауторка ових текстова непрестано трага, јесте слобода. Слобода је и за њу, уосталом као и за многе људе, и не само данас, недокучива и застрашујућа, али она јој ипак храбро прилази, рекла бих да је и осваја. Свјесна је да човјек лакше прихвата потчињеност и ропство, колико год то парадоксално било. Али, одричући властиту слободу, човјек се заправо не одриче само себе, него одбацује и Бога. У тако осиромашеном свијету нема мјеста ни за другог човјека. Стојана Валан у овим есејима промишља о човјеку данашњице, који се плаши властите слободне воље и стријепи од ближњег свог. Одатле можда и долази утјешна потреба човјека да се утопи у масу, гдје је мање видљив и лакше прихватљив самом себи, сведен на заједнички именилац истих правила живљења. У есеју Испод мас(к)е црква, ауторка каже да „уклопити се у масу, носи у себи трагичну компоненту губљења свог ја“. Ово је, иако логична, заправо храбра мисао, која је у многим друштвима непожељна или чак забрањена. Али, у истом есеју Стојана Валан пише: „Подвиг не познаје силовање своје личности да би се подилазило захтјевима масе и популизма, већ управо супротно, да им се кроз предавање и љубав према сваком појединачном члану, супротстави.“

Хришћанство позива на љубав, а љубав, сљедствено својој природи, рађа разумијевање и саосјећање према другом бићу, она има моћ да одагна страх и да нас учини ближима једни другима. Упознати моћ љубави (не само тјелесне) највише је чему људско постојање тежи и у чему види своје остварење. Али, „Љубав коју рекламирамо, о којој поучавамо на терапијским сеансама, па чак и о којој проповиједамо, већ одавно нема скоро никакве везе са оним за чиме чезне божанско подобије у човјеку“, пише Стојана у есеју О љубави и другим демонима.

У човјековој тежњи да докучи и пронађе смисао властитог живљења, религија је често важан и вриједан фактор ослонца. Али понекад управо то постаје застор који спречава да се види даље и шире, а поготово дубље (у себе). Човјек лако упада у замку, па слиједећи канонске путеве, у најјачој жељи да спозна и приближи се Богу, заправо га одбаци. У есеју Блажени они који плачу  читамо да: „У таквом отужном свијету превише је нас који плачемо под теретом насилне радости и кривице због незахвалности која ће, научише нас тако од малена, бити кажњена. Превише је нас који не видимо себе јер се плашимо сопственог правог лица, сопствене Боголикости.“

Управо зато нам и јесу потребни теолози као што је Стојана Валан, да скину маску (наслов прве цјелине ове збирке је, да подсјетимо, Испод маске) и покажу нама обичнима, збуњеним трагајућим људима, који себе сматрамо недостојним да о Богу мислимо, а камоли да му такви какви јесмо „кренемо“ у сусрет (јер у колективном несвјесном нам је да смо грешни и плашимо се казне); да у ствари нисмо напуштени и изгубљени. Страх који човјек осјећа од Бога не би требало да је страх који спутава и ограничава, то  је, заправо, емотивно засићена (толико да нам се чини застрашујућом) реакција на сусрет са безгрешним и светим. За разлику од паралишућег страха због којег одустајемо и повлачимо се, страх Господњи је заправо задивљеност и страхопоштовање, чуђење и осјећај наше дубоке недостојности и истовремено јаке жеље да се приближимо извору. У есеју У мраку страх наглашена је покретачка моћ те врсте страха: „Када се плашимо да ћемо изгубити заједницу са извором живота, са смислом, тада дјелујемо. Употребљавамо све своје моћи и откривамо таленте за које нисмо ни знали да их имамо. И онда чувамо то што смо пронашли. Са страхом Божијим и вјером да га не изгубимо.“

Стојана Валан се у овој збирци есеја показала и као изузетан теоретичар, критичар и естетичар, са осјећајем за културолошко, антрополошко и психолошко тумачење, вредновање и промишљање о различитим жанровима умјетничког изражавања. Дубоко и вишестрано промишљено, а опет са утиском ненаметљивости, ауторка се упустила у сложене и захтјевне анализе савремених популарних жанрова, као што су филм, телевизијске серије и садржаји друштвених мрежа; али и врло успјешне анализе књижевних текстова (издвајамо анализу Чеховљевих припвједака Туга и Тужна душица, тумачење књиге Светлане Алексијевич Рат нема женско лице, а посебна и вриједна цјелина су текстови посвећени стваралаштву Светислава Басаре).

У неколико текстова из ове збирке, Стојана пише о женама. Она то не ради из феминистичке позиције, већ наглашено хуманистичке, далеко од било какве идеологије у позадини. У есеју који се бави анализом женског доживљаја рата и ратних страдања, Стојана препознаје да је „у дјелу Светлане Алексијевич женско аутентично људско које, надилазећи вјечно незадовољавајући cogito, само осјећа и предосјећа пут.“ Такође, Чеховљева јунакиња Олга Семјоновна, тужна душица, је првенствено (људско) биће које стреми испуњењу, тражећи љубав (божанско) као своје остварење, а то што је жена даје јој могућност да буде „добровољна губитница у љубави зарад љубави“, гдје је љубав много више од оног што поимамо у колоквијалној и отрцаној употреби те ријечи данас. Џун, јунакиња Слушкињине приче, заробљеница је фанатичне и погубне друштвене идеологије, засноване на проблематичном тумачењу религије. Џун је само још једна од жртава суматутог репресивног и на фанатизму заснованог система, који наглашава вјековну и традиционалну потчињеност жена мушкарцима, што и јесте карактеристика свих сличних уређења. Иако серија Слушкињина прича (према истоименој књизи Маргарет Атвуд) прати судбину Џун, она заправо свједочи, како је то одлично Стојана исказала, о томе да: „Када се из тог фанатизма роди идеологија и њени учитељи почну да нас убјеђују да је неопходно да грцамо под што већим теретом, својевољно, у овом већ накриво устројеном свијету, зарад неких измаштаних добара, можемо бити сигурни да смо већ једном ногом дубоко закорачили у неки реалистични Гилеад.“ Стојана, дакле, жену доживљава и приказује као (равноправно) људско биће које носи властити терет искушења и има своја искуства, која, иако су различита од искустава мушкараца, нису ни мање ни више, нити другачије вреднована.

„Духовна слобода која се човјеку не може одузети, пружа му до посљедњег даха могућност да осмисли свој живот“, написао је Виктор Франкл у свом непревазиђеном дјелу. Управо то нам, на свој начин, показује и Стојана Валан у својим есејима. Можда и из властитог страха од бесмисла, понирући у дубину човјекове (и своје) пале природе, проналази искру која нас (људе) чини боголиким и тако наново откривеног човјека узноси до лица Творца. Као што је и написала, „пут је само један – треба завољети човјека. Разумјети га љубављу.“

Овом књигом Стојана Валан се захвалила Творцу за раскош талента и интересовања који су њој дати.

Уколико су вам текстови на сајту корисни и занимљиви, учествујте у његовом развоју својим прилогом.

Exit mobile version