Жуан Миро, Црвено сунце, 1950.
Ми, људи савремене епохе, не смемо да се заносимо илузијама: криза коју преживљавамо није само политичка или привредна криза; њена суштина има духовну природу, њени корени налазе се у самој дубини нашег постојања; она нас ставља пред последња питања и води нас у област светог. Ми немамо ни права ни основа да наш крах приказујемо као „невину“ и „безопасну“ случајност. Ми морамо пронаћи у себи одважност и морамо изоштрити поглед како бисмо ствари видели онаквима какве оне заиста јесу; морамо у себи наћи вољу како бисмо изрекли сву истину и кренули новим путевима. Треба да се ослободимо свакодневних ситница и да се навикнемо да гледамо у даљ: куда иде, куда клизи савремени свет? шта нас чека? шта нам је чинити како бисмо предупредили најгоре и изградили нов, прелепи живот?…
Али постоји закон по којем се будућност открива само ономе ко гледа из дубине. Стога је нама неопходно истинско продубљивање духа; ми се, пре свега, морамо усредсредити и ући у живу дубину нашег властитог бића, у „супстанцију“ наше човечности, или, као што би рекао Аристотел, у „ентелехију“ нашег духа, у ону свету сферу чију нам је благодатност и божанственост објавио Син Божији, Исус Христос. Свуда, у целом свету мора постепено да отпочне духовно преиспитивање наших душевних актова и наших предметних садржаја: у појединцима, у малим кружоцима, у религиозним заједницама, у философским друштвима и у културним покретима; људи ће се усредсређивати на последње, свете изворе свога живота; они ће сазрцавати живот свога срца и судиће о њему – какво оно треба да буде, каквим се оно показало у стварности и шта му још недостаје…
Што озбиљније, што одговорније, што дубље, што искреније буде ово преиспитивање, тим боље. Јер несреће и невоље нашег времена су велике, и опасност ће бити могуће савладати тек ако буде захваћена последња дубина људске душе, ако човечанство поново прокрчи себи пут ка Богу. Овде уопште није ствар само у „поновном моралном наоружавању“, у тим сиромашним и усиљеним речима које означавају нову и јефтину моду и у најбољем случају обезбеђују учвршћену закулисну дисциплину. Човечанству је потребно обнављање духа и оплемењивање инстинкта, враћање јеванђелској вери, а нису му потребне „чисте рукавице“ које обећава антихрист.
Обнова која нам предстоји мора да чини целу епоху у историји. Јер стари путеви су истрошени и пређашња структура акта, који је стварао културу, довела нас је до ужасних, чудовишних манифестација унутарње окрутности и спољашње технике. И ближи се време када ћемо сви размишљати само о унутарњој обнови и тражити Божју помоћ и спасење.
Стога је наше време време преокрета. Никада још негативне снаге људског бића нису иступале с таквом дрскошћу, тако самоуверено, с таквом самосвешћу; никада још оне нису чиниле такве провокативне покушаје да преузму власт над светом; никада још човек није располагао таквим техничким могућностима; никада још није владао таквим разорним средствима… На помолу је прелом; можда се он већ дешава. Пређашња равнотежа је изгубљена. И оној најгорој опасности, која нам прети, можемо се супротставити само под условом да извршимо унутарњу обнову…
И прве знаке започете обнове препознаћемо у оном својеврсном зрачењу које ће потицати од обновљених људи, у зрацима живе доброте, срдачног сазрцавања, савести и мужевно-спокојне вере. Јер не може се долазити у додир с овим последњим сферама људски-божанствене дубине, ако се претходно у свом инстинкту не пробуди жива духовност и не оживи у себи хришћанско срце са свом његовом чудесном енергијом и проницљивошћу. А живо срце шаље у свет своје зраке; и ови зраци, који из њега исходе, нису само људски већ су и божанствено-духоносни…
Све чешће се чују гласови који тврде да се човечанство може спасити само путем „Новог откривења“… Као да је дато нам Христово откривење „исцрпљено“ или „иживљено“; као да је човечанство већ прошло Његове путеве – путеве богосиновства, захвалности, сазрцања срца и живе доброте – и они га нису довели ни до чега… Као да савремена криза није наша криза, већ криза Господа Бога зато што нам је Он открио „премало“ или „предавно“ и сада треба да пожури и надокнади пропуштено. А, у ствари, то ми нисмо умели да прихватимо Откривење које нам је дато и да почнемо да живимо по њему на прави начин…
Зраци божанског Откривења нису нам били ускраћени. Они нам светле и сада, као што су нам светлели и на почетку; и ми имамо задатак да на прави начин примимо ове зраке и почнемо да живимо од њих. Ми треба да нађемо религиозни акт верне структуре, који ће нам допустити да то извршимо тако да ти зраци не светле само нама него да се излучују кроз нас и из нас, из нашег сазрцања срца, сједињујући нас са другим људима, осветљавајући нам блиску и далеку будућност и усмеравајући наш земаљски живот.
Савремени човек мора да увиди и да се увери да његова судбина зависи од онога шта он сам излучује у свет, и то у свим сферама живота. Он мора да се увери у то да се ради о његовом душевном очишћењу, о оживљавању и стваралачким патњама његовог срца. Зато што је занемарено и замрло срце немоћно и слепо. И кад се он обраћа животу, оно не може да унесе у њега ништа добро.
Људска култура може бити обновљена само живим, зрачећим срцем пошто се једино у њему зачињу нове стваралачке идеје, једино је њему доступна очигледност.
Извор: Иван А. Иљин, Поглед у даљину: Књига промишљања и надања, Стари Бановци: Бернар, 2010, 321–323.
Превод: Радослав Божић