Урош Предић, Сироче на мајчином гробу, 1888.
„Једном човеку разболе се жена, која, кад осети да јој се примиче крај, позва своју кћер јединицу до кревета и рече јој: Драго дете, буди смерна и добра, па ће ти драги Бог помагати, а ја ћу с неба гледати на тебе и бићу с тобом. Потом склопи очи и премину. Девојка је сваки дан одлазила на мајчин гроб и тамо дуго плакала; и остала је смерна и добра. Кад дође зима, снег простре бели покров по гробу, а кад га је у пролеће сунце скинуло, отац узе другу жену. Жена је у кућу довела своје две кћери, које беху лепа и бела лица, али гадна и опака срца. Тад наиђоше тешки дани за јадну пасторку.“
Овако, попут Христових јеванђелских прича, почиње и једна од најпознатијих бајки света. А у бајкама, као и у јеванђелским причама, скривен је живот, наш сопствени живот, који треба читати и са којим се треба суочити. Губитак мајке, та страховита помисао која леди дечје срце још од најранијег узраста, доводећи га у стање крајње беспомоћности и ужаса, постала нам је веома блиска у ове наше тешке дане. Одједном, Пепељуга је престала да буде само наивна прича за девојчице, поставши прича свих нас који патимо, и који у њеној судбини видимо и своју властиту.
Ко год заиста воли Цркву као Мајку, која га је поново родила и у којој се препородио, не може да се помири са осећањем њеног нестанка, са сазнањем да је она затворила своје благе и брижне очи и умрла. Али, када се то тачно догодило? Чини се да су већ многе године прошле отада, а да то нисмо ни приметили, и да је све до сада њено беживотно тело само вештачки одржавано у животу, да бисмо ми имали некакав привид Мајке. Било како било, сада већ и званично знамо:
„Ње више нема – то је био звук
из Клиничког центра, преко телефона
после којег је завладао мук
и осиротела цела васиона…“
Свако ко је протеклих месеци гајио какву-такву наду да ће Црква на свом пролећном Сабору ипак стати на страну људског достојанства, бранећи светињу човековог живота, али и смрти, горко се преварио, оставши суочен са чињеницом да је и ту последњу илузију о Цркви развејао хладни ветар апатије педесеторице епископа. Осећај осиротелости у свом том муку који је завладао, сазнање да си заиста само пасторче, а не син или кћи, јесте оно што дубоко поражава и баца у безнађе. Да, сада је потпуно јасно, немамо више ону добру и вољену Мајку, имамо само злу маћеху. Јер, мајка се бори за своју децу, чује и ослушкује њихов глас, њена љубав и брижност иду дотле да даје чак и сопствени живот за живот своје деце, док маћеха остаје глува и нема на патњу своје пасторчади, јер је се не тиче њихова патња, макар она трајала и шест месеци. Она има своју децу о којој се брине, мада су гадна и опака срца. И, пошто су то њена деца, маћеха их воли, иако ће их та „љубав“ на крају уништити – јер је себична и лажна – и она њу воле. Стога, уопште више и не треба да нас чуди што Црква све ово време ћути. Она Црква, она наша добра и вољена Црква какву памтимо. Ћути, јер мртва уста не говоре, а ми се морамо помирити са тим да смо сада само сирочад.
Ко год се данас, након овогодишњег Светог архијерејског Сабора не осећа као сироче, ко не увиђа да су наишли тешки и претешки дани, јасно је да нема разлога за то, јер је његова мајка заправо маћеха, која га је и довела у нашу кућу, где је некада живела наша Мајка. Тај осећај усамљености и остављености тим пре постаје још страшнији, јер нам не допуштају ни да поштено ожалимо и оплачемо одлазак сопствене Мајке, већ се ругају и исмевају наш бол. Нису прошли ни зима, ни пролеће, а већ је дошао неко други, њено место је узурпирао неко ко је зао и ко хоће да нас мучи и тлачи. И, пошто једно зло никада не иде само – ту су и маћехине две кћери, дакле, троструко зло! А и овде је троструко зло: Српска православна Црква, власт државе Србије и Сатана лично! У тој и таквој Цркви и држави ми данас треба да преживимо и опстанемо, борећи се против ове троглаве, зле и опаке аждаје. И, као што је маћеха нераздвојиво повезана и уједињена у злу и пакости са својим кћерима, на исти начин се и Српска православна Црква, и то до неразликовања и непрепознатљивости, увезала са актуелним режимом, који као хероје велича маскиране разбојнике и батинаше, што кукавички и мучки ударају на нејач, док жртвама проглашава оне који аутомобилима газе студенте, који већ пола године одржавају мирне протестне шетње, борећи се за светињу људског живота. Те шетње, свакако, највише подсећају на оне литије од пре неколико година, које су се одржавале широм Црне Горе, када је цео један народ устао да брани своје светиње, своје храмове, од тадашњег безбожног црногорског режима. Стога, борба је иста, само се сада брани светиња људског живота, бранимо душе и тела наша од оних који би да их опустоше и разоре, јер: „Не знате ли да сте храм Божји и да Дух Божји обитава у вама? Ако неко разара храм Божји, разориће њега Бог; јер је храм Божји свет, а то сте ви“ (1Кор 3, 16 – 17).
Заиста, за све ово протекло време, и те како смо се уверили да човек са добијањем митре неминовно добија и бешчашће и бестидност, као пратеће „дарове“. Али, и упркос томе што немају ни части ни стида, морамо захвалити Светом архијерејском Сабору што нам је својим игнорисањем наше шестомесечне патње, која се из наше отаџбине прелила и на цео свет, јасно ставио до знања да се њих то уопште не тиче, јер, очигледно, ми нисмо њихова деца и наша Мајка је мртва. Хвала им што су нам коначно отворили очи и што су својим најзваничнијим могућим ћутањем стали на страну огољеног зла, јасно нам поручујући да се од њих таквих више никада и никаквом добру не можемо надати. Али, ми знамо ко је наша Мајка, и зато ћемо смерност и доброту, коју нам је она оставила у аманет, чувати док год смо живи, јер на то нас подсећају и наша деца, наши студенти и ђаци чија су херојска срца овенчана управо светлом смерношћу и чистом добротом. И још нешто, ми знамо да нас наша Мајка са неба гледа и да је са нама, и да ће нам драги Бог помагати, као што је и обећао: „Нећу вас оставити сиротне: доћи ћу к вама“ (Јн 14, 18).
И баш због свега тога, због љубави наше Мајке, живећемо ову нашу дивну чаролију, макар она трајала и до поноћи, јер ми ништа друго више ни немамо. Ми смо једни другима све што имамо, како кажу наши студенти. Живећемо, дакле, очарани слободом коју су нам управо они донели, јер се по први пут осећамо слободнима од страха, који је пред лицем те неустрашиве слободе доживео свој највећи пораз и крах. Живећемо слободни и будни, не губећи наду, јер поноћ је ту, и зато већ певамо Ево Женик долази у поноћ и блажен је слуга, кога нађе будног! И као што је Пепељуги дошао њен женик – краљев син, доћи ће и нама наш Женик – Син Божји, да нам донесе живот којем неће бити краја! Он нам је обећао и ми знамо да ће доћи, зато неуморно понављамо: „Дођи, Господе!“, не пристајући на тиранију зле маћехе, која би да нас пороби и уништи, као што је уништила животе чак и сопствених кћери, оставивши их осакаћених удова и ископаних очију. Нека не превиђају то они који данас зову мајком ову маћеху Цркву.