Николај Берђајев
Пре педесет година, у било којем прегледу руског православног богословља у дијаспори, било је помена о Берђајеву. У књизи Руска религијска ренесанса двадесетог века, Николаja Зернова, која је објављена пре нешто више од педесет година, 1963. године, и која је прекретница у изучавању руске религијске мисли раног двадесетог века, постоји поглавље под насловом „Четири значајна обраћеника“, од којих је један Николај Александрович Берђајев (уз њега су још Петар Струве, отац Сергије Булгаков и Сејмон Франк). У то време, као и неколико деценија после, он је био један од најпознатијих међу хришћанским интелектуалцима руске емиграције: његови радови су се могли читати у преводима на француски и енглески. На својој полици имам 16 томова његових дела преведених на енглески, махом од стране Р. М. Френча, али такође и од Доналда Атватера, Наталије Дадингтон и других, објављених највише тридесетих и четрдесетих година. Николај Зернов је за Берђајева рекао:
Од сва четири обраћеника, Берђајев је имао највећи углед на Западу. Студирао је и био је познат у Француској, Немачкој, Енглеској и Америци. Знао је како да интонира речи тако да одјекују и у мислима оних који нису Руси. Он је био највише Европљанин међу предводницима ренесансе, а у томе су највећег удела имали његови француски преци и правац његове мисли. Његова одбрана „персонализма“, угроженог услед успона тоталитаризма и пораста притиска од стране неперсоналних снага под окриљем научних открића, показала се као пожељан одговор међу западним интелектуалцима. Кроз његову личност, руска религијска мисао се раширила и преко националних граница и утицала на сфере које су претходно одбациле православно предање као заостали облик хришћанства.[1]
Ово објашњава зашто га је Зернов сматрао толико важним. Такође, ове речи показују због чега је његов херој био, на неки начин, одбачен у другој половини XX века. Сада се, без сумње, у мањој мери увиђа колико је била важна мисао Берђајева. Личности попут Флоренског, Булгакова, Флоровског и Лоског данас, у сваком случају међу богословима, завређују више пажње од Берђајева. Пре педесет година, сви они, изузев Лоског, нису у довољној мери превођени на енглески. То се сада променило и пажња је усмерена и на друге Русе. Можда је Берђајев био превише личност свог времена. Мени се чини да је много лакше представити Флоренског као некога ко нам се може данас обратити, него Берђајева. У сваком случају, он је био централна личност међу емигрантима у Паризу и његов глас је био, ако не најгласнији, онда бар најпријемчивији за прихватање у интелектуалном свету Европе пре и након Другог светског рата.
Штавише, његов глас се разликује на више начина. Најпре, иако православан, и заиста неко ко је без сумње изабрао православље, говорио је пре као руски интелектуалац него православни мислилац. Ово је, бар мислим, дало његовом гласу шири опсег прихватања у то време, него што је то био случај са професорима богословља попут Булгакова и Флоровског, каква год да је њихова залеђина. Такође, као лаик се лакше повезао са другим личностима руске емиграције, који нису уопште православни, попут Лава Шестова, чије је порекло јеврејско и чији глас је вероватно добио на значају током долазећих деценија, у поређењу са Берђајевим. Његова мисао је, такође, карактеристична по водећим мотивима које ми, крајње уопштено, прибрајамо другим руским емигрантима – мотиви попут слободе, креативности, личности (теме које сам нагласио у поднаслову), затим место лепоте, улогу етике, као и философска питања, можда препознатљивија код Берђајева него код мислилаца чији је поглед био директније усмерен према теологији. Постоји још нешто везано за Берђајева што га чини особеним за своју генерацију, а то је смисао за важност Достојевског, као истинског руског тражитеља људског постојања. Већ је било помена да је тридесетих година XX века, али и касније, православље често Достојевског представљало као пророка: разговори о православљу били су, заправо, разговори о Достојевском, који као да је безмало постао отац Руске цркве.[2] Делови овакве мисли се налазе и код Берђајева (иако са критичком дистанцираношћу). Он је написао књигу о Достојевском, која, будући добра књига према мишљењу и виђењу књижевника, оцртава јасан профил Берђајевљевих становишта.
Живот
Николај Берђајев је рођен 1874. године у руској милитарној аристократији. Поред његовог нагласка на личној слободи и презира према роду, породици или клановима, био је веома поносан на своје аристократске корене и заиста је о себи мислио као о аристократском мислиоцу. Његов деда по оцу одликовао се тиме што је једном победио Наполеона. Године 1814. Наполеон је победио руске и немачке трупе у бици за Кулмск. Берђајевљев деда, у то време млади поручник, био је у контигенту Гарде, од које су сви официри били убијени. Он је окупио људе и извео тако жесток напад да су Французи мислили да је стигло појачање и разбежали су се, остављајући терен Берђајевљевом деди. Са разумљивом дозом поноса, ову причу је сам Берђајев испричао у биографским напоменама са којима започиње своју интелектуалну аутобиографију, на енглеском објављену као Сан и стварност [Dream and Reality].[3] Поред славе својих предака, он није имао склоности за војне аспекте руске аристократије. Био је образован у војној академији у Кијеву, али је био непримећен и осетио је да се не може уклопити у мушки етос војне школе. Иако је ишао на војну академију Пажеский корпус, брзо ју је напустио и започео студије на Кијевском универзитету. У то време он је постао марксиста и убрзо се придружио Социјалној демократској партији. Након две године проведене на Универзитету, био је прогнан у Вологду због илегалних активности и искључен је са универзитета.
Његова мајка, рођена као принцеза Кудашев, била је делом Францускиња (њена мајка је била контеса Шоазел), док је са словенске стране била Пољакиња. Према Берђајеву, мајка му је била више Францускиња него Рускиња; образовала се у Француској и на француском писала писма (будући да није била у стању да тачно користи руски језик). Иако је била православна, угодније се осећала у католицизму њених француских предака и увек се молила користећи мајчин молитвеник на француском. Берђајевљева бака по мајци, као и баке његове мајке, биле су православне монахиње. Сходно томе, Берђајев је говорио да није одрастао у православној атмосфери, и његово прихватање православља се није десило у дому, као што је то, на пример, било у случају са Булгаковим.
Враћајући се из егзила у Вологди, отишао је Санкт Петербург и, уз Булгакова, постао уредник краткорочног часописа под именом Питање живота (Voprosny Zhyzni), који се, упркос свом кратком веку, нашао у фокусу интелигенције песника, философа и писаца, који су своје интересовање усмерили ка православном хришћанству. То су личности попут Розанова, Иванова, Белија, Блока, Шестова. Такође, студирао је философију у Немачкој. Године 1907. Берђајев напушта Русију и одлази у Париз, али се наредне године враћа у Москву, где је живео као хонорарни новинар и философ, врло радикалан у својим погледима, али се све више и више приближавајући православљу. Као потврда тога – као и проблема које је имао са Православном црквом – користи нам чињеница да је био укључен у спор именославаца, у којем је бранио атонске монахе (такозване „поклонике Имена“), који су били насилно протерани са Свете Горе од стране Царске гарде, 1913. године. Берђајев, попут Флоренског, Булгакова и младог Лосева, подржао је монахе, али оштро критиковање Светог Синода, довело је до процеса против њега који би резултовао поновним унутрашњим прогоном, да није било пресечено Револуцијом комуниста.
За време Револуције, он је боравио у Русији и кратак период био професор философије на Московском универзитету, док је, у исто време, предавао и на приватној „Слободној академији духовне културе“. Био је међу интелектуалцима протераним из Русије декретом Троцког крајем 1922. године, након што је био два пута хапшен и испитиван у циљу да буде судски процесуиран. Првобитно је отишао у Берлин; затим се 1925. године сели у Париз, где је провео остатак свог живота. У Паризу је постао уредник ревије Пут, која је постала збирно место руске интелигенције у Паризу.[4] На тај начин је заузео централну улогу интелектуалног живота руске интелигенције. Такође, био је средишња фигура и на друге начине. Године 1928. је основао оно што називамо „Берђајевљевим кружооком“ [Berdyaev Colloquy], који је постао место сусрета за католичке, православне и (у почетку, пре него што је Ватикан зауставио тако опасан екуменизам) протестантске мислиоце. Међу католицима су били Жак Маритен (који је био саоснивач са Берђајевим), Чарлс де Бос, Габријел Марсел, Луј Масињон, Етјен Жилсон; од православних су били, изузев самог Берђајева, Булгаков, Флоровски, као и Мати (сада већ света) Марија Скопцова и Мирна Лот-Бородин; од протестаната, Бонер, Лесерер и Вилфред Моно. Убрзо су Маритен и Берђајев постали добри пријатељи, иако се нису увек слагали око свега.
Од његових емигрантских пријатеља, Берђајев је често одступао као чудна фигура. Иако је у Русији постао критичар марксизма до те тачке да га је одбацивао, међу емигрантима је изгледао као исувише левичарски настројен, што је заправо и био, јер је одбацивао доста ствари које су марксисти одбацивали у друштву које је срушено Револуцијом. Он није имао намеру да врати време уназад, и онима који су тежили ка обнови Свете Русије деловао је као издајник. У религијском погледу, иако је прихватио православље, оно што је говорио често је звучало дубоко неправославно, и његова подршка за Булгакова по питању софиологије, учинила је да још мање добије поверење конзервативнијих линија православних. Чак су и многи познатији православни мислиоци, какав је био Булгаков, често његове идеје сматрали гнусним. У својој мисли, Берђајев је био усамљен, иако његове идеје припадају културолошким матрицама које су очигледно руске и православне.
Крајем тридесетих година, уз помоћ мале уштеђевине, Берђајев је успео да купи кућу у Кламару за себе, своју жену Лидију и њену сестру Жењу, која је живела са њима. Ту је живео и за време рата, све до смрти 1948. године.
Дела
Берђајев је био изузетно плодан писац. Шеснаест томова на енглеском о којима сам говорио само су део његовог рада, који такође обухвата чланке објављене у часопису Пут и на другим местима. Међутим, постоји извесна доследност, да не кажем истоветност, у његовим радовима; понекад наслови делују тако да се могу међусобно заменити – Дух и стварност, Слобода и Дух, Ропство и слобода, Сан и стварност. Упркос томе, заиста није лако представити његову мисао на систематичан начин. Сваки покушај да се његова мисао представи као систем доводи до ризика од губљења њеног афористичког квалитета, који је за мене централни, а не само питање стила. Оно што ћу покушати да урадим јесте да његову мисао представим из две перспективе. Прва је набрајање проблема и објашњавање начина на који им он приступа, а затим друга, ослањање на његову по обиму малу књигу о Достојевском, која пружа више заокружен приступ његовој мисли, без опасности да будем преопширан.
На крају живота, Берђајев је написао есеј у аутобиографији Сан и стварност, коју смо већ поменули. У њему он даје податке о свом животу, делима и развоју идеја. Он је добар увод како бисмо осетили његове идеје, приступ разумевању. У претпоследњем поглављу, он описује своје философско становиште. Он почиње са дозом ограничености, говорећи да ни у једној од својих књига није био у стању да адекватно изрази оно што мисли и, сходно томе, цитира Тјутчева: „Једном изречена мисао је лаж“ (из песме Silentium). Међутим, он инсистира да се његова мисао „у целости окреће око једне тачке“, иако понекад делује да је контрадикторна и недоследна. До овог момента, читалац те књиге је научио да Берђајев, попут Флоренског (о коме ретко говори на позитиван начин), цени антиномијску контрадикцију, као особеност наших покушаја да изразимо истину.[5]
Извор: Andrew Louth, Modern Orthodox Thinkers: From the Philokalia to the Present, SPCK, London 2015, 60-64.
Превод: Лазар Марјановић
[1] Nicolas Zernov, The Russian Religious Renaissance of the Twentieth Century (London: Darton, Longman & Todd, 1963), 158.
[2] Ово поново илуструје Николај Зернов. Његова књига Три руска пророка [Three Russian Prophets] (London: SCM Press, 1944) базира се на Хомјакову, Достојевском и Соловјову.
[3] Nicolas Berdyaev, Dream and Reality: An Essay in Autobiography, trans. Katherine Lampert (London: Geoffrey Bles, 1950), 5.
[4] О овоме видети: Antoine Arjakovsky, La Génération des penseurs religieux de l’émigration russe: La revue La Voie (Put’), 1925-1940 (Kiev-Paris: L’Esprit et la Lettre, 2002); сада и у енглеском преводу: The Way: Religious Thinkers of the Russian Emigration in Paris and Their Journal, 1925-1940, trans. Jerry Ryan et al. (Notre Dame, IN: University of Notre Dame Press, 2013).
[5] Berdyaev, Dream and Reality, 285.
