Едвард Мунк, Крик, 1893.
После кратког осврта на услове средине који погодују појави неурозе, при чему смо акцент ставили на антиномију идеалних хришћанских захтева и захтева основних човекових нагона, поклонимо пажњу самом неуротићару и његовом „уделу“ у религиозности.
Због чега је религиозност неуротичара нама сумњива, у чему сматрамо да он својом неурозом „прља“ наше представе о правој религиозности, у чему најзад он поткрепљује доста раширено мишљење да је у свакој религиозности нешто или чак све патологија?
Већ просечан човек, и када уопште није религиозан, склон је да прихвати неки облик моралног владања из страха од казне и жеље за наградом. Морамо признати да овакав став произлази најчешће из односа детета према оцу, бар у досадашњем патријархалном друштву наше цивилизације. Преношење оваквог личног става на неког свог изабраног бога, на цркву или читаву религиозност води неуротичној пројекцији која са истим захтевима иступа према религиозности као што се односи према оцу или неком државном ауторитету. Јасно је да је овакав неуротичан став последица страха и принуде и да са индивидуално доживљеном религиозношћу нема никакве везе. С друге стране, морамо тада претпоставити да оваква доживљена религиозност може да буде плод само човекове слободне одлуке, кад је однос Ја-Ти у центру збивања, а никако последица принуде, страха па чак и навике.
Неуротичар на различите начине покушава да се ослободи унутрашњег притиска који је произашао из нерешених конфликата, најчешће нагонске природе. Један од тих начина је понекад и његова религиозност. Служећи се добро познатим одбрамбеним механизмом рационализације, тако честим у већине неуротичара, он преводи своје неуротично понашање у хришћанске идеале, дајући тако себи већу вредност и успешно блокирајући праве узроке своје неурозе. Узроци овакве рационализације понекад су скоро банални.
Човек који је неспособан да спроведе неку своју активну жељу и примени је у спољашњем свету заодева се хришћанском врлином скромности или понизности. Наравно да је оваква скромност најчешће лажна и да се повремено демаскира у наглим изливима скривене агресије и другим начинима испољавања незадовољства собом. Тамо где неубуздана потреба за надкомпензацијом своје неуротичне инфериомости није могла бити довољно пригушена, припадништво некој фанатичној секти са „светском мисијом“ биће идеалан терен да се на привидно легалан начин испољи сва агресија и скривена мржња неуротичарева. Мислимо у првом реду на припадништво оним сектама које се карактеришу изразитом нетолеранцијом, елитним захтевима „једине и свеспасавајуће“ и представама о скорашњој пропасти света.
Неки други облик неуротичног потискивања наћи ће себи простора у неком другом виду религиозног понашања и погледа на свет. Подсећамо само на принудне неуротичаре и њихов однос према неким црквеним ритуалима.
Различите облике неуротичне религиозности Јунг је добро окарактерисао као „илегалан приступ религији“. Припадајући неком дубљем слоју у несвесном него што је то индивидуално несвесно, религиозност се може дохватити само тако што је претходно рашчишћен вашар у индивидуално несвесном неке индивидуе. Због тога је Јунг и обраћао већу пажњу и више ценио религиозност људи у другој половини њиховог живота.
Из оваквог Јунговог става произлазе тешки задаци психотерапеута у лечењу неког неуротичног религиозног човека. Шта заиста може да уради психотерапеут за добро свог неуротичног пацијента када примети да је његова религиозност још увек пуна „нечистих“ примеса његове неурозе?
Хтели бисмо најпре да истакнемо предности психотерапеута над свештеником-исповедникотн. Чак и када претпоставимо да је овакав свештеник добио солидно образовање из психологије и психопатологије, да је сам лишен таквих неуротичних скотома који ометају објективни приступ његовом послу, психотерапеут, нарочито када је прошао кроз дидактичку анализу и није изразито негативно постављен према проблемима религије, захваљујући своме искуству, бољој стручној спреми, пре је у ситуацији да на време препозна и вештим терапеутским лечењем одстрани оно што је неуротично у религиозном човеку. Постоји још један битан разлог због чега дајемо предност психотерапеуту.
А. Дирсен указала је на честу потребу религиозног неуротичара за исповешћу. При томе је карактеристично да овакав неуротичар исповеда најчешће грехе који су готово без значаја, и то под притиском свога осећања кривице. Он заправо не може да исповеди оно што га стварно мучи, јер његов проблем не прелази праг свести. Отуд му је ускраћена и могућност кајања и опроштаја.
Доспели смо у нашем излагању до оног дела у коме треба да расправљамо о неким конкретним испољавањима пацијената у току психотерапије, која су, сматрамо, инхерентна општељудском бивствовању и већ упадљиво залазе и у област религије. Мислимо пре свега на испољавања страха и кривице; иако општељудски феномени, у неурозама, и то можемо практично рећи у свим облицима неуроза, они имају своје истакнуто место и самим тим изузетан значај за пацијента, као и за његовог психотерапеута. Како су до овог истакнутог места у неуротичним испољавањима бројних пацијената доспели симптоми страха и кривице?
И када нису никакви патолошки симптоми, страх и кривица саставни су делови вечног људског мозаика. Без њих је тешко претпоставити човека, свеједно да ли онога праисторије или нашег времена, малог и безначајног човека прохујалих еона или значајних људи у историји. Али и страх и кривица подједнако траже своје изворе и утоке, смисао и разумевање свога постојања. Неуротични и психотични болесници, али и већина великих стваралаца који су доживљавали у појачаном и патолошком облику стања страха и кривице, испољавали су одувек појачану потребу за објашњењем и разрешењем својих стања.
Наш став психотерапеута, очи у очи са симптомима страха и осећања кривице код наших неуротичних пацијената, инспирисан је основним ставовима егзистенцијалистичке филозофије. Сматрајући страх и кривицу за неуклоњиве и неизбежне, онтичке људске феномене са којима човек не само да треба већ и мора да се сусретне у току самоостваривања и самопотврђивања, наша психотерапија није примарно управљена на отклањање симптома страха нити на поништавање или даље неутралисање осећања кривице.
Овакав став, наравно, није крут и догматичан нити је примењиван на све неуротичне пацијенте са страхом и осећањем кривице. И наши пацијенти, као и сви људи уопште, налазе се на врло различитом степену свога „индивидуационог процеса“ и већ достигнутог нивоа зрелости. Било би то грешка почетника или неког фанатика у психотерапији када би исте аршине мерења примењивао за сваки психички узраст човеков. Став који смо управо изнели примењујемо само на оне врсте неуротичних пацијената за које смо проценили да поседује не само солидне интелектуалне квалитете већ још више дубоко и искрено незадовољство постојећим неуротичним стањем и унутрашњу динамичку спремност за доживљаје метаморфозе, односно катарзе. Код оваквих пацијената ми се не трудимо да покријемо симптоме, већ желимо да их откријемо, нисмо склони да покажемо пацијенту како је његово осећање кривице илузорно и измишљено, већ да ово осећање почива на некој стваној кривици. Што се тиче страха, без обзира што се можемо сложити са Хајдегером да је сваки страх у својој основи страх од смрти, наше је мишљење да је управо пропуст да се учини нешто битно у процесу свога самоостваривања један од важних разлога за појаву страха.
Познати немачки психосоматичар Јорес с правом сматра да није за човека важан сам живот као такав, већ је једино важан развој животних могућности у њему, па да се и страх усељава у човека онда када је он спречен или сам себе спречава у даљем развијању датих животних могућности. Страх је дакле и врста казне за неучињено и пропуштено, отуд се он не без разлога често доводи у везу са кривицом. Страх и кривица и иначе стоје у тесном и зависном међусобном односу. Једном је страх тај који изазове кривицу, други пут кривица дозове страх. Не увек, али често, човек постаје тако виновник и свога страха и своје кривице, као што је он, и поред свих детерминизама, унутрашњих и спољашњих, ипак виновник своје судбине.
Dasein-аналитичка школа, такође, сматра да се страх и кривица не могу одвојено истраживати и лечити. Разноврсне форме у којима нам се страх појављује коначно се згушњавају у једну једину: у страх пред кривицом. Можда је заиста сваки страх на крају антрополошко-егзистенцијалне анализе не само страх од смрти већ и страх од кривице.
Свакодневни сусрет са страхом и кривицом у нама самима, код наших рођака и пријатеља, пацијената и непознатих људи, захтева од нас да озбиљно размислимо о стварном пореклу ових феномена. Да ли су то заиста само неуротични симптоми, у основи нереални и непотребни, који су резултат сувише строге и ограничене социјализације човека и који спречавају нормалан ток нагонских енергија? Или су то стварне егзистенцијалне појаве које почивају на нечему што је реално и људско? Да ли је према томе циљ једне егзистенцијалне, дубинске психотерапије, за коју се ми залажемо, ослобођење пацијента од претерано развијеног Над-ја које често одсликава
само присвојене туђе норме или је тај циљ, као што Хефнер мисли, у покушају терапеута да оспособи пацијента да се сусретне са својом личном кривицом? Егзистенцијална кривица, за разлику од правне или морално-теолошке, није никаква законска кривица, већ кривица одређене, јединствене и непоновљиве личности пацијента. Ми смо се у пракси често могли уверити да као што је фобићни синдром неког нашег пацијента само вешто маскирање егзистенцијалног страха, тако је и осећање кривице, које је управљено на нешто споредно и неважно, обична камуфлажа неке стварне кривице. Кривице која није свесно доживљена и испаштана, већ је потиснута. Ма колико било тешко и често несношљиво за пацијента да проживи истински страх, уместо што се јалово мучи својом фобијом, односно да препозна своју кривицу, уместо што се крије иза неодређеног осећања кривице, уверили смо се да право олакшање, често постигнуто преко катартичког доживљаја, настаје код пацијента тек онда када га терапеут припреми да стане очи у очи са самим собом и својим дубоко личним откривеним проблемима.
Не треба сметнути с ума да сваки човек има врло интимну потребу за искреним дијалогом са другим човеком; прекривена, да се изразимо Јунговим језиком, бројним наслагама његове Персоне и Сенке, ова његова интимна потреба некада у току целога живота не долази до изражаја. Ову чињеницу је тајна исповедништва у хришћанској цркви добро упознала и повремено знала да употреби на обострану корист. Модерни исповедници, психотерапеути, морали би и сами представљати будног и стрпљивог саговорника човеку који отвара целог себе и при том, користећи модерна психолошка открића о људској души (о којој су у прошлости, интуитивно, само појединци нешто наслућивали), постати исцелитељи душа на вишем ступњу сазнања од некадашњих душебрижника.
Врло је важно да у односу између неуротичног пацијента код кога је осећање кривице знатно изражено (практично је врло мали број неуроза у којима не постоји дијадни синдром: страх-осећање кривице) и његовог психотерапеута настане такав степен поверења када пацијент више нема препрека ни у себи ни пред терапеутом да дозове у сећање неку стварну прошлу кривицу пред којом се упорно крио, производећи разне алармантне неуротичне симптоме, који су најчешће и њега и његовог терапеута одвлачили са главног попришта одиграног догађаја. Често се, нажалост, дешава да психотерапеут, не контролишући будност контратрансфера, због опортунизма и личног мира, радије прихвата компромисна решења, не истражујући стварни и често дубоко скривени узрок страха и осећања кривице у свога пацијента, задовољавајући се да му покаже илузорност овог осећања, привидно га и краткотрајно од њега ослобађајући. Међутим, свака стварна кривица тражи да буде плаћена.
Човекова савест није појам до краја идентичан психоаналитичком појму Над-ја. Морамо на овоме месту да се оградимо од схватања тзв. реактивистичке школе у психологији, у коју спадају и психоанализа и бихејвиоризам, а по којој у човеку постоји само интернализована моралност, настала интројективним путем, дејствовањем спољашњих захтева и закона. Ближе нам је схватање организмичара, по којима јединка није пасиван прималац спољашњих утицаја, „празан организам“, већ личност која прерађује спољашње утицаје тиме што и сама „креира“ свет око себе својим бројним чиниоцима који израстају током биолошке еволуције и историје културе.
Фројдов појам Над-ја највише одговара оној врсти савести коју је Ерих Фром назвао ауторитарном или хетерономном, а која одговара Над-ја родитеља и друштва.
У оваквој врсти савести Над-ја захтева од Ја угледање на идеал (родитеља и друштва). Персонална или аутононма савест један је дубљи слој у нашем несвесном и ова савест не гони на угледање већ на тражење личне оригиналности која се постиже само кроз преображај. Један од услова овог преображаја јесте препознавање и растерећење од наметнуте, ауторитарне савести, односно доживљено откриће аутономне савести. Ако ова размишљања сада применимо на појам кривице, онда можемо рећи да изнад или испод свих табу-закона у далекој прошлости и увек нових, према тренутним друштвеним нормама успостављених идентификација са родитељима, стоји онтичка и егзистенцијална кривица човекова која тражи своју наплату кроз истинску и доживљену људску патњу.
* Последњи део текста биће објављен 29.9.2018.
Извор: Владета Јеротић, Психоанализа и култура, Београд: Бигз, 1974, 91–109.