Фото: Гаврило Андрић
У доба бирократизоване и технократске дипломатске праксе, лако је заборавити да дипломатско деловање носи са собом тежину историјског континуитета и моралне одговорности. Иако је дипломатска служба постала једна од многих у оквиру државне управе, суштина дипломатског позива и даље подразумева вештину сналажења мале земље међу великим силама, мудрост у тумачењу међународних токова, и истрајну борбу за признање, достојанство и статус. За земље као што је Србија, које су се кроз историју више пута изнова позиционирале на мапи света, дипломатија је позив, често на ивици немогућег.
Када се духовни вођа једног народа нађе у разговору са шефом светске силе, очекивања су велика, али cy ризици још и већи. Посета патријарха Порфирија председнику Владимиру Путину, уместо да покаже мудрост, мерење речи и достојанство црквеног поглавара, показала је управо супротно, једну неуверену, колебљиву, па и политички наивну позицију човека који не разуме до краја тежину своје улоге. Уместо да јасно и гласно артикулише положај Српске православне цркве као аутономне и духовно самосвојне институције, патријарх се опредељује за формулације попут „руско окружење“, избегавајући директно да каже „руски свет“, термин који, ма колико компромитован, носи геополитички набој и јасан идеолошки садржај. Овај језички избор открива амбивалентност која није случајна, јер она показује страх од политичких последица и истовремено жељу да се не наруши топла, мада никада потпуно отворена, сарадња с Кремљом.
Да нам политика свјатејшег патријарха није позната, помислили бисмо да је неспретно изговорио синтагму „руско окружење“, али је ту, увек присутан, митрополит Иринеј бачки, који га вешто исправља да је у питању „руски свет“, што је патријарх Порфирије здушно прихватио и поновио. Све то даље уводи у још већи промашај представљања теме „обојених револуција“ у разговор са Путином, темe коју руски председник, врло јасно, одбија да коментарише. То није био тренутак за отварање питања унутрашњих политичких криза у Србији. Овакво поступање можемо да видимо као дипломатски гаф, а у најбољем случају као неспретан покушај да се Москва приволи да јавно стане у заштиту режима у Београду. Та врста позивања на заштиту споља представља отворено увођење стране силе у унутрашњи политички живот, што није улога патријарха, посебно не у контексту сложених историјских и савремених односа Србије и Запада. На страну што део политичке пристојности јесте не оговарати политичке противнике у својој земљи пред страним државницима, нарочито не на усиљеном језику тих страних државника, којим не владаш најбоље и упркос присуству преводиоца. Путин у свом искуству то зна и разуме, јер и сам никада није нападао чак и најгоре руске политичаре. Али патријарху српском није сметало чак ни то да помене приватни разговор са Јерусалимским патријархом и пренесе мишљење поменутог патријарха Путину о томе колики је „адут“.
Оно што руски званичници, попут патријарха Кирила, упорно наглашавају, јесте да говоре о Србима као народу, не као држави. Тај етнички концепт сарадње није случајан и није невин. Он отвара простор за игнорисање државних граница и подривање суверенитета, нарочито у регионалним контекстима попут Црне Горе и БиХ. Порфирије ниједном не коригује ту перспективу, већ се показује као глас који се спонтано уклапа у наративе великих, а не као онај који их преиспитује и брани интересе своје Цркве и народа.
Изјава „Србија је увек била уз нас“ из уста патријарха Кирила je она врста наратива која намеће Србији не само оданост него и одговорност за сваку евентуалну девијацију. У том контексту, улога патријарха Порфирија није да буде преносилац ових очекивања, већ да постави границу између политике и духовности. Та граница је у овој посети готово избрисана.
Коначно, у тренутку када Кирил и Путин разговарају о покојном папи Фрањи, Порфирије и Иринеј ћуте. То ћутање није случајно. Оно открива недостатак знања и искуства када дипломатски разговор прелази у разговор за столом, или свестан избор да се остане по страни у разговору који носи осетљиву међуконфесионалну тежину. И у једном и у другом случају, патријарх показује неспремност да преузме активну улогу у симболичком простору међуконфесионалног дијалога. Ограничена способност за дипломатски говор и недостатак суптилности показује се и у тренуцима попут једноставног „да“ након што високи званичник говори. Такав језички гест, можда ситан, одзвања готово неприкладно за ниво званичне посете. Он указује на одсуство тренинга у комуникацији коју захтева сусрет са ауторитарним лидером чија се порука увек пажљиво калкулише.
Проблем није што патријарх Порфирије разговара са Путином. Проблем је што не зна шта у том разговору сме и треба да представља, јер његова улога није да одржава баланс између Истока и Запада, него да јасно артикулише интересе духовног суверенитета народа који представља. Уместо тога, добијамо пасивну, готово поданичку позицију која ни духовно ни политички не може да буде репер у времену кризе. Патријарх који ћути тамо где би требало да говори, и говори тамо где би требало да ћути, губи ауторитет. А без тога нема поверења, ни пред народом, ни пред историјом.
Док студенти мирно протестују, бранећи своје достојанство, своје универзитете и своје право на истину, они који би требало да их штите, и духовно и друштвено, окренули су им леђа. Онима који добро познају језик моћи, све је већ речено. На челима тих младих људи, који су мирно стајали под барјацима слободе и разума, сада стоји нацртана мета.
И зато ово није више питање ни протеста, ни политике, ни теологије. Ово је питање страха од истине који је постао тако видљив, тако прозиран, као у Гогољевом „Ревизору“. Као у „Ревизору“, све је изгледало као фарса, све док није престало да буде смешно. Потенцијални долазак ревизора у удаљене крајеве где влада самовољни чиновник, али који је испараноисан, необавештен, за ревизора претпоставља сасвим погрешно лице, доводи до личног краха. Али као и у нашем времену, када су се карте отвориле, а „писмо прочитано наглас“, истина је била неподношљиво једноставна, не само да су сви који су изабрали да не виде лице истине, обманути, већ су радо и поносно учествовали у тој обмани. У тој последњој слици, када сви остају укочени у гротескним позама, оживљава и наш тренутак у којем се више ништа не може сакрити, ни кукавичлук ауторитета, ни трговина достојанством, ни ћутање патријарха који никада неће стати уз оне који имају истину. И није питање да ли ће неко неталентовано шкрабало све претворити у комедију, већ да ли ћемо ми знати да више нисмо публика, већ сцена. И да је крај фарсе већ почео.
