Народи такође старе. Такмиче се, попут дјеце, да остаре и сазру, приказују се старијим него што јесу, док не појме колико је старост тешка за ношење. Желе, да изгледају зрело и достојно уважавања, придодају себи године и вијекове, у потпуној сенилности сјећају се не само дјетињства које су имали, него и дјетињства које никада нису имали. Желе оно неспојиво: виталност младости, животност несмирених страсти, снагу првих рвања у пијеску и достојанство старости, мудрост миленијума, патину вијекова, право да им се из почасти успути мјесто за трпезом историје. Не може се имати све. Снага је увијек на страни оних младих, неспутаних и неистрошених. Мудрост на страни старих. Тешко је наћи мјесто у коме су спојиви виталност младости и виталност старости. Само у Богочовјеку су народи, млади по историји, могли да стекну вијекове опита, да стекну име, лице и историју – само су у потпуном забораву Богочовјека народи успијевали да изгубе и мудрост вијекова и виталност народа који је „умирати свико“.
Ваљда је зато повијест о Србљима толико везана за Богочовјека. Данас су Његови путеви углавном појмљени као „конфесионални“ пут Православне Цркве. Данас, осам вијекова након што је Свети Сава приобрео право да његов народ и Црква сами себи бирају путовође кроз историју, није риједак случај да се Његовој Цркви на рачун припишу ускогрудост и непријемчивост за ширу слику, штавише: кривица што сви биолошки и лингвистички Срби нису то жељели да буду или остану. Заборављајући улоге у историји, моћ иденитетског притиска, убјеђивања и набјеђивања, заборављајући кривицу џелата и јамара, ми често кривимо себе и за оно за шта нисмо могли бити криви – ако смо жељели да будемо ми. Али постмодерна је разбила огледало. Ми смо склони да тим крхотинама често порежемо и лице. Па зато: хајдемо опет на пут. У вијекове који су прошли а којих се данас сјећамо у крхотинама.
Прије Саве – Павле. Или: Светосавље почиње Светопављем
У трци за старост данас нас убјеђују да нисмо ни одакле дошли. Да Дон и Дњепар нису наши, ни Висла, ни високи Карпати. Да смо одувијек сједили на овим истим планинама, да смо ту негдје, као у хеленским митовима, измилили из земље. У сумантом такмичењу у древности. Нововјековно лажно мјерило стварности – древност ископаних костију – успоставило је једну лажну онтологију. Човјек је од земље престао да тражи да рађа: у њој он не тражи више топло тле за своје смјеме него копа хтонске слојеве одавно несталих створења. Ваљда је та фасцинација хтонским садржајем земље, њеном способношћу да прогута тијела и понекад само остави кости толико укоријенила данашњи порив Срба, међу другим народима, да тражимо претке у винчанској земљи и мутном Лепенском виру заборављајући још непрегледна поља наших непосредних предака који почивају крај Саве, у Дрини, у Јонском мору. И тако: докле се клањамо риболикој богињи прадревних људи и заједничких паганских отаца, без крста и биљега леже нам ђедови по јамама и Јадовнима. Нисмо ми дошли ни одакле! узвикујемо у суманутој трци са мамутима. А све нас је тројични Бог од истог грумена начинио и све нас исти праотац Адам у бедру носио, све нас је исте Христос из ада подигао. Када Крв Његова капље са Крста на лобању и када уздише руку Адаму о Пасхи Свесвјетлој, у тој лобаљи смо сви, та рука је нама пружена. Трка да се заузме мјесто у земљи без икаквог сазнања какво нам је мјесто у свештеној историји, у драми цјелокупног људског рода, драми стврања, пада, искупљења и Другог доласка – знак је наше изгубљености, блатњавости духа који није у стању да се издигне изнад датости земље, да и земљу принесе Свесмислу који ју је дао.
Када смо ми дошли овамо, како? Ко су нам преци? Зашто смо у народној памети, у сјећању остала путешествија апостолска по ондашњој Далматији, зашто и данас по херцеговачком и далматинском кршу налазимо Павлове пећине и црквишта у којима је још вијековима након апостолског времена крштавао људе позвивавши их да постану Хришћани? Уз све лиле и коледа, уз све данас толико наглашаване паганске атавизме, у нашем сјећању није остала ни војничка слава Словена и Анта, ни њихова непрекидна опсједања Солуна и Цариграда – ко се још данас о Митровдану сјећа како је Свети Димитрије заштитио град од наших предака? Када јутром почињемо дан појући „Возбраној војеводје побједитељнаја“ – из наше памети је ишчилило сјећање да је Приснодјева чувала Цариград, нашу вјечиту фасцинацију од „нас самих“. Наша историја заиста јесте почела прије нас самих, али не у пећинама са чудноватим писмима и медвјеђим костима него у пећинама у којима би се Павле, Тит, неко од Ученика и благовјесника Богочовјека склонио од сунца и изненадне кише. Некада су се, у историји „касније“, у надвремено истовремено стопили кораци Павлови и Савини, пећине Павлове и Савине. Ту, у тим раним корацима неког од препланулих Ученика, ту је већ почео пут Св. Саве.
Прије Саве – Кирило и Методије. Јован Владимир
Ако су трагови и спомени апостолских стопа још и понегдје и некако о(п)стали, спомен на Св. Саву готово да је потпуно потиснуо труд равноапостолника на чијим плећима је Сава непосредно стајао – Св. Кирила и Методија и њихових ученика. Иако су увијек остали у црквеном календару и у сјећању писмених људи, ми Срби смо им увијек остали некако дужни. Да ли зато што нису боравили непоредно на простору који ће затим постати познат као „српске и поморске земље“ (а ми смо ситничав свијет и увриједимо се за мало, праштајући истовремено галантно крупне ствари и људске животе), да ли зато што су поштовање њихових и ништа мање наших ученика прихватили сусједни православни народи, ми смо их некако потиснули у други план, остајући у исто вријеме неотуђиво везани за кирило-методијевски свијет, за њихов културни образац. Није сасвим јасно ни зашто нисмо могли да пригрлимо снажније Климента и Наума, Горазда и Ангеларија. Нисмо ли управо од Савиног брата Стефана надаље увијек некако тежили никамо другдје него – мору, Коринту, Солуну и Цариграду, Охриду и Сересу? А тамо, на охридским обалама, изнад младог сунца риболика глагољица полако је почела да се уозбиљава: њена разиграна словеса која су још тражила да буду само своја претопила су се у права и стамена ћирилична писмена, накалемљена на језик и потез руке којима се преносио и преписивао и Јован Богослов и Јован Златоуст и Хераклит Загонетни и Аристид и Софокле. Ту, на обалама Охрида, са површине језера израњала је једна цивилизација: сунце се упијало у Јована Канева и Перивлепту и држало их умјесто малтера на окупу са собом, са Солуном, са Цариградом, са Рашком која се још није родила, са Кијевом који се још није крстио, са Владивостоком до кога се још није дошло. Ту, на Охриду, уткана је у један начин писања, говорења, живота својевсрна топлота коју у себи носи свака црква заснована на охридској писмености и павловском хришћанству. Свака, макар и она убога дрвена колиба са олтаром у Крајини, она дрвена часовна у степи. Када се будемо сјећали осам вијекова од како је Сава наставио да зида једну Цркву, не смијемо заборавити ни дуг Охриду. Није се Охрид сажео у Димитрија Хоматијана. Ми смо рођени у Моравској и Охриду, подједнако колико и у Рашкој, Рибници, Краљеву, Травунији, Новом или Јајцу.
Остали смо у памћењу дужни и Зети. Непрекидно посматрана искључиво као некакав магловити пред-садржај, форшпил јуначког казивања о познијој Црној Гори и њеном отпору Отоманској империји. Али Дукља и Зета нису само мјеста, оне су догађаји. У њима смо се такође рађали као народ и Црква истовремено, у њима биљежили своје српско име, у њима стицали прва историјска искуства грађења куће на друму, у њима стекли прве мученике, у њима приредили сами себи прве издаје и кривоклетства. И прије Св. Саве имамо Св. Јована Владимира, краља прије првовјенчаног краља, мученика прије мученика, христоликог прије охристовљења у Пећкој цркви. И на његовм плећима стајали су Немања, Стефан и Сава. У вијековима који су услиједили као да смо заборавили ове пред-немањићко дјетињство народа/Цркве. Сви народи су једном били дјеца, само их се, изгледа, врло мало њих сјећа свог народног дјетињства.
Сава – Од Хума до Никеје и назад до Хума
Није никакво чудо што је први отац Српске Цркве заправо младић који је побјегао на Свету Гору. Било је увијек у том подвигу нечега младалачки смјелог и „дрзновеног“, једног сувишка који читава наша национална историографија већ два вијека рационализује и објективизује, правећи од дескрипције сасвим прозирне планове. Тако су и Растков бијег и његов каснији труд увијек и само плодови некакве „државне и културне идеологије“, планови за „националну црквену и државну еманципацију“. Данас стојимо у једној парадоксалној ситуацији: и Теодосије и Доментијан и сам Стефан Првовјенчани и Сава о коме је ријеч пуштају у својим списима да нам се приближи живот, да нам буду јасни и блиски унутрашњи пориви једног величанственог човјека, дозвољавају и предочавају драму једног неодољивог избора тамо гдје историчари виде план, идеју, маску, манир. Растков одлазак и сам Сава гледа очима једне библијске драме, одласка блуднога сина од милостивог оца. Али понекад се отићи мора. Да би се видјело, да би се вратило, да би се било сином.
Тако почиње драма. Данас, када прослављамо осам вијекова аутокефалије, као и сви свечари, ми, саживљени са стањем да нам је наша Црква дата, заборављамо како ју је неко морао придобити, неко за њу странствовати, отићи на Св. Гору. У рачуницама данашњих историчара све је саморазумљиво и самоникло: Стефан Немања утврђује Рашку, син Стефан улаже себе да би новорођена земља постала краљевином, Растко постаје Сава да би Црква у Рашкој била самовласна да између своје браће по језику и земљи бира себи пастире. Историја се самоиспуњава, процеси се саморегулишу. А у ствари: за свако величанствено постигнуће поребна је величанствена драма. Толико величанствена да је собом прекрила оне вијекове ранијега, наткрилила путеве којима се раније ишло.
Растко заправо бјежи од свијета у коме се судба унапријед зна. Православни човјек воли манастире. Они су лијепи да се у њима сабере, да их посјети и себи приобрете наду да спасења има. У манастирима захватамо комадиће једног другачијег живота, непомиреног са сталним амплитудама гријеха и невоље са којима живимо свакодневицу. Али тешко би било ко – укључујући и Великог Жупана и жену му Анастасију – желио да његово дијете посвети себе непрекидно и без престанка животу у тим капијама преображеног свијета. Родитељство нас чини неминоно везаним за оне које смо родили. А да би се придобило Царство потребно је прекинути све везе. Причинити тугу родитељима. Отићи, насилно отићи, побјећи од свих и свега.
Тим бијегом почиње истинска повијест Српске Цркве. Том непрекидном способношћу Саве да се одмакне од себе, од најближих и вољених, да воли и путује, да странствује на земљи. Одлазак у Никеју да би се добила аутокефалија – данас то звучи као технички термин. Путовања по Светој Земљи – као „религијски туризам“. Мирење браће – као политички „потез“. Протестно удаљавање од брата Стефана – као црквено-дипломатска калкулација. А Савин живот јесте све само није слијед потеза и калкулацијâ. Одлазак у Никеју, на руине Царства без Цариграда, тешко да је могло унапријед радовати Саву. Није тамо требало само представити разлоге зашто би у Рашкој требало успоставити такав поредак да тамошња Црква самовласно управља својим дјелима – требало је у исто вријеме сагледати домете таквог избора. Цијену која ће бити плаћена у напрекидном свједочењу Христа управо на путу којим је ишао град који су заузела лажна браћа. Опредјељење за ромејство у најтамнијем часу ромејства – то није „логичан политички потез“ него пристајање на једну трајну антиномију васкрсења у најтежем часу. Тако: није Сава експлоатисао слабост Царства које страда, већ прихватио да његов народ и Црква која се рађала непрекидно носе непожељност за браћу Хришћане које ће страсти увијек водити да са подједнаком суровошћу „ослобађају“ Свету Земљу са којом су пљачкали Св. Софију и манастире Свете Горе.
Ни оно што га је чекало дома није било подразумијевано. Сви прије њега су распућивали ка Христу, свјетлили у тами и крчили кроз шикару људског срца. А људи и планине дивљају са временом. Свугдје тамо гдје су посленици само једном проходиили шумама и селима, духовни живот је заостајао: понекад се, као у Босни и Усори, Солима и Доњим Крајима, петрификовао у најранијим облицима крстјанства, у некој форми народног хришћанства која би с током времена заостала у првим корацима примања Хришћанства, да и туда Сава, преко хумске земље, није понекад прошетао. Зато Савин подвиг није био само додатно самјеравање рашког Православља са једним стањем ствари које је владало у теологији, праву, црквеној архитектури Ромејског царства његовог времена. Није требало „само“ превести каноне и приредити канонске зборнике. Није требало „само“ написати црквене уставе. Требало је обновити живот, организовати словљење и богословљење, мрежу људи који се у тегобној свакодневици брину да никада не престане човјекова молитва и његова упитаност над животом и космосом, ма ко он био. Свака од епархија коју је Светитељ унапријед видио и основао није утемељена на канцеларији за односе са јавношћу него на животу једног краја, на погледу, на зори и сутону. Довољно је и данас отићи до Михољске Превлаке и постаће нам јасно да је Светитељ оснивао средишта епархија тамо одакле се у предвечерје назире Христос који само што није дошао: када се утиша Јадран и планине и саме почну да зазивају долазак Богочовјека: Маран Ата, дођи, Господе!
Данас славимо Савину марљивост, Савину смјелост. Сава је видио даље од онога што му је дато. Јер ништа се није промијенило у земљама родитеља и прародитеља његових којима су Немањићи владали: људи су се и прије Саве некако Богу молили, рађали се и умирали. Хум је и даље био Хум, Захумље – Захумље, Рашка – Рашка, Зета – Зета. Али након његовог бијега у Свету Гору, одласка у Никеју, одласка у Свету Земљу, одласка у Трново – ништа није више бивало исто. Није он само доносио књиге, није донио аутокефалију на комаду уштављене волујске коже. Св. Саве је доносио дјелиће хришћанског космоса, доносио је сунце које је гријало Христа, иконе и штапове над којима су ридали пустињски Оци и жене непорочне. Са сваким његовим повратком народ који је полако сазријевао у Христу осјећао је да је тим више народ што више припада Христу, да је народ више једино ако је Црква. Народ који је постао Црква – то је аутокефалија.
Аутокефалија није трајно стање. Она је достигнуће и догађај. Она казује да је дјетињство једног народа у Цркви прерасло у адолесценцију. Да је народ одрастао. Она није документ, није лична карта, није томос. Јер, једном када ју је задобио и остварио, када се сродио са тиме да има своју Цркву, српски народ губио је папире на којима је писао да има своју Цркву и опет их задобијао, бивао слободан и поробљен, раздјељен и живио у успоменама. Али од када му је Св. Сава саопштио да је сада његова одговорност какав ће пред Богочовјека, он се са том позицијом сродио.
Тако је 1219. рођена Црква српских и поморских земаља. Истом земљом на којој су се већ налазиле Павлове пећине појавиле су се Савине воде и Савине косе. Сава је наставио гдје је Павле стао. На темељима Наума и Климента и Јована Владимира. Он, како рече пјесник, и данас ходи српским земљама. Од тренутка када се њима запутио, ми смо се толико свикли на њега, да смо готово заборавили и на оно прије њега и на оно гдје га нисмо често затицали. Тамо гдје смо ишли, ишао је и он са нама.
Вијекови сјећања, вијекови за сјећање
Данас се Светосавље посматра као неологизам у језику и новина у националном осјећању, плод ХIX вјековног романтизма. Као накндано домишљање, као уназад протегнуто сјећање. А заправо нема ничега толико суштински везаног за уобличење српског рода у српски народ колико је то пут који је Сава означио. Он је толико значајан да је из нашег колективног сјећања с временом ишчезао сваки спомен једне ноторне чињенице: да готово никада нисмо живјели само у једној држави, да чак ни Рашка у доба светородне лозе Немањића није била једина српска држава. Сремска краљевина Драгутинова, босанска краљевина Котроманића, познија Зета Балшића – све оне нису дале у нашем колективном сјећању готово никаквог одбљеска, а тамо гдје јесу – мјериле су се мјерилом Немањића, светог Саве као првог међу њима. Данас се често говори о „култу“ и „владарској идеологији“ Немањића. Неминовно је да су и рашки владари жељели да оставе трага у мислима својих савременика, у памћењу предака. Али зашто су у томе толико успјели? Шта је то што их је чинило толико памтљивим у народном сјећању?
Опет наш сусрет са баналношћу историцизма. Да ли је могуће и вјеродостојно објашњење да је само спрега (или ипак извјесна симфонија?) Цркве и Краљевине заслужна за утискивање благородности и светородности једне династије у памћење српског народа? Да ли је све објашњиво „пропагандом“ и „идеологијом“? Или је баналности данашњице једини паноптикум савременог посматрача? Да ли је иједан напор могао да преиначи не увијек идиличну слику српских краљева, њихове амбициозне браће и синова, њихових на завјеру спремних жена-странкиња (и самим тим мајки и бака будућих краљева)? Чиме смо то успјевали не само да спасемо краљевиће војинствујуће на браћу, очеве и оце него да се повјеримо да и они спашавају нас?
А можда је онкрај и изнад сваке „идеологије“ и напорда у светородној лози остајао један дубоко хришћански уздах чежње за есхатолошким, за Царством које треба да дође, за смислом у бесмислу братоубилачких окршаја и напору дана? Зидали су и на другим мјестима великаши и краљеви цркве и манастире, настојали да њима преплету земље и животе. Данас они стоје као споменици једне културе, једне вјере која је била, једног човјековог напора да уложи себе у вјечност. Вијекови који су прошли уништили су много више онога што су Немањићи зидали од онога што је опстало. Али оно што јесте опстало, опстало је да чека Царство Божије на коме је настало. Не као подвиг само зноја већ као мјесто ишчекивања. Као мјесто спасења душе. Као мјесто непрекидне теофаније.
Та смјештеност теофанијског у Грачаницу и Жичу посебно нас изазива да их преносимо и опонашамо. Читава два посљедња вијека ми смо покушавали да саградимо још једну Грачаницу: на Ташмајдану, на Црквини. Монументалну, сасвим сразмјерну оној изворној. Али Грачаница се не да пренијети. Она може само сама да дође и освијетли. Као она на Црквини: херцеговачка Грачаница не би имала никаквог смисла у архитектонском, чак ни „амбијенталном“ смислу да јутро и вече на Црквини и сами не призивају космичку литургију, да само сунце не започиње да пјева о Свјетлости тихој, Христу, кога гледа о сопственом заласку. Оно немањићко није производ историје него вјечности, не идеологије него богочежњивости.
Те 1389.г. таман смо успјели да се измиримо са свима у Православној Цркви како не бисмо ишли на Косово залудно. До тада смо и сами тежили да се спустимо до Егејског и Јонског мора, вијековима полако ширили своју моћ тамо куда ћемо сасвим немоћни поћи 1916. Али један народ није народ док се у његове темеље не угради његова жртва. Та 1219. не би имала никаквог значаја без 1389. Тек на Косову пољу једна чињеница слободе од питања других постала слобода да се жртвујеш до краја.
О Косову је речено толико тога да скоро да не остаје нешто што бисмо данас могли домислити. Можда је од самог догађа битније његово зрачење: у вијековима који су протекли. Често се говори о томе да је народ живио са сјећањем на Косово, са живим осјећањем да је „наша правда на Косову закопана“. То је тачно: ми смо народ и Црква који је у сљедећим вијековима опстајао управо до тог „сувишка историје“ који је жуљао колонијалну онтологију Винстона Черчила. Али један догађај може бити животни садржај: човјек може живјети од једног дана, од једног сусрета – народи могу живјети од једне битке, од једног избора. Ако је тај дан – вјечност. Можда је још понешто од ХV в. остало у нашем колективном сјећању: Деспотово Смедерево, успомене на посљедње отпоре Србије, Босне, Херцегове земље, на Октоих Црнојевића, на благородност Балшића. Али читав XVI и XVII в. осим браће Соколовића, Синан-пашиног покушаја материјализације невештаственог и сеобе Србаља ми немамо догађаје које би колективно памтили. Имамо одатле – Св. Василија Острошког, да надилази вијекове. Можда је и оно набројано одвећ много за неког другог. Али цијели вијекови и све у њима протекли су у памћењу старе славе и очекивању новог доба. Ту 1557. ми не славимо као добијање нечега изузетног, иако би нас историчари са правом опоменули да је значај обнове Пећке патријаршије за опстанак духовног бића српског народа непроцјењив. Ми ту 1766. не доживљавамо као крај него као неугодност, својеврстан жуљ и рану на ткиву које су други тукли. Али аутокефалија више није била питање организације него самосвијести. И када смо се селили – ми смо са собом носили Лазара, Раваницу и аутокефалију. Она је ишла са нама. У гудуре Брда и Црне Горе – тамо је столовао „егзарх свештеног трона пећког“. У Сарајево и Травник, међу зулумћарима од којих се морало намолити да нас не вјешају баш на црквеним капијама – Митрополит босански, „егзарх свештеног трона пећког“. У јужну Угарску, да се крвљу плаћа рента и име – Раци са својим краљевима, митрополитима и патријарсима. У свим Крајинама гдје је требало мијењати своју главу за синовљеву – ишла је Црква. Аутокефалија једног народа који је навикао да полаже главу за слободу. Самоглавост човјека који се рађа са сазнањем да његова глава не значи ништа окупатору.
Аутокефалија оних без наде – то је стање које траје вијековима. Из ње се рађа устанак. Аутокефалија са којом смо се сродили. Самоглавост која се наставља као инерција и када никаквог изазова слободи нема. Ту се зачиње савремена Србија. Понекад уморна од себе саме, понекад несвјесна својих коријена, понекад сасвим заборавна. Понекад жељна да буде старија од себе саме, да своје биће нађе у вијековима који су предходили Богојављењу.
Народи старе и тек понекад се подмлађују. Они који се не сјете свога циља који их је учинио слободним нестају из историје: историји је свеједно ко ће колико трајати, Богочовјеку није. Вијекови не гарантују ништа: не дају сигурност за будућност, ако не упућују на циљ који се од почетка видио. Осам вијекова аутокефалије. Позив да се вратимо Незалазном Дану Царства Христовог.