Пазимо!
Јер наш рат није с крвљу и с тијелом, него с поглаварима и властима, и с управитељима таме овога свијета, с духовима пакости испод неба. (Еф. 6, 12)
Конце који нас крећу Ђаво спушта и диже!
Проналазимо дражи у свему што је гадно;
без грозе силазимо низ мрачно гротло смрадно
и свакога смо дана за корак Паклу ближе.
(Ш. Бодлер, Читаоцу, 1857)
Браћо…
Почетак романа Прекрасне рушевине припада новозаветном реторском цитату, уобичајеном писаном обраћању Светог апостола Павла новооснованим хришћанским заједницама, али је крај допао руку нечастивом који се у виду кловна грохотом цери погубљеним људским тежњама. Безазлена, скоро па бљутава тинејџерска песмица из 1967. године британског састава Manfred Mann, у контексту Стијеповићевог романа добија злокобни наговештај коначног краја човекове авантуре колико на земљи света, толико, а и чини ми се и несравњиво више, и у земљи његовог срца. То је Конрадово срце таме. Цивилизација коју човек гради истинска је, ко зна која по реду, Кула вавилонска.
Све је смештено у Америку, на тло тог, по уверењу тамошњих „отаца нације“ и хришћанских проповедника исте те Америке, тринаестог, изгубљеног и прогнаног племена Венијаминовог (Књига о судијама, 20. и 21. поглавље), које есхатолошки уобличава овај свет као његов истински пастир (а заправо суштински лажни). Та Нова Енглеска, преваливши пут од колонијалне провинције до владарског трона, чини ми се, тежи ка световно-политичко-историјском контексту пресаздавања света, никако онтолошко-религиозном, јер то припада чистом хришћанству, не-светском царству са оне стране гроба. Пред нама је мутна, неотесана енергија пионира-освајача земаљског подручја која свој циљ проналази у укидању традиционалног света зарад оног другог, футуристичког. У чему је разлика? Први је човекоподобан, други је нихилистичко роботски. И ту би требало одати почаст луцидности уништења. Дакле, јудео-хришћански пупак света је изгубљен! Јерусалим, престоница Давида и Соломона, постао је метафора за средиште земаљске моћи научно заснованог разума по телу, никако Свети град праведника (престоница Царства Небеског). Данас међу људима нема неба, само тврде земље и њених начела. И управо се у тој тачки отварају вратнице Прекрасних рушевина!
Пред нама је повест о паду али и могућем искупљењу у XX, а заправо у било ком веку, на било ком месту и са било којим актерима. Бодлерови вештачки рајеви ([ауто]деструктивни кôд личности), непојамни товари алкохола, таблета, кодеина, халуциногена, несанице, дионисијски култ (барем онај његов оргијастички вид), Блејков демон Орк, тешки и лаки опијати, нејасна езотерична предања орфизма и гностицизма, замућено и несхваћено хришћанство, притајени а дубоки малтузијанизам, шверц оружја за имагинарно ослобођење и посувраћена слика смисла разорене хипи комуне понад Палм Спрингса или отшелничке пештере Бабет Лафајет, полицијски иследници и извршитељи наређења који подједнако, као и они због којих су ту, крше заповести иоле људског понашања. Раздражена змија се само раздраженом змијом туче – поражавајућим одузимањем тела и свести. Starless and Bible Black. Без остатка. Стијеповићев роман је антрополошко-цивилизацијски узорно многослојевит, његови ликови обликовани у роману манифестација су сенке свакога од нас. Сновиђење и слепило, јерес и пробуђена инхибиција, нагон и узбуђеност, јарост и страст, зловоља и гнев – сви су ту. Читав органон нереда!
На животној (али и романескној) позорници су древни митови људског рода, тајне и персонификовање појмова добра и зла, њихово по ко зна који пут одевање у телесни облик, повратак у (Адамово) изгнанство, никако коначни излазак из њега, последња потрага за другачијим светом и другачијим људством, бестидни напор у трагању за свешћу. Безуспешни, дакако, и онеспокојавајући. Понављање је коб постојања. Прекрасне рушевине предочавају свет којем припадамо и историју коју носимо на раменима као Атлас. Фигуре отмене традиције се повлаче, а њихово место заузимају професионални, али необуздани интелектуалци, прва линија бесмисла, сувопарни и ригидни разум са својим још блуднијим моралом. Демон је непојамно интелигентнији од човека. Зар ћемо ратовати против непријатеља његовим оружјем које је у његовим рукама несравњиво јаче?
Стијеповићеви јунаци, храњени подједнако несвесним сновима и најчистијом јавом, мучитељском збрком и благородним поретком унутар сопствене душе, клизе ка погубљењу свега што нам је познато, укључујући и живот сам.Тиме је до краја доведена идеја о нужности самонестајања да бисмо поново настали на неком другом месту, у неком другом виду, међу неким другим не-рушевинама, већ целовитим домом с оне стране историјске, техничке, биолошке, научне, рационалистичке, скоро неносиве, датости живота. Као да смо се хераклитовски непомириво сагласили да је нестајање инхерентно нашем постојању.
Пре грешке у вољи сукоба није било, а општост је живела своје пуно постојање. Једино ако сам чин потврђивања или оповргавања не сматрамо срцем могућег сукоба који је већ постојао у неодређеном (неопредељеном по слободи) бићу. Прекомерје унутрашњости као да само себе лишава корена бића. Учињеним избором неустрашивост дубоке унутрашњости напокон је умирена. Пукотина општости је начета. Крајње искушење слободе човекове (и уопште слободе постојећих духова) јесте „да уобличава сопствено битовање, да одређује себе у свему, да сам постане бог a не само да узима оно што je дато, јер би то у њему створило осећање зависности. […] Етички смисао слободе, на који нас je навикла западна философија, своди се на пуку моћ избора: слободан је онај човек који je кадар да изабере једну од могућности које се налазе пpед њим. Али, ова слобода je већ везана за нужност ових могућности, a наjкрајња од свих тих нужности која највише ограничава човека јесте битовање само. Како се човек може сматрати апсолутно слободним када му не прeостаје ништа друго осим да прихвати своје битовање?[1]
Свако нагиње према неком облику постојања, разрешењу проблема јестања искључиво у манифестацији личног, а не општег програма (само)рађања. Топографски и социјално-политички мизансцен овог романа у којем се Стијеповићеви јунаци крећу по позиришним кулисама и одигравају своје животе, одрађујући одавно започети рукопис нечастивог, јесу Америка и њен дух седамдесетих година прошлог века, али је то суштински било које место, било које време, било који човек од постања света до његовог краја. Сви ти људи бирају нестајање, општу ентропију система у којем су, али без проналажења неког другог који би поништени систем заменио. Дионисијске свечаности (али без плодности) и религиозно (анти)откровење распојасаних назови аскета, жеља за чистунством и махнитање у исти мах, живе међу нама, а не само међу редовима овог чудесног Стијеповићевог текста.
Растакање се одвија на наше очи – садашње или будуће место, та еденска или барем превавилонска настамба, скривена нашим падом и падом наших отаца и постављена негде незнано далеко, више не постоји чак ни у имагинацији. Славољубиве степенице као да су заувек затвориле врата недосегнутог Раја. Као да читамо парафразу кључног (деветог) поглавља Кафкиног Процеса и чудесну параболу о Закону, вратару и сељаку. Коначан закључак Јозефа К., после свештеникове приче у катедрали, гласи: Дакле, лаж је основни поредак у свету. Ми о смислу још само нејасно муцамо. Ето докле су нас довели терор и хаос разума и формалне логике. Алтернатива пред којом стојимо је јасна – или лудило скопчано са смрћу или покајање увезано са васкрсењем. Куда ћемо, браћо? Поново као у старини по земљи у стадима лутају грабљиве звери, улазе у људска насеља и у свете обитељи, њушећи их и тражећи за себе укусну храну. Да ли нам је теже или лакше од сазнања да су то вуци двонози?[2]
Код Стијеповићевих глумаца, који на геолошким наслагама историје играју оно што се већ одавно одиграло, не постоји трагодијски катарсис, они не поштују аристотеловски кључ разрешења загонетке постојања, њима господари старохеленска Немесис. Јунаци нам показују не више какав је то људски сој у Америци, већ какав је то човек данашњице ма где био. Они су такви јер живе у доба дегенерације, лупештва, покварењаштва и бекетовског распадања свега и учествују у игри обести, лукавства и крвожедности обмане злокобног Старца. Или су, пак, они створили такво доба? Ко кога обликује? Загонетка и даље траје.
Пред нама су све саме хидре, горгоне, кере, ламије, ериније, тифони, харпије, сфинге, минотаури, лернејске змије, мамоне, Баалови и Мамонини следбеници, здухачи, унутарњи вампири, заправо читава какофонија начела злодуха поднебесја. Баханалије (не морају нужно бити само еротске, могу бити и кулинарске, уживалачке у лењости, опијајуће, обредне, ратничке…) стоје као знамен овостране егзистенције, господар тела по разуму и разума по телу. Ждерачка, угојена плот која и сама ждере и себе и друге до коначног оповргавања свега створеног (и себе и другог). А највиша радост до које се може стићи у овом телу јесте окончање зверињег царства у надземаљском откровењу. До ње Стијеповићеви јунаци не допиру, али је барем Скип Ленски, главни агониста романа, слути, јер изговара једино што је човеку преостало, заправо једино што уопште икада и има: О, погледај ме, Господе… По датом му откровењу Свети Исаак Сирин каже да звери иду према светитељу зато што осећају у њему онај мирис који је долазио од Адама пре његовог пада у грех. Светла трпеза Господња, долази после покајања и милости свише. Онај који сведочи мора бити мученик. Где нам се изгубио тај мирис првобитне природе, браћо?
Нама се указује Орест из Есхилових Покајница који, вођен неком вишом, неразумном и недокучивом, али никако добром и праведном, инстанцом, гони све у уништење и другога и себе. И дике и темис (земаљска и небеска част) су нарушени у самом темељу. Стијеповићеви актери су ухваћени у бесконачни коштац са осионом гордошћу, са оним што Хелени именују као хибрис који, по Хегелов схватању, унижава оно што је уздигнуто, обара пресрећног с његове висине и тим начином успоставља једнакост. Али, победе човекове нема. Гледамо у дух избачен из равнотеже, дух претеривања и прекорачења. Удружени беспоштедна, наслеђена дивљина и сањарска безазленост као да последују просветитељској идеји да се биолошки закони претворе у морална начела (каква просвећеност!), да се озакони одсуство духовног живота званог покајање и преображење. Или, како би се устоличила подземна идеја: народ, наоружан за свеопште истребљење – то је идеал који периодично тријумфује у историји.[3]
Човек сам зида своју смрт. Да, пред нама је прастара прича о паду и путевима искупљења од кривице због које ништа не ваља. Романескни јунаци испитују некако увек неупитне темеље људске историје, традиционалне и освештане, али данашњем духу побуне неприкладне, структуре које се разбијају човековом запитаношћу пред затамњеним смислом живљења, бацају дотрајале похабане старине и испитују нови (заправо бескрајно стари, што је увек снага парадоска) материјал за могући потоњи живот. Има ли га и где је? Нове структуре света као да коначно не постоје. По ко зна који пут долазе Гог и Магог. Звери су пред нама, њихова убилачка мржња, охолост, безобзирна и безлична (само)разарајућа наклоност и демонско откривење. То је свет пред нама, хтели ми то да признамо или не, сматрали то пуком мистификацијом личног света или безнадежним мрачењем ионако мрачног живота. Ево већ векова и миленија откако смо на лажном путу, а сада то треба платити, резуверавање није довољно да нас искупи и ми нисмо у стању да поново нађемо Рај који изгубисмо, пре него што исцрпемо оно што Пакао има од најхаотичнијег и најмрачнијег.[4]
Све су то, ти јунаци који клизе пред нашим очима, далеки, а у исти мах нама присни побуњеници и изгнаници. То је наш унутарњи род. Исту природу побуне делимо. Само је питање побуне против кога (она је увек ствар личности, а не безличних твари!) и који мач и са каквим коначним циљем користимо. Живот или смрт? Наша је воља неусловљена.
Да ли смо сви ми, скупа са (анти)херојима, људима обрнутим на наличје прекрасних рушевина које су, заправо, потпуно и до краја поражени човек и свет, историја и идеја, у истој кожи као и Tim Buckley, један од музичких јунака ове мучне епске саге: I am king here, tied to this hut by the King’s chain… / The chameleon lies in your dusty fingers… – Sefronia: The King’s Chain (1973)
Роман Прекрасне рушевине као да смишљено припада некој врсти негативне, обрнуте ареталогије у којој се славе моћ, дела и „врлине“ богова, полубогова и јунака подземног света. Као да пловимо по водама Ахеронта и Кокита, болом и јадиковком, у исти мах.
Стијеповић као да пише химнологију последње борбе човекове са злом. Уместо да као пробрана творевина уронимо у агапе, ми урањамо у антрополошку дистопију и антрополошки песимизам, нешто што смо срели у Дикасовим Малдороровим певањима. На читалачку трпезу се износе социобиолошка и расна нетрпљивост, ускогрудост света, уштиркани малоумници, вулгарно оспољени гуланфери лишени чак и сенке разума. Читав један народ из сенке у нама помаља се на светлост дана. Дуго скривана племена таме су пред нама, очи у очи са свешћу. Свадљивост и прекост одлике су луталаштва по историји. Крвожедност је увек и свуда иста. Она је сразмерна греху, али је неретко и већа од њега. Мијазма човековог бића, та немила укаљаност својевољно поробљене слободе, продрла је у историју видљиве саздане твари. Теодикеја, којом се заправо оправдава немоћ мисли о божанству а не опречност божанства самог, премда суштински одиста није ни потребна, уопште не постоји (историју промишљања о злу сагледати у вредној књизи Зло или драма слободе Ридигера Зафранског – оп. аут.).
Находи ли се икакво заштићено подручје у човеку с једне и историје с друге стране где можемо прибећи и склонити се од пошасти зарад мира и спасења? Бојим се да овога пута, ако га је и до сада било, оно више није нигде. Да ли је човек само непотребна скамењена израслина историје или, пак, још увек замрзнуто море за надисторијску стварност? Где пронаћи починак – у љуштури зла или у светлом огртачу правде? Барбас није погрешио (њему је пад потврђен вољом посао који ради), али Скип Ленски јесте, јер се још увек није одредио према вечности, мада се после свих зала којима је присуствовао или их сам творио према себи и другима, након смрти коју је засејао, ипак моли Христу, макар то било и муцаво и полузаборављено обраћање Господу. Искушења која походе Скипа, као и било кога од нас, ненадана су и свудаприсутна, јер се у свакоме смирују преображаји земље и таласа.
Св. Јован Дамаскин пише да je Бог створио човека пo природи безгрешним и обдарио га слободном вољом. Када каже да je Бог створио човека безгрешним, он нe мисли да човек није био отворен за грех, јер једино Бог није отворен за грех, већ да није у човековој природи било да греши, већ je то било у његовој моћи избора.
Према томе, човекова природа je, одмах пошто je човек био створен, била безгрешна, али његова воља je била слободна и човек je имао моћ да остане добар и моћ да одступи од Бога. И смрт je дошла као резултат злоупотребе слободе, зато што човек није био послушан вољи Божијој. Човек je, дакле, био створен са могућношћу да остане бесмртан или да умре. И то je зависило управо од правилне или погрешне употребе његове слободе.[5]
Одавно слутимо да је у игри последњи удар, удар на темеље човекове егзистенције, на корен његовог очинско-синовског бића. Стијеповићеви учесници земаљске повести као да у својој подсвести имаји тајну примисао да су припадници sodа, небеске војске која је водила (или још увек води?) неземаљски рат да би нас, земаљске носиоце једне истински витешке и срчане битке, барем упозорила на очување животног семена по духу.
Тама долази по нас или ми долазимо по њу? На крају нас чека брутални пекинпоовски покољ. Горак је Стијеповић у својим списатељским редовима. Где је избављење и има ли га уопште? Зна ли ико одговор, људи, браћо? Никаква традиција нас не штити од будућности, јер ова будућност нема претходника и свет више нема уточишта.[6]
Па, ипак…
Не будимо исувише и једино безнадежни. Нас не спасава формално ушушкано припадање хришћанско откровењу, већ лични подвиг у Христу и Христа ради. Света Тројица љуби личност и поредак обожења, а не поредак човечанске институције која умртвљује сан о еденској чистоти, вечном Врту на истоку. Шта нам, поводом наше природе, казује Свети Кирило Александријски у једном писму Несторију: Природе које су се састале за истинско сједињење, различите су, али је један и од обадвеју Христос и Син; не као да је разлика природа укинута због сједињења, него су Божанство и човечанство још већма саставили једног Господа и Христа и Сина, кроз неизрециво и тајанствено стицање у јединство… Јер је Логос сјединио са Собом по ипостаси човечанску природу…[7]
Свети Григорије Богослов у својој песми о Христу (Вечерња песма) благовести: Ти си разагнао таму, / Ти си створио светлост, / да све у светлости саздаш / и ум човеков просветлиш, док у једној беседи каже овако: И ја сам слика Божија, мада сам доле постављен. / Не пристајем да ме спасава неко исте части са мном. / Ако Дух Свети није Бог, нека се најпре сам обожи, / па онда нека обожује мене који сам исте части.
Говорећи против аријанаца, Свети Атанасије Велики вели: Сада, када је Логос постао човек и усвојио Себи оно што припада телу, више се то не дотиче тела због Логоса који је у телу. Зато ће и људи, васкрснувши силом Логоса, свагда пребивати бесмртни и непропадљиви. Зато, кад се тело Његово родило од Богородице Марије, говоримо с правом да се Он родио, Он који другима даје постанак у биће да би тако наш постанак пренео на Себе, те да ми, који смо само земља (тј. тварна природа), не одлазимо више у земљу, него, сјединивши се са Логосом који је са неба, Њиме били узнети на небо…[8] Свети Григорије Ниски у своме егзегетском спису О стварању човека говори о антрополошком статусу људи: Па у чему се онда, по хришћанском учењу, састоји величина човека? Не у сличности са тварним светом, него у томе да је човек по лику свога Творца.[9]
У Надобној беседи брату Кесарију Свети Григорије Богослов каже (одломак): Каква ли је то о нама нова тајна? Мален сам и превелик сам, смирен сам и узвишен сам, смртна сам и бесмртан сам, земаљски сам и небески сам; ово сам са доњим светом, оно сам са Богом; ово сам са телом, оно сам са Духом. Треба ми се сапогрепсти са Христом, да са Христом и васкрснем, да с Христом и наследник будем, да постанем син Божји и сам Бог… То нама спрема ова Велика Тајна, то нам је дао очевечени и осиромашени ради нас Бог, да би тело васкрсао и лик Божји спасао и човека пресаздао, да сви будемо једно у Христу Који је постао све и свему, да и нама све у Њему буде савршено као што је Он.[10]
Дакле, наша природа је здружена тик уз Божанску, Господ је са и у нама. Чему онда безнађе и тама? Јер где је благо ваше, онде ће бити и срце ваше (Лука 12, 34). Требало би поново постати дете са почетка историје које, по Хелдерлиновом мишљењу, нема растојање према сазнању. Додајмо, слободно, ни растојање према животу. Промишљеност сопственог почетка подразумева да је првобитност поново пронађена, барем као наговештај, ако не као остварено дело. Бесконачни божански логос је у нама самима. Светла трпеза Господња долази после покајања и милости свише.
Док се још увек није сталожио Велики рат, кнез Јевгениј Трубецкој у својим есејима преноси древно, светоотачко предање савременом човеку: Ако царство Сатанино у нашој овдашњој стварности не може бити потпуно уништено, онда оно мора бити, у најмању руку, ограничено, оковано ланцима. Док не буде коначно изнутра побеђено Духом Божјим, оно мора бити савладано спољашњом силом. Иначе ће збрисати са лица земље све храмове и постараће се да истреби у човеку и само подобије човека. Одсуство супротстављања биће извор велике саблазни за народе![11]
Код Стијеповића не уочавамо никакву доктрину нити догму ни на композиционом ни на естетском ни на приповедном плану (барем нису толико видљиве), али идеју и те како. А она је, морамо се сагласити са тим, најбитнија одредница сваког подухвата. Та идеја је унутарњи глас који нас поштено удара шаљући нам можда последње упозорење (или вапај из пустиње како се свет, заједно са нама, не би претворио у наслаге прождрљивог мртвог песка који гута живе) пред коначном пропашћу.
Да ли се то заиста врховни син погибли, који је крвник људски од почетка и не стоји на истини (Јован 8, 44), владар адских насеобина, збуњен и разочаран, повукао од људи, из срца наших, остављајући нас нама самима, јер више нема чему да нас подучи о злу? Сам Стијеповић у Прекрасним рушевинама, епској саги о дубини потирања слободе, вели да је чак и демону досадно! Да ли се у срцима свих људских нараштаја (оно што нам казује Дмитриј Фјодорович у малој исповести пред братом Аљошом – Веруј да се у Содому лепота и налази за огромну већину људи – јеси ли ти знао ту тајну… Ту се ђаво с богом бори, а поље битке су срца људска – Браћа Карамазови, књига трећа, Сладострасници) коначно збило обистињење Христово (Ваш је отац ђаво и сласти оца својега хоћете да чините – Јован 8, 44)? Ученик је надвладао ученика. Али, има Учитељ који надвладава све (Јован 16, 33) Није ли се Барбас Орк победио изнутра и разделио своје царство да се само уништи истребљењем које његови поданици најжудније прижељкују? Као да се у овом чудесном наративу приказује зло које се самоизјело!
На линији роуди романа керуаковског миљеа и дантеовског епског трагања за иницијацијом (не заборавимо да се главни наратор који зачиње целу причу-авантуру зове Данте Ковач), Стијеповићев наратив се креће у смеру покушаја уједињења са од нас напуштеним и одбаченим Богом (обрнуто, да је Он нас оставио и заборавио, не важи, јер онда никада не би послао Христа Јединородног и за нас би спасење занавек било онемогућено, чак и у теорији; Љубав не заборавља чак ни сам заборав). Као да његови јунаци (Скип Ленски, Данте Ковач, Вирџил Бак Малиген, Бабет Лафајет, Џим Валдез, детектив Хенк Дејвис, Јулисиз Грант и његова фирма Heaven Co…) теже посвећењу кроз грех, оној чудној логици – не-логици по којој се у дворац мудрости стиже стазом лудости. До дубине закона се стиже преко дубине греха. Они су, у смислу очишћења, парадоксално говорећи, један другом саобразни. Али, мудрост, закон и спасење нису исто. Нови Јерусалим о којем сви снатре, као и праведан живот ослобођен од греха и оправдан у Истини, далеко су и у магли. По ко зна који пут се питамо постоје ли они уопште.
Какав је дух овога света? Ко се не подвргне разуму завршиће у паклу (тако нас уче), а ко се подвргне разуму никада неће изаћи из пакла (тако јесте). Духови поднебесја никада нас нису ни напуштали. Добромислено начело као да почива на последњој граници патње. Нама још само пустиња остаје. Шта ћемо одабрати, браћо?
America where are you now?
Don’t you care about your sons and daughters?
Don’t you know we need you now
We can’t fight alone against the monster.
(Jerry Edmonton, John Kay – Steppenwolf, 1969)
Какав нам, одиста паметан и честит, глас Р. В. Емерсона долази из 1840. године, а који се и те како саображава Прекрасним рушевинама? Шта можемо у мрачним тренуцима? Можемо се уздржати. У светлијим тренуцима можемо се укључити. Пред злом и страдањем, пред бесмислом и навалом смрти, можда можемо рећи исту ону истинску хришћанску благодарности коју је изрекао и Емерсонов отац: „Хвала Богу да смо имали довољно храбрости.“ Но, Ко умножава знање умножава муку (Књига Проповедникова 1, 18). Зато ћемо овде стати.
Шта ћемо, дакле, после свега, ми рећи, људи, браћо, у кожне хаљине оденути?
Ha! Ha! Said the clown, has the king lost his crown… (Manfred Mann, 1967)
И да, никако не смемо пренебрегнути и ово. Стил, мелодијско тело реченице, фигуративни облици нарације код Стијеповића су, по ко зна који пут, огледало врсности. Избрушен реченични склад, нешто као мала резбарија у племенитом дрвету или металу старих драгуљара и јувелира источњачких или нама дражих призренских мајстора. Он намерно избегава толико пожељну и одмах читљиву стерилну уређивачку игру интелигенције која је, чудним сплетом парадокса, ипак ту, али не одвлачи пажњу у јалови аналитички ћорсокак.
Пазимо!
Читање Прекрасних рушевина је нужно зарад памети!
Читање осталих и није тако битно. Заправо, уопште није битно.
[1] Влахос, Јеротеј, „Етос слободе и слобода етоса”, у: Господе, ко је човек? (Православна антропологија и тајна личности), Православна мисионарска школа при храму Светог Александра Невског, Београд, 2003, 318.
[2] Трубецкој, Јевгениј, „Русија у њеној икони”, у: Истина у бојама, Логос, Београд, 1994, 88.
[3] Трубецкој, Јевгениј, „Духовиђење у бојама”, у: Истина у бојама, 7.
[4] Karako, Alber, Brevijar haosa, Gradac, Beograd – Čačak, 2020, 54.
[5] Влахос, Јеротеј, „Етос слободе и слобода етоса”, 324.
[6] Karako, Alber, Brevijar haosa, 56.
[7] Јевтић, Атанасије, Патрологија, друга свеска, Источни Оци и писци 4. и 5. века од Никеје до Халкидона 325-541, Београд, 1984, 83.
[8] Исто, 57.
[9] Исто, 183.
[10] Исто, 166.
[11] Трубецкој, Јевгениј, „Духовиђење у бојама”, 31-32.