Pazimo!
Jer naš rat nije s krvlju i s tijelom, nego s poglavarima i vlastima, i s upraviteljima tame ovoga svijeta, s duhovima pakosti ispod neba. (Ef. 6, 12)
Konce koji nas kreću Đavo spušta i diže!
Pronalazimo draži u svemu što je gadno;
bez groze silazimo niz mračno grotlo smradno
i svakoga smo dana za korak Paklu bliže.
(Š. Bodler, Čitaocu, 1857)
Braćo…
Početak romana Prekrasne ruševine pripada novozavetnom retorskom citatu, uobičajenom pisanom obraćanju Svetog apostola Pavla novoosnovanim hrišćanskim zajednicama, ali je kraj dopao ruku nečastivom koji se u vidu klovna grohotom ceri pogubljenim ljudskim težnjama. Bezazlena, skoro pa bljutava tinejdžerska pesmica iz 1967. godine britanskog sastava Manfred Mann, u kontekstu Stijepovićevog romana dobija zlokobni nagoveštaj konačnog kraja čovekove avanture koliko na zemlji sveta, toliko, a i čini mi se i nesravnjivo više, i u zemlji njegovog srca. To je Konradovo srce tame. Civilizacija koju čovek gradi istinska je, ko zna koja po redu, Kula vavilonska.
Sve je smešteno u Ameriku, na tlo tog, po uverenju tamošnjih „otaca nacije“ i hrišćanskih propovednika iste te Amerike, trinaestog, izgubljenog i prognanog plemena Venijaminovog (Knjiga o sudijama, 20. i 21. poglavlje), koje eshatološki uobličava ovaj svet kao njegov istinski pastir (a zapravo suštinski lažni). Ta Nova Engleska, prevalivši put od kolonijalne provincije do vladarskog trona, čini mi se, teži ka svetovno-političko-istorijskom kontekstu presazdavanja sveta, nikako ontološko-religioznom, jer to pripada čistom hrišćanstvu, ne-svetskom carstvu sa one strane groba. Pred nama je mutna, neotesana energija pionira-osvajača zemaljskog područja koja svoj cilj pronalazi u ukidanju tradicionalnog sveta zarad onog drugog, futurističkog. U čemu je razlika? Prvi je čovekopodoban, drugi je nihilističko robotski. I tu bi trebalo odati počast lucidnosti uništenja. Dakle, judeo-hrišćanski pupak sveta je izgubljen! Jerusalim, prestonica Davida i Solomona, postao je metafora za središte zemaljske moći naučno zasnovanog razuma po telu, nikako Sveti grad pravednika (prestonica Carstva Nebeskog). Danas među ljudima nema neba, samo tvrde zemlje i njenih načela. I upravo se u toj tački otvaraju vratnice Prekrasnih ruševina!
Pred nama je povest o padu ali i mogućem iskupljenju u XX, a zapravo u bilo kom veku, na bilo kom mestu i sa bilo kojim akterima. Bodlerovi veštački rajevi ([auto]destruktivni kôd ličnosti), nepojamni tovari alkohola, tableta, kodeina, halucinogena, nesanice, dionisijski kult (barem onaj njegov orgijastički vid), Blejkov demon Ork, teški i laki opijati, nejasna ezoterična predanja orfizma i gnosticizma, zamućeno i neshvaćeno hrišćanstvo, pritajeni a duboki maltuzijanizam, šverc oružja za imaginarno oslobođenje i posuvraćena slika smisla razorene hipi komune ponad Palm Springsa ili otšelničke peštere Babet Lafajet, policijski islednici i izvršitelji naređenja koji podjednako, kao i oni zbog kojih su tu, krše zapovesti iole ljudskog ponašanja. Razdražena zmija se samo razdraženom zmijom tuče – poražavajućim oduzimanjem tela i svesti. Starless and Bible Black. Bez ostatka. Stijepovićev roman je antropološko-civilizacijski uzorno mnogoslojevit, njegovi likovi oblikovani u romanu manifestacija su senke svakoga od nas. Snoviđenje i slepilo, jeres i probuđena inhibicija, nagon i uzbuđenost, jarost i strast, zlovolja i gnev – svi su tu. Čitav organon nereda!
Na životnoj (ali i romanesknoj) pozornici su drevni mitovi ljudskog roda, tajne i personifikovanje pojmova dobra i zla, njihovo po ko zna koji put odevanje u telesni oblik, povratak u (Adamovo) izgnanstvo, nikako konačni izlazak iz njega, poslednja potraga za drugačijim svetom i drugačijim ljudstvom, bestidni napor u traganju za svešću. Bezuspešni, dakako, i onespokojavajući. Ponavljanje je kob postojanja. Prekrasne ruševine predočavaju svet kojem pripadamo i istoriju koju nosimo na ramenima kao Atlas. Figure otmene tradicije se povlače, a njihovo mesto zauzimaju profesionalni, ali neobuzdani intelektualci, prva linija besmisla, suvoparni i rigidni razum sa svojim još bludnijim moralom. Demon je nepojamno inteligentniji od čoveka. Zar ćemo ratovati protiv neprijatelja njegovim oružjem koje je u njegovim rukama nesravnjivo jače?
Stijepovićevi junaci, hranjeni podjednako nesvesnim snovima i najčistijom javom, mučiteljskom zbrkom i blagorodnim poretkom unutar sopstvene duše, klize ka pogubljenju svega što nam je poznato, uključujući i život sam.Time je do kraja dovedena ideja o nužnosti samonestajanja da bismo ponovo nastali na nekom drugom mestu, u nekom drugom vidu, među nekim drugim ne-ruševinama, već celovitim domom s one strane istorijske, tehničke, biološke, naučne, racionalističke, skoro nenosive, datosti života. Kao da smo se heraklitovski nepomirivo saglasili da je nestajanje inherentno našem postojanju.
Pre greške u volji sukoba nije bilo, a opštost je živela svoje puno postojanje. Jedino ako sam čin potvrđivanja ili opovrgavanja ne smatramo srcem mogućeg sukoba koji je već postojao u neodređenom (neopredeljenom po slobodi) biću. Prekomerje unutrašnjosti kao da samo sebe lišava korena bića. Učinjenim izborom neustrašivost duboke unutrašnjosti napokon je umirena. Pukotina opštosti je načeta. Krajnje iskušenje slobode čovekove (i uopšte slobode postojećih duhova) jeste „da uobličava sopstveno bitovanje, da određuje sebe u svemu, da sam postane bog a ne samo da uzima ono što je dato, jer bi to u njemu stvorilo osećanje zavisnosti. […] Etički smisao slobode, na koji nas je navikla zapadna filosofija, svodi se na puku moć izbora: slobodan je onaj čovek koji je kadar da izabere jednu od mogućnosti koje se nalaze pped njim. Ali, ova sloboda je već vezana za nužnost ovih mogućnosti, a najkrajnja od svih tih nužnosti koja najviše ograničava čoveka jeste bitovanje samo. Kako se čovek može smatrati apsolutno slobodnim kada mu ne preostaje ništa drugo osim da prihvati svoje bitovanje?[1]
Svako naginje prema nekom obliku postojanja, razrešenju problema jestanja isključivo u manifestaciji ličnog, a ne opšteg programa (samo)rađanja. Topografski i socijalno-politički mizanscen ovog romana u kojem se Stijepovićevi junaci kreću po pozirišnim kulisama i odigravaju svoje živote, odrađujući odavno započeti rukopis nečastivog, jesu Amerika i njen duh sedamdesetih godina prošlog veka, ali je to suštinski bilo koje mesto, bilo koje vreme, bilo koji čovek od postanja sveta do njegovog kraja. Svi ti ljudi biraju nestajanje, opštu entropiju sistema u kojem su, ali bez pronalaženja nekog drugog koji bi poništeni sistem zamenio. Dionisijske svečanosti (ali bez plodnosti) i religiozno (anti)otkrovenje raspojasanih nazovi asketa, želja za čistunstvom i mahnitanje u isti mah, žive među nama, a ne samo među redovima ovog čudesnog Stijepovićevog teksta.
Rastakanje se odvija na naše oči – sadašnje ili buduće mesto, ta edenska ili barem prevavilonska nastamba, skrivena našim padom i padom naših otaca i postavljena negde neznano daleko, više ne postoji čak ni u imaginaciji. Slavoljubive stepenice kao da su zauvek zatvorile vrata nedosegnutog Raja. Kao da čitamo parafrazu ključnog (devetog) poglavlja Kafkinog Procesa i čudesnu parabolu o Zakonu, vrataru i seljaku. Konačan zaključak Jozefa K., posle sveštenikove priče u katedrali, glasi: Dakle, laž je osnovni poredak u svetu. Mi o smislu još samo nejasno mucamo. Eto dokle su nas doveli teror i haos razuma i formalne logike. Alternativa pred kojom stojimo je jasna – ili ludilo skopčano sa smrću ili pokajanje uvezano sa vaskrsenjem. Kuda ćemo, braćo? Ponovo kao u starini po zemlji u stadima lutaju grabljive zveri, ulaze u ljudska naselja i u svete obitelji, njušeći ih i tražeći za sebe ukusnu hranu. Da li nam je teže ili lakše od saznanja da su to vuci dvonozi?[2]
Kod Stijepovićevih glumaca, koji na geološkim naslagama istorije igraju ono što se već odavno odigralo, ne postoji tragodijski katarsis, oni ne poštuju aristotelovski ključ razrešenja zagonetke postojanja, njima gospodari starohelenska Nemesis. Junaci nam pokazuju ne više kakav je to ljudski soj u Americi, već kakav je to čovek današnjice ma gde bio. Oni su takvi jer žive u doba degeneracije, lupeštva, pokvarenjaštva i beketovskog raspadanja svega i učestvuju u igri obesti, lukavstva i krvožednosti obmane zlokobnog Starca. Ili su, pak, oni stvorili takvo doba? Ko koga oblikuje? Zagonetka i dalje traje.
Pred nama su sve same hidre, gorgone, kere, lamije, erinije, tifoni, harpije, sfinge, minotauri, lernejske zmije, mamone, Baalovi i Mamonini sledbenici, zduhači, unutarnji vampiri, zapravo čitava kakofonija načela zloduha podnebesja. Bahanalije (ne moraju nužno biti samo erotske, mogu biti i kulinarske, uživalačke u lenjosti, opijajuće, obredne, ratničke…) stoje kao znamen ovostrane egzistencije, gospodar tela po razumu i razuma po telu. Žderačka, ugojena plot koja i sama ždere i sebe i druge do konačnog opovrgavanja svega stvorenog (i sebe i drugog). A najviša radost do koje se može stići u ovom telu jeste okončanje zverinjeg carstva u nadzemaljskom otkrovenju. Do nje Stijepovićevi junaci ne dopiru, ali je barem Skip Lenski, glavni agonista romana, sluti, jer izgovara jedino što je čoveku preostalo, zapravo jedino što uopšte ikada i ima: O, pogledaj me, Gospode… Po datom mu otkrovenju Sveti Isaak Sirin kaže da zveri idu prema svetitelju zato što osećaju u njemu onaj miris koji je dolazio od Adama pre njegovog pada u greh. Svetla trpeza Gospodnja, dolazi posle pokajanja i milosti sviše. Onaj koji svedoči mora biti mučenik. Gde nam se izgubio taj miris prvobitne prirode, braćo?
Nama se ukazuje Orest iz Eshilovih Pokajnica koji, vođen nekom višom, nerazumnom i nedokučivom, ali nikako dobrom i pravednom, instancom, goni sve u uništenje i drugoga i sebe. I dike i temis (zemaljska i nebeska čast) su narušeni u samom temelju. Stijepovićevi akteri su uhvaćeni u beskonačni koštac sa osionom gordošću, sa onim što Heleni imenuju kao hibris koji, po Hegelov shvatanju, unižava ono što je uzdignuto, obara presrećnog s njegove visine i tim načinom uspostavlja jednakost. Ali, pobede čovekove nema. Gledamo u duh izbačen iz ravnoteže, duh preterivanja i prekoračenja. Udruženi bespoštedna, nasleđena divljina i sanjarska bezazlenost kao da posleduju prosvetiteljskoj ideji da se biološki zakoni pretvore u moralna načela (kakva prosvećenost!), da se ozakoni odsustvo duhovnog života zvanog pokajanje i preobraženje. Ili, kako bi se ustoličila podzemna ideja: narod, naoružan za sveopšte istrebljenje – to je ideal koji periodično trijumfuje u istoriji.[3]
Čovek sam zida svoju smrt. Da, pred nama je prastara priča o padu i putevima iskupljenja od krivice zbog koje ništa ne valja. Romaneskni junaci ispituju nekako uvek neupitne temelje ljudske istorije, tradicionalne i osveštane, ali današnjem duhu pobune neprikladne, strukture koje se razbijaju čovekovom zapitanošću pred zatamnjenim smislom življenja, bacaju dotrajale pohabane starine i ispituju novi (zapravo beskrajno stari, što je uvek snaga paradoska) materijal za mogući potonji život. Ima li ga i gde je? Nove strukture sveta kao da konačno ne postoje. Po ko zna koji put dolaze Gog i Magog. Zveri su pred nama, njihova ubilačka mržnja, oholost, bezobzirna i bezlična (samo)razarajuća naklonost i demonsko otkrivenje. To je svet pred nama, hteli mi to da priznamo ili ne, smatrali to pukom mistifikacijom ličnog sveta ili beznadežnim mračenjem ionako mračnog života. Evo već vekova i milenija otkako smo na lažnom putu, a sada to treba platiti, rezuveravanje nije dovoljno da nas iskupi i mi nismo u stanju da ponovo nađemo Raj koji izgubismo, pre nego što iscrpemo ono što Pakao ima od najhaotičnijeg i najmračnijeg.[4]
Sve su to, ti junaci koji klize pred našim očima, daleki, a u isti mah nama prisni pobunjenici i izgnanici. To je naš unutarnji rod. Istu prirodu pobune delimo. Samo je pitanje pobune protiv koga (ona je uvek stvar ličnosti, a ne bezličnih tvari!) i koji mač i sa kakvim konačnim ciljem koristimo. Život ili smrt? Naša je volja neuslovljena.
Da li smo svi mi, skupa sa (anti)herojima, ljudima obrnutim na naličje prekrasnih ruševina koje su, zapravo, potpuno i do kraja poraženi čovek i svet, istorija i ideja, u istoj koži kao i Tim Buckley, jedan od muzičkih junaka ove mučne epske sage: I am king here, tied to this hut by the King’s chain… / The chameleon lies in your dusty fingers… – Sefronia: The King’s Chain (1973)
Roman Prekrasne ruševine kao da smišljeno pripada nekoj vrsti negativne, obrnute aretalogije u kojoj se slave moć, dela i „vrline“ bogova, polubogova i junaka podzemnog sveta. Kao da plovimo po vodama Aheronta i Kokita, bolom i jadikovkom, u isti mah.
Stijepović kao da piše himnologiju poslednje borbe čovekove sa zlom. Umesto da kao probrana tvorevina uronimo u agape, mi uranjamo u antropološku distopiju i antropološki pesimizam, nešto što smo sreli u Dikasovim Maldororovim pevanjima. Na čitalačku trpezu se iznose sociobiološka i rasna netrpljivost, uskogrudost sveta, uštirkani maloumnici, vulgarno ospoljeni gulanferi lišeni čak i senke razuma. Čitav jedan narod iz senke u nama pomalja se na svetlost dana. Dugo skrivana plemena tame su pred nama, oči u oči sa svešću. Svadljivost i prekost odlike su lutalaštva po istoriji. Krvožednost je uvek i svuda ista. Ona je srazmerna grehu, ali je neretko i veća od njega. Mijazma čovekovog bića, ta nemila ukaljanost svojevoljno porobljene slobode, prodrla je u istoriju vidljive sazdane tvari. Teodikeja, kojom se zapravo opravdava nemoć misli o božanstvu a ne oprečnost božanstva samog, premda suštinski odista nije ni potrebna, uopšte ne postoji (istoriju promišljanja o zlu sagledati u vrednoj knjizi Zlo ili drama slobode Ridigera Zafranskog – op. aut.).
Nahodi li se ikakvo zaštićeno područje u čoveku s jedne i istorije s druge strane gde možemo pribeći i skloniti se od pošasti zarad mira i spasenja? Bojim se da ovoga puta, ako ga je i do sada bilo, ono više nije nigde. Da li je čovek samo nepotrebna skamenjena izraslina istorije ili, pak, još uvek zamrznuto more za nadistorijsku stvarnost? Gde pronaći počinak – u ljušturi zla ili u svetlom ogrtaču pravde? Barbas nije pogrešio (njemu je pad potvrđen voljom posao koji radi), ali Skip Lenski jeste, jer se još uvek nije odredio prema večnosti, mada se posle svih zala kojima je prisustvovao ili ih sam tvorio prema sebi i drugima, nakon smrti koju je zasejao, ipak moli Hristu, makar to bilo i mucavo i poluzaboravljeno obraćanje Gospodu. Iskušenja koja pohode Skipa, kao i bilo koga od nas, nenadana su i svudaprisutna, jer se u svakome smiruju preobražaji zemlje i talasa.
Sv. Jovan Damaskin piše da je Bog stvorio čoveka po prirodi bezgrešnim i obdario ga slobodnom voljom. Kada kaže da je Bog stvorio čoveka bezgrešnim, on ne misli da čovek nije bio otvoren za greh, jer jedino Bog nije otvoren za greh, već da nije u čovekovoj prirodi bilo da greši, već je to bilo u njegovoj moći izbora.
Prema tome, čovekova priroda je, odmah pošto je čovek bio stvoren, bila bezgrešna, ali njegova volja je bila slobodna i čovek je imao moć da ostane dobar i moć da odstupi od Boga. I smrt je došla kao rezultat zloupotrebe slobode, zato što čovek nije bio poslušan volji Božijoj. Čovek je, dakle, bio stvoren sa mogućnošću da ostane besmrtan ili da umre. I to je zavisilo upravo od pravilne ili pogrešne upotrebe njegove slobode.[5]
Odavno slutimo da je u igri poslednji udar, udar na temelje čovekove egzistencije, na koren njegovog očinsko-sinovskog bića. Stijepovićevi učesnici zemaljske povesti kao da u svojoj podsvesti imaji tajnu primisao da su pripadnici soda, nebeske vojske koja je vodila (ili još uvek vodi?) nezemaljski rat da bi nas, zemaljske nosioce jedne istinski viteške i srčane bitke, barem upozorila na očuvanje životnog semena po duhu.
Tama dolazi po nas ili mi dolazimo po nju? Na kraju nas čeka brutalni pekinpoovski pokolj. Gorak je Stijepović u svojim spisateljskim redovima. Gde je izbavljenje i ima li ga uopšte? Zna li iko odgovor, ljudi, braćo? Nikakva tradicija nas ne štiti od budućnosti, jer ova budućnost nema prethodnika i svet više nema utočišta.[6]
Pa, ipak…
Ne budimo isuviše i jedino beznadežni. Nas ne spasava formalno ušuškano pripadanje hrišćansko otkrovenju, već lični podvig u Hristu i Hrista radi. Sveta Trojica ljubi ličnost i poredak oboženja, a ne poredak čovečanske institucije koja umrtvljuje san o edenskoj čistoti, večnom Vrtu na istoku. Šta nam, povodom naše prirode, kazuje Sveti Kirilo Aleksandrijski u jednom pismu Nestoriju: Prirode koje su se sastale za istinsko sjedinjenje, različite su, ali je jedan i od obadveju Hristos i Sin; ne kao da je razlika priroda ukinuta zbog sjedinjenja, nego su Božanstvo i čovečanstvo još većma sastavili jednog Gospoda i Hrista i Sina, kroz neizrecivo i tajanstveno sticanje u jedinstvo… Jer je Logos sjedinio sa Sobom po ipostasi čovečansku prirodu…[7]
Sveti Grigorije Bogoslov u svojoj pesmi o Hristu (Večernja pesma) blagovesti: Ti si razagnao tamu, / Ti si stvorio svetlost, / da sve u svetlosti sazdaš / i um čovekov prosvetliš, dok u jednoj besedi kaže ovako: I ja sam slika Božija, mada sam dole postavljen. / Ne pristajem da me spasava neko iste časti sa mnom. / Ako Duh Sveti nije Bog, neka se najpre sam oboži, / pa onda neka obožuje mene koji sam iste časti.
Govoreći protiv arijanaca, Sveti Atanasije Veliki veli: Sada, kada je Logos postao čovek i usvojio Sebi ono što pripada telu, više se to ne dotiče tela zbog Logosa koji je u telu. Zato će i ljudi, vaskrsnuvši silom Logosa, svagda prebivati besmrtni i nepropadljivi. Zato, kad se telo Njegovo rodilo od Bogorodice Marije, govorimo s pravom da se On rodio, On koji drugima daje postanak u biće da bi tako naš postanak preneo na Sebe, te da mi, koji smo samo zemlja (tj. tvarna priroda), ne odlazimo više u zemlju, nego, sjedinivši se sa Logosom koji je sa neba, Njime bili uzneti na nebo…[8] Sveti Grigorije Niski u svome egzegetskom spisu O stvaranju čoveka govori o antropološkom statusu ljudi: Pa u čemu se onda, po hrišćanskom učenju, sastoji veličina čoveka? Ne u sličnosti sa tvarnim svetom, nego u tome da je čovek po liku svoga Tvorca.[9]
U Nadobnoj besedi bratu Kesariju Sveti Grigorije Bogoslov kaže (odlomak): Kakva li je to o nama nova tajna? Malen sam i prevelik sam, smiren sam i uzvišen sam, smrtna sam i besmrtan sam, zemaljski sam i nebeski sam; ovo sam sa donjim svetom, ono sam sa Bogom; ovo sam sa telom, ono sam sa Duhom. Treba mi se sapogrepsti sa Hristom, da sa Hristom i vaskrsnem, da s Hristom i naslednik budem, da postanem sin Božji i sam Bog… To nama sprema ova Velika Tajna, to nam je dao očevečeni i osiromašeni radi nas Bog, da bi telo vaskrsao i lik Božji spasao i čoveka presazdao, da svi budemo jedno u Hristu Koji je postao sve i svemu, da i nama sve u Njemu bude savršeno kao što je On.[10]
Dakle, naša priroda je združena tik uz Božansku, Gospod je sa i u nama. Čemu onda beznađe i tama? Jer gde je blago vaše, onde će biti i srce vaše (Luka 12, 34). Trebalo bi ponovo postati dete sa početka istorije koje, po Helderlinovom mišljenju, nema rastojanje prema saznanju. Dodajmo, slobodno, ni rastojanje prema životu. Promišljenost sopstvenog početka podrazumeva da je prvobitnost ponovo pronađena, barem kao nagoveštaj, ako ne kao ostvareno delo. Beskonačni božanski logos je u nama samima. Svetla trpeza Gospodnja dolazi posle pokajanja i milosti sviše.
Dok se još uvek nije staložio Veliki rat, knez Jevgenij Trubeckoj u svojim esejima prenosi drevno, svetootačko predanje savremenom čoveku: Ako carstvo Satanino u našoj ovdašnjoj stvarnosti ne može biti potpuno uništeno, onda ono mora biti, u najmanju ruku, ograničeno, okovano lancima. Dok ne bude konačno iznutra pobeđeno Duhom Božjim, ono mora biti savladano spoljašnjom silom. Inače će zbrisati sa lica zemlje sve hramove i postaraće se da istrebi u čoveku i samo podobije čoveka. Odsustvo suprotstavljanja biće izvor velike sablazni za narode![11]
Kod Stijepovića ne uočavamo nikakvu doktrinu niti dogmu ni na kompozicionom ni na estetskom ni na pripovednom planu (barem nisu toliko vidljive), ali ideju i te kako. A ona je, moramo se saglasiti sa tim, najbitnija odrednica svakog poduhvata. Ta ideja je unutarnji glas koji nas pošteno udara šaljući nam možda poslednje upozorenje (ili vapaj iz pustinje kako se svet, zajedno sa nama, ne bi pretvorio u naslage proždrljivog mrtvog peska koji guta žive) pred konačnom propašću.
Da li se to zaista vrhovni sin pogibli, koji je krvnik ljudski od početka i ne stoji na istini (Jovan 8, 44), vladar adskih naseobina, zbunjen i razočaran, povukao od ljudi, iz srca naših, ostavljajući nas nama samima, jer više nema čemu da nas poduči o zlu? Sam Stijepović u Prekrasnim ruševinama, epskoj sagi o dubini potiranja slobode, veli da je čak i demonu dosadno! Da li se u srcima svih ljudskih naraštaja (ono što nam kazuje Dmitrij Fjodorovič u maloj ispovesti pred bratom Aljošom – Veruj da se u Sodomu lepota i nalazi za ogromnu većinu ljudi – jesi li ti znao tu tajnu… Tu se đavo s bogom bori, a polje bitke su srca ljudska – Braća Karamazovi, knjiga treća, Sladostrasnici) konačno zbilo obistinjenje Hristovo (Vaš je otac đavo i slasti oca svojega hoćete da činite – Jovan 8, 44)? Učenik je nadvladao učenika. Ali, ima Učitelj koji nadvladava sve (Jovan 16, 33) Nije li se Barbas Ork pobedio iznutra i razdelio svoje carstvo da se samo uništi istrebljenjem koje njegovi podanici najžudnije priželjkuju? Kao da se u ovom čudesnom narativu prikazuje zlo koje se samoizjelo!
Na liniji roudi romana keruakovskog miljea i danteovskog epskog traganja za inicijacijom (ne zaboravimo da se glavni narator koji začinje celu priču-avanturu zove Dante Kovač), Stijepovićev narativ se kreće u smeru pokušaja ujedinjenja sa od nas napuštenim i odbačenim Bogom (obrnuto, da je On nas ostavio i zaboravio, ne važi, jer onda nikada ne bi poslao Hrista Jedinorodnog i za nas bi spasenje zanavek bilo onemogućeno, čak i u teoriji; Ljubav ne zaboravlja čak ni sam zaborav). Kao da njegovi junaci (Skip Lenski, Dante Kovač, Virdžil Bak Maligen, Babet Lafajet, Džim Valdez, detektiv Henk Dejvis, Julisiz Grant i njegova firma Heaven Co…) teže posvećenju kroz greh, onoj čudnoj logici – ne-logici po kojoj se u dvorac mudrosti stiže stazom ludosti. Do dubine zakona se stiže preko dubine greha. Oni su, u smislu očišćenja, paradoksalno govoreći, jedan drugom saobrazni. Ali, mudrost, zakon i spasenje nisu isto. Novi Jerusalim o kojem svi snatre, kao i pravedan život oslobođen od greha i opravdan u Istini, daleko su i u magli. Po ko zna koji put se pitamo postoje li oni uopšte.
Kakav je duh ovoga sveta? Ko se ne podvrgne razumu završiće u paklu (tako nas uče), a ko se podvrgne razumu nikada neće izaći iz pakla (tako jeste). Duhovi podnebesja nikada nas nisu ni napuštali. Dobromisleno načelo kao da počiva na poslednjoj granici patnje. Nama još samo pustinja ostaje. Šta ćemo odabrati, braćo?
America where are you now?
Don’t you care about your sons and daughters?
Don’t you know we need you now
We can’t fight alone against the monster.
(Jerry Edmonton, John Kay – Steppenwolf, 1969)
Kakav nam, odista pametan i čestit, glas R. V. Emersona dolazi iz 1840. godine, a koji se i te kako saobražava Prekrasnim ruševinama? Šta možemo u mračnim trenucima? Možemo se uzdržati. U svetlijim trenucima možemo se uključiti. Pred zlom i stradanjem, pred besmislom i navalom smrti, možda možemo reći istu onu istinsku hrišćansku blagodarnosti koju je izrekao i Emersonov otac: „Hvala Bogu da smo imali dovoljno hrabrosti.“ No, Ko umnožava znanje umnožava muku (Knjiga Propovednikova 1, 18). Zato ćemo ovde stati.
Šta ćemo, dakle, posle svega, mi reći, ljudi, braćo, u kožne haljine odenuti?
Ha! Ha! Said the clown, has the king lost his crown… (Manfred Mann, 1967)
I da, nikako ne smemo prenebregnuti i ovo. Stil, melodijsko telo rečenice, figurativni oblici naracije kod Stijepovića su, po ko zna koji put, ogledalo vrsnosti. Izbrušen rečenični sklad, nešto kao mala rezbarija u plemenitom drvetu ili metalu starih draguljara i juvelira istočnjačkih ili nama dražih prizrenskih majstora. On namerno izbegava toliko poželjnu i odmah čitljivu sterilnu uređivačku igru inteligencije koja je, čudnim spletom paradoksa, ipak tu, ali ne odvlači pažnju u jalovi analitički ćorsokak.
Pazimo!
Čitanje Prekrasnih ruševina je nužno zarad pameti!
Čitanje ostalih i nije tako bitno. Zapravo, uopšte nije bitno.
[1] Vlahos, Jerotej, „Etos slobode i sloboda etosa”, u: Gospode, ko je čovek? (Pravoslavna antropologija i tajna ličnosti), Pravoslavna misionarska škola pri hramu Svetog Aleksandra Nevskog, Beograd, 2003, 318.
[2] Trubeckoj, Jevgenij, „Rusija u njenoj ikoni”, u: Istina u bojama, Logos, Beograd, 1994, 88.
[3] Trubeckoj, Jevgenij, „Duhoviđenje u bojama”, u: Istina u bojama, 7.
[4] Karako, Alber, Brevijar haosa, Gradac, Beograd – Čačak, 2020, 54.
[5] Vlahos, Jerotej, „Etos slobode i sloboda etosa”, 324.
[6] Karako, Alber, Brevijar haosa, 56.
[7] Jevtić, Atanasije, Patrologija, druga sveska, Istočni Oci i pisci 4. i 5. veka od Nikeje do Halkidona 325-541, Beograd, 1984, 83.
[8] Isto, 57.
[9] Isto, 183.
[10] Isto, 166.
[11] Trubeckoj, Jevgenij, „Duhoviđenje u bojama”, 31-32.