Георг Штефанеску, Распеће, 2002.
Људски живот је немогућ. Али само несрећа чини да се то осети.
Жеља је немогућа: уништава свој објекат. Љубавници не могу постати једна, ни Нарцис две особе. Дон Жуан. Нарцис. Пошто је немогуће нешто желети, треба жељу усмерити на оно што је ништа.
Само супротност је доказ да нисмо све. Супротност је наша беда, а осећање наше беде је осећање стварности. Јер ми не фабрикујемо нашу беду. Она је права. Зато је треба ценити. Све остало је само игра маште.
Немогућност: капија за натприродно. Може се у њу само лупати. Неко други је отвара.
Треба дотаћи немогућност да би се изишло изван сна. Нема немогућности у сновима. Постоји само немоћ.
„Оче наш, који си на небу.“ Има у томе неког хумора. То је ваш отац, али покушајте поћи да га потражите горе! Неспособни смо да се отргнемо од земље баш као и црв. А како Он до нас да стигне, ако не силажењем? Сваки начин замишљања односа између Бога и човека мора бити исто тако неразумљив као Отеловљење. Отеловљење блештаво показује ту неразумљивост. Оно је најконкретнији начин на који се може замислити тај немогући силазак на земљу. Па зашто онда не би било истина?
Ужад коју не можемо везати у чвор сведочанства су трансцендентног.
Кад нека ствар изгледа недостижна колики год био велики наш напор, то показује да смо на томе нивоу досегли непрекорачиву границу и да је нужно променити ниво, пробити плафон. Напори трошени на истом нивоу – понижавају. Боље је прихватити границу, посматрати је и уживати у свој горчини која долази од тога.
Доброчинство. То је добар чин ако обављајући га осећамо свом душом да је доброчинство нешто апсолутно немогуће.
Чинити добро. Што год учинила, видим савршено јасно да то није добро. Јер онај ко није добар, не чини добро. А „само Бог је добар“…
У свакој ситуацији, што год се учинило, чини се зло, и то неподношљиво зло.
Треба молити да свако зло које се чини пада једино и непосредно на нас. То је крст.
Извор: Simone Weil, La Pesanteur et la grâce, Paris: Plon, 1988.
Превод: Петар Вујичић