Фикција некада може да нас сачува од понижења, да нам макар мало помогне да се не осећамо јадно. Не ради се о „улепшавању стварности“ – јер стварност није једном за свагда дат непроменљиви ентитет, па да се улепшава – већ о, на пример, достојанству. Представљање ликова од којих ниједан суштински није „негативац“, или у нашим условима „балкански под-човек“, не мора да буде идеолошки мотивисано улепшавање људске природе, него питање пажљивог, скрупулозног односа према људима, одговорности.
Одговорност је важна посебно када се, као филмом „Злогоње“, у режији Рашка Миљковића (2018), обраћамо деци, свесни њихових другачијих, интензивнијих рецептивних механизама и другачије форматираног искуства стварности. Деци није потребно подилажење, потребна им је, њима разумљивим језиком, представљена истина, колико год она понекад била одвратна.
А није лако, као дечак Јован у филму (Михајло Милавић), живети са церебралном парализом, нити је, лако, као девојчици Милици (Силма Махмути), суочити се са разводом родитеља. Није лако, што је већ опште место код протагониста литературе за децу, бити „другачији“. Али зато је ту прича да мотивише и авантура да се проживи, а границе су ту да буду пробијене.Одрастање је суочавање, не бежање и самозаваравање, а то је увек био херојски посао. Због тога, ваљда, многи никада и не одрасту, не прихватајући спознају да их ни живот ни смрт неће поштедети. Зато су, ваљда, протагонисти доброг штива за децу често по нечему „различити“, они које сопствена друштвена позиција води ка циљевима који се не своде само на пуко таворење или игре моћи. Или је то само у причама тако, због чега приче и служе.
Имагинација главних ликова у „Злогоњама“ је очекивано заснована на попкултурним референцама, а социјални контекст у ком живе је нека домаћа варијанта средње или више-средње класе, што ваљда растерећује причу од вишка „социјалног“ баласта, којом је толико, уз одсуство адекватног проблематизовања у јавном дискурсу, оптерећена наша „стварност“. Али то је већ условност и право аутора на избор, па филму не треба наметати претензије које нема нити жели да има.
Слично литератури Јасминке Петровић, према чијој прози је настао, филм „Злогоње“ је добар пример квалитетног мејнстрим производа за децу, а у претходних, а бојимо се и неколико будућих година, када је филм у питању, и једини. А било би лепо када би се прихватили континуиране производње оваквих филмова, помажући макар деци, ако је за нас већ исувише касно, да се храбро и одговорно суочавају са стварношћу света, где све ипак није тако црно и где излаз увек постоји, ако је излаз оно чему се уопште надамо, уместо пасивности и самообмана, уместо уљуљкивању у смртоносном загрљају једном и заувек дате стварности.
Аскетска литература нас саветује да, уместо сталне фиксираности на (углавном не наше сопствено) зло у свету, „мотримо на красоте рајске“, јер према њима нам се ваља уобличавати, а не наспрам свих зала овог света. Фикција такође, без оптужби за лицемерје и конформизам, има право на то да свет представи ако не бољим – јер ни тај свет није лишен болести, смрти и сукоба – оно светом у ком постоји излаз. Јер још постоји херојство, као одговорност и достојанство слободне људске личности, које може да побуди добро у људима. Да, као девојчица Милица, схватимо да смо „убили вештицу“ онда када схватимо да зло није толико у другима, колико у ономе што им, у сопственим заблудама и слабостима, приписујемо.
Да, као дечак Јован, схватимо да смо све непријатеље победили онда када победимо себе.