Сутрадан хтеде Исус изаћи у Галилеју, и нађе Филипа, и рече му: Хајде за мном! А Филип беше из Витсаиде, из града Андрејева и Петрова. Филип нађе Натанаила и рече му: Нашли смо онога за кога писа Мојсије у Закону и Пророци: Исуса, сина Јосифова, из Назарета. И рече му Натанаило: Може ли из Назарета бити ишта добро? Филип му рече: Дођи и види! А Исус виде Натанаила где долази к њему и рече за њега: Ево правог Израелца у коме нема лукавства. Рече му Натанаило: Откуда ме познајеш? Одговори Исус и рече му: Пре него те Филип позва, видех те кад бејаше под смоквом. Натанаило одговори и рече му: Рави, ти си Син Божији, ти си цар Израелов. Исус одговори и рече му: Верујеш зато што ти казах да те видех под смоквом? Видећеш [и] више од овога. И рече му: Заиста, заиста вам кажем: од сада ћете видети отворено небо и Божије анђеле како узлазе и силазе на Сина Човечијег.
Данашња недеља се зове „Недеља православља“ што је помало заводећи назив пошто у наше време под православљем подразумевамо оно што није нпр. католицизам, или нека друга хришћанска деноминација. Међутим, данашњи дан није посвећен православљу за разлику од нпр. католицизма, него је посвећен правоверју или правилном веровању (па тек отуда и правилном прослављању) као успомени на догађаје који су се збивали током давног 8. века када још увек није било трагичног расцепа Христове Цркве на православну и католичку, нити несрећног одвајања протестантске од ове друге. Данас, дакле, прослављамо празник јединствене, неподељене Цркве. И због тога прецизнији назив за човека данашњице био би „Недеља правоверја“. А у чему је то правоверје с обзиром на оно што се баш данас прославља? Покушаћу да то укратко објасним.
Кренимо од васељенских сабора који су били ванредни скупови епископа као предводника цркава одржавани од 4. до 8. века на хришћанском Истоку, а под покровитељством државе, односно хришћанског цара, и увек посвећени неком конкретном и актуелном црквеном проблему који није могао решити одређени епископ или патријарх или онај сабор који је свака црква редовно одржавала једном или двапут годишње, па би цар зато сабрао што је могуће више епископа да покушају да новонастали проблем реше, тако да је на сваком таквом сабору учествовало по неколико стотина архијереја. Тако је, примера ради, проблем због којег је цар Константин сазвао Први васељенски сабор 325. год. био – како схватити Исуса Христа: као изузетно, Богу омиљено створење или као равног Богу, као оног који са Богом има исту природу. И тако редом, када би се појавио толико велики проблем који је у Цркви изазивао раздоре, цар би сазивао сабор епископа који би покушали да га реше, не би ли тиме постигли жељено јединство. Таквих ванредних или васељенских или екуменских сабора Православна црква броји седам, а данашњи дан је посвећен одлукама баш тог седмог, тј. за сада последњег васељенског сабора одржаног 787. год. Данас, дакле, прослављамо дан када је јединствена Црква донела одлуку о једном важном питању које је потресало и Цркву и целокупно тадашње друштво и било праћено чак и крвавим сукобима готово цело једно столеће. А то важно питање тицало се једне наизглед споредне ствари – слике или иконе, тј. тога да ли је сликање икона богопријатно или богохулно? А у самој својој сржи проблем се састојао у недоумици: да ли је могуће насликати Бога?
Важно је нагласити да је то био црквени проблем, тј. проблем око којег су се међу собом жестоко спорили хришћани једни са другима, а не са неким изван Цркве. Црквени људи који су се противили иконама полазили су од уверења да је Бог невидљив и због тога неописив, било речима било бојама. Уосталом, зар Св. Јован Богослов није рекао да „Бога нико никада није видео“ (Јн 1, 18а)? Па како онда сликар да наслика некога кога нико никада није видео? Чинило се да је овај аргумент толико јак да је ствар већ решена – сликање невидљивог Бога је немогуће и стога богохулно. Зато иконе као идолопоклоничке слике треба уништавати. И уништаване су. И то масовно. Међутим, присталице икона одговориле су, такође позивањем на Св. Јована Богослова, који је о том невидљивом Богу одмах у наставку додао: Јесте да је Бог по својој природи невидљив, али је њега таквога нама људима на видљив начин објавио његов Син (у неким рукописима: Бог) јединац који с њим постоји кроз сву вечност (Јн 1, 18б). Јер, вечни Син Божији је у једном тренутку историје постао телесни човек и настанио се међу људима, и управозбог тога смо у могућности да видимо његову славу коју пре оваплоћења нисмо могли. Дакле, тачно је да је Бог сам по себи невидљив, али од како се оваплотио у Исусу Христу, од како је у Исусу бестелесни Бог узео на себе човеково тело и душу и постао потпуни човек као што је и свако од нас, зашто се онда не би могао и насликати као и било који други човек? И управо то је био главни аргумент поштовалаца икона – од како се невидљиви и неприступни Бог објавио у Исусу Христу, од тада га је могуће и насликати.
Међутим, иако је Црква на крају овог дуготрајног спора стала на страну поштовалаца икона, фрески, кипова и сл. она је, ипак имајући довољно слуха да прихвати неке аргументе својих противника, почела да инсистира на једној веома важној разлици коју и ми данас морамо уважавати: иконама припада поштовање (προσκύνησις), али не и обожавање (λατρεία) које припада само Богу. Дакле, икону (као и крст и друге богослужбене предмете)поштујемо, али их не обожавамо, јер обожавамо искључиво Бога. Тако нпр. дрвену икону на којој је насликан Исус ми поштујемо, али само зато што је на њој насликан Исус кога обожавамо. Тако је промишљено и одлучено на поменутом Седмом васељенском сабору, а потврђено педесетак година касније на сабору у Константинопољу када је и установљен празник који данас прослављамо. Од тада се иконе у источном хришћанству поштују несметано, док у западном хришћанству на срећу није ни било поменуте борбе против икона, јер су римске папе (у доба васељенских сабора) увек биле на страни православних или правоверних, па тако и у овом спору о иконама. Но, због тога што није имало јаке противнике иконâ западно хришћанство није било приморано да развије теологију иконе и зато је, у недостатку добре аргументације у прилог иконописања, и било могуће да протестанти једног дана лако одбаце поштовање икона (што су им католици непрестано замерали), мада, истини за вољу, у последње време и протестанти показују не малô и чини се врло искрено интересовање за икону.
Оваквим развојем ствари икона је, мало по мало, постала саставни део православне традиције. Било да се сликају на дрвету или платну или зиду, било да се састављају као мозаици, било да се клешу као кипови од камена или резбаре од дрвета, било да се везу на тканини или на било који замислив начин сачињавају, хришћанске слике су уграђене у живот Православне па и Католичке цркве до те мере да је црква данас тешко замислива без њих. Поред поменутог теолошког разлога оваплоћења, мотив за толико развијеним прихватањем иконографије се може пронаћи и у човековој носталгији за исконском лепотом, коју је успешно изразио Гогољ када је рекао да „у човеку све мора бити лепо“, а која носталгија као да се (са мање или више успеха) превазилази и осликавањем хришћанских цркава.
У данас прочитаном одломку из јеванђеља Филип жели да обрадује Натанаила вешћу да су коначно пронашли Месију кога су старозаветни пророци столећима најављивали. Но, Натанаило је у вези с тим помало скептичан (јер не може да поверује да Месија може потицати из Назарета који је толико безначајан градић да се у списима Израелаца не помиње ама баш ниједном), па стога Филип, увидевши да би свако објашњавање било недовољно да га увери да је то баш онaј за којим и он трага, Натанаилу каже: најбоље је да ти ја о томе не причам, него дођи и сам се својим очима увери да сам у праву. Иако се овај јеванђелски одломак односи на Исуса, а не на каснију црквену уметност, Филипов позив би сасвим лепо могао да важи и за уметност и чини се да је до данас остао најбоља и коначна препорука за сваког неупућеног: дођи и види шта је то о чему ти говоримо. И заиста безброј пута се потврдила ефикасност овог метода. Тако нпр. у Несторовој хроници која датира с почетка 12. века пише да је кнез Владимир крајем 10. века желео да у своју паганску земљу уведе најбољу религију па је на све стране света изаслао своје поверенике да га подробно известе о разним религијама како би могао извршити правилан избор. Резултат је, укратко, изгледао овако: ислам им није био прихватљив јер много шта забрањује (нпр. алкохол и свињско месо) али зато наређује обрезивање које им је такође било одбојно; јудаизам им је изгледао као губитничка вера јер су Јевреји изгубили не само Јерусалим него и многе древне територије; немачки храмови су им се учинили хладнима и без велике лепоте, док су, насупрот свему томе, у Константинопољу толико били одушевљени сликарством, певањем и богослужбеном церемонијом да су кнеза известили како нису више били сигурни да ли су се у цркви Свете Софије још увек налазили на земљи или су се неким чудом већ били узнели на небо. Толико их се дојмила лепота византијске литургије и свих пратећих уметничких елемената, да су кнеза управо описом те неодољиве лепоте и духовности уверили да за себе и свој народ прихватити баш ову веру.
Зашто све ово помињем? Зато што тој истој традицији богонадахнутог стварања и неговања црквене лепоте у свим њеним видовима (визуелном, аудитивном, а не мање и богослужбеном) припада, Божијим промислом, и наша црква. И то је у неку руку заиста велика предност. Ничим заслужена предност осим што нам је дарована Божијим промислом, коју управо зато треба примити са великим смирењем као најдрагоценији дар. Но, проблем који у вези са тим величанственим даром често не разумемо састоји се у томе што се традиција, па и ова наша предивна црквено-уметничко-духовна традиција, како је то сасвим исправно приметио Томас Елиот „не може наследити; него ако вам је потребна морате је стећи [и то] великим трудом“. Дакле, заиста је истина да нам је велика и дивна традиција православне иконологије, уметности и богослужења на дохват руке. Ми смо у неку руку њени легитимни наследници, а потврду њене веродостојности управо данас прослављамо. Али истина је такође и то (а преко овог али не смемо нипошто олако прећи) да се духовна традиција не наслеђује као неко материјално наслеђе (нпр. као куће, њиве, шуме и остала непокретна имовина), него само тако што се њоме бавимо интензивно и са великом љубављу, приљежношћу, креативношћу и надасве разумевањем. Наслеђује се, дакле, тиме што се непрестано обделава и ментално савлађује. Бавећи се њоме ми је тиме све више упознајемо и све дубље у њу урањамо чиме је истовремено све више волимо и поштујемо. А што је још важније, све је више и разумевамо. Јер духовно-уметничка традиција се може наследити искључиво кроз разумевање. Али ако у томе својим трудом, који се не може заобићи, ипак успемо, плодови могу бити вишеструки.
А о којим плодовима је овдје реч? О заиста многим од којих су неки веома значајни чак и за наш свакодневни живот који, барем на први поглед, нема никакве везе са духовношћу Цркве. Због недостатка времена овде ћу моћи поменути само један такав плод, а њега бирам као важан јер се он данас наметнуо као изузетно актуелан. Реч је о решењу проблема национализма, мада би слична аргументација могла да важи и за многе друге, такође данас актуелне проблеме какви су нпр. ксенофобија, клерикализам итд, итд. У вези са тим данас ћу рећи само то да ако заиста успемо да са разумевањем пригрлимо сопствену духовну традицију (ликовне, музичке, књижевне и сваке друге уметности, а потом и раскошног и нарочито словесног богослужења и поготово њима одговарајуће теологије), онда нам се неће моћи лако догађати да се уместо за једну овакву величанствену духовну традицију(којој се искрено све више диве и зналци западне духовности и уметности, и која нас из наших скучених углова гледишта узноси ка свеобухватној ширини погледа), ми хватамо за потпуно погрешне новокомпоноване идеје проглашавајући их (у својој необавештености и незнању) за вековну традицију и суштину православља. А једна од тих душепогубних идеја која понекад представља чак и својеврстан сурогат хришћанства јесте национализам (при чему скрећем пажњу: није овде проблем нација, него национализам, а иначе је то појава стара једва два-три века, а у Срба једва век и по) који се често (а што је најжалосније чак и унутар Цркве) проглашава за оно најосновније о чему Црква треба да води рачуна. Ако се не брине о српству, чему онда Црква служи? – често је питање националиста који су у Цркву залутали, понекад можда и са добрим намерама (не треба у то априори сумњати) али зато са потпуно погрешним схватањем Цркве и хришћанства.
И опет, то сâмо по себи не би било страшно када би их у Цркви дочекали хришћани који би им, темељно упознати са својом правом традицијом, полако и стрпљиво, али одлучно и јеванђелски рекли: дођите и видите. И када би своју Цркву као истински хришћани очистили од јефтиног национализма како би могли да свима који јој приступе покажу да Христос није дошао да би се ставио на страну Срба (или пак Грка, Руса, Италијана, Немаца или било које друге нације, па чак ни на страну Јевреја – народа којем је и сам припадао), него да би се ставио на страну обесправљених, маргинализованих, сиромашних, онеправдованих, ма којем народу, па чак и ма којој вери, они припадали. (Сетимо се овде само једног од многобројних часних примера оних хришћана који су то добро разумели – оног када су, почетком четвртог века у доба велике глади за време цара Максимина Даје, хришћани несебично помагали гладнима и болеснима не питајући их којем народу или којој вери припадају, чиме су с правом импресионирали тадашње римско друштво.)
Надаље, Исус је дошао и зато да би човека рањеног грехом исцелио истином, покајањем и привођењем истинском Богу. И то не питајући га притом ни којој нацији ни којој вери припада, јер добро и зло, врлина и мана, људскост и нељудскост нису особине нација, него особине појединаца. Зато се и једне и друге могу наћи у свим нацијама без изузетка, а сигурно нисмо ми они који су позвани да пребројавамо која нација их има више а која мање. Ако то ико може објективно пребројати (ако је то уопште потребно) и о свему томе правично пресудити, онда је то једино Бог. А чинити то уместо Бога, тј. претендовати да вршимо посао који може извршити само Бог, није ништа друго до богохуљење. Зато немојмо богохулити и немојмо се бавити греховима и злима који су починили други, него се усредсредимо искључиво на своја сопствена. Јер, за разлику од хушкачких (клеро)националиста који од нас непрестано захтевају да се бавимо гресима других, а нипошто нашим, Бог од нас тражи управо супротно – да се бавимо искључиво својим гресима и ама баш ничијим другим. Не смемо, дакле, понављати како онај други има неку трунчицу у свом оку, а да истовремено у сопственом оку не видимо цело брвно, опомиње нас лично Исус знајући добро шта чини. И не дозволимо себи да нас опомиње узалуд.
Како сада свему овоме може допринети наша прелепа иконографија и предивно богослужење па и теологија о којима смо малопре говорили? Тако што се можемо стално изнова напајати оним столећима ствараним и брижљиво негованим духом православног хришћанства који нас високо уздиже изнад пролазних приземности и духовних странпутица каква је у нашем данашњем примеру – отров национализма. Тако нпр. ако пажљиво слушамо речи литургије, не можемо а да не запазимо да се у њој нација не помиње ама баш ни један једини пут, али се зато Богу молимо за много важније ствари какве су мир (а не рат), изобиље плодова земље (а не глад), за болеснике, страдалнике, сужње, покојнике (при чему се наравно нигде не каже да ови набројани морају припадати нашој нацији). Молимо се и за избављење од невоља, од опасности, за мирна времена и по правилу искључиво за универзалне, а не националне, вредности. А ако наш поглед приликом тих молитава и залута на неки успешно осликани зид или икону, ни тамо неће спазити ниједног гордог вођу нације који се славодобитно испрсио пред бесловесним пуком, него ће угледати само блага лица светаца загледана у божанску вечност, надрасла сваки језик и сваку нацију, како у божански саморазумљивом молитвеном ћутању опште са живим Богом у заједници светих који долазе из свих нација земаљског шара. Од тих светаца треба да се учимо. А није тешко, јер су нам ту пред очима. Само треба да им прилазимо чистог срца и са благонаклоним разумевањем. И још када бисмо могли да разумемо текстове црквених песама (које се, нажалост, у нашим црквама још увек певају на народу неразумљивом језику) уверили бисмо се у исту ствар: лепотом, овога пута слушаном, величају се Бог и његови свеци, а национализму поново ни ту нема места).
Све нам ово недвосмислено показује да је наше духовно-уметничко наслеђе (предање, традиција), да му се сада вратимо, не само естетски високо вредновано чак и од оних који му не припадају а ипак му се диве, него је и садржински дубље и бескрајно човечније а Богу неупоредиво милије од јефтиних националистичких флоскула којима, било они који су наивни и необавештени, било они који су подли и делатно зли, покушавају да као вуци разграбе Христово верно, и слободно бисмо могли рећи многонационално, стадо. Јер Христос заиста и јесте једини који ово стадо верних у свом његовом разноврсном шаренилу може сачувати, али само онда када они верно следе његово свечовечанско наднационално учење. А црквена иконографија коју данас прослављамо не може додуше бити једини, али сигурно може бити један од адекватних медијума кроз који се добар део Исусове поруке може примити на одговарајући начин. Зато увек треба да будемо на опрезу и да не допустимо лажним, заводљивим и благоглагољивим назовипросветитељима, а у ствари ловцима у мутном и мрачњацима, да нас као бесловесне воде својим странпутицама и одводе у непропутне ћорсокаке, а све ради сопствене користи, него пригрлимо јединог истинског учитеља и човекољупца и у овом и у оном свету – Господа нашег Исуса Христа и његово неисцрпно човекољубиво учење које ништа људско, па ни нацију, не унижава, али је неупоредиво превазилази на начин схватљив једино њему и онима који неуморно настоје да се наслађују али и просвећују његовом истинском и зато спасоносном речју. Амин!
Извор: Владан Перишић, Лицемери, милост хоћу а не жртвоприношење (Тумачење јеванђелских перикопа), Дубровник: Видослов, 2019, стр. 259-267.