Апсолутно никада, никаква петиција није постојала у Цркви, то просто није у природи Цркве… поготово због неких ствари, које, колико год да су важне за друштво и за нас као грађане, ипак нису пресудно, од пресудне важности за живот саме Цркве и за Њену мисију. (Емисија „Око“, РТС, 7. фебруар 2025, неки свештеник)
Ми се боримо за небеску правду, а све остало је додатак. (Беседа једног од викара Његове Светости, ПБФ, 6. фебруар 2025)
Овe дубоко проблематичнe реченицe су у корену данашњег неразумевања стварности, губљења компаса и збуњивања верујућих у вези са ситуацијом у којој се нашло наше друштво. Као да се ради о свесном и недвосмисленом индуковању шизофреније у наше црквено и социјално живљење. Можда није отуда чудно да верницима сада тек ништа није јасно. Није им јасно у чему је проблем. Зашто неки друштвени протест и позив на правду дела његових суграђана, има било какве везе са његовим односом према вери? Зар није небеска правда оно што је битно, док је овај земаљски живот само чекаоница за вечни живот? А у чекаоницама се обично досађујемо и гледамо да нам што пре прође време. И овај живот је таква чекаоница за вернике?!
Само укратко ћемо покушати да одговоримо на нека од ових питања. Уколико стварност, тј. „важне ствари за друштво и за нас грађане“ нису од „пресудне важности“ за живот саме Цркве и Њену мисију – поставља се једноставно питање, шта је онда мисија Цркве?! Или још важније, „шта је Црква“ онда? Ко сачињава Цркву у историји, људи који живе стварност сада и овде или људи који су од те исте стварности оперисани?
По дефиницији, православни верник верује у Исуса Христа. Око тога, мислим, да се сви можемо сложити. Црква је Тело Христово. Вера у Христа имплицира веру у Цркву као Његово Тело. Да видимо даље, шта то Христос чини и колико је то релевантно за моју веру и праксу у животу?
- Христос у својој овоземаљској мисији указује на бригу за људе, а Његова смрт на крсту јесте гажење страха и ослобађање целокупног човечанства од терора смрти. Црква је „Тело Христово“, дакле, Тело Христа који умире и васкрсава „за све људе“.Последице страха од смрти, јесу све неправде, и личне и системске, себичност и борба „само за себе“. Отклањајући страх од смрти, Христос упућује на правду, ослобађа од егоизма и нарцисоидности. Црква – Тело Христово – подразумева бригу за целокупан свет.
- У складу са овим, Црква као Тело Христово позвана је на љубав, бригу и разумевање слабости својих чланова. Њен идентитет се открива у мисији да показује љубавну саосећајност према појединцима и друштву, да штити и диже свој глас онда када је опште добро угрожено. Јер Црква треба да гледа очима Сина Божјег на цео свет.
- Када бисмо прихватили покушаје да потпуно одвојимо „земаљску“ од „небеске“ правде –доводимо у озбиљну опасност сам начин читања Светог Писма. Брига за правду у садашњости, неодвојива је од Царства Божјег и небеске правде. «Ми се боримо за небеску правду, а све остало је додатак!», рече викар Његове Светости, не размишљајући. Али хајде, узмимо за пример Мт 25, 31–46, где Христос говори о последњем суду и Царству Божјем – о чему суди Христос? То сам Господ каже, тј. праведници ће ићи у Царство Божје, „примите Царство које вам је припремљено од постања свијета“.
- Порука овог јеванђељског одељка (Мт 25,31–46) јесте да пакао бирају сви они који су мислили да је земаљска правда нешто сасвим друго у односу на небеску правду:
„Идите од мене, проклети, у огањ вјечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим.Јер огладњех, и не дадосте ми да једем; ожедњех, и не напојисте ме; странац бијах, и не примисте ме; наг бијах, и не одјенусте ме; болестан и у тамници бијах, и не посјетисте ме“.
- Питају га ови несрећници кад се то десило, јер њима ништа није јасно. Где је то Христос био да му нису помогли? Они нису у стању да виде Христа у садашњости, у неправди која се дешава према људима у нашем друштву, о страху који је преплавио и Цркву и наше окружење. Ваљда чекају да сам Христос сиђе са неба, па да онда нешто и ураде, јер у „малима“ – не могу да га виде.
- Христос је, нажалост по многе, изричит: „Кад не учинисте једноме од ових најмањих, ни мени не учинисте.“Христа препознајемо у „малима“, сваком човеку,онима који су третирани системски неправедно и нехумано, чије достојанство је унижено. Шта је онда мисија Цркве? Зар треба додатно било шта рећи? Макар уочавамо недвосмислено, да је пакао избор који се огледа у игнорисању „малих“ – али и увек када мислимо да земаљска правда према ближњима и осетљивост за живот нису од„пресудне важности за живот саме Цркве и за Њену мисију“.Царство Божје које ишчекујемо, антиципира се овде. Нада и вера у Царство Божје, нада и вера у небеску правду, мора узети практични облик у садашњости (Мт 25, 31–46) – иначе ће разговор о њој бити само „футуристичка илузија“.
Уколико нас је Христос ослободио страха, а ми верујемо у Њега – онда је време да престанемо са плашењем људи, утеривањем страха да ће размена мишљења наводно „уништити Цркву“, али ће је претворно и фингирано једноумље, наметнуто страхом и силом –„сачувати“. Од када је то уведено у наш простор да је разлика мишљења једнако свађа? Разлика мишљења је предуслов дијалога, иначе говоримо о монологу, који се лажно назива дијалог.
Уколико нас је Христос ослободио страха, а ми верујемо у Њега – онда је време да престанемо са плашењем људи како ће овај или онај текст или говор „уништити Цркву“. Ко год тако плаши вернике, он показује своју сумњу у Христове речи о Цркви, за који обећава да је ни „врата пакла неће надвладати“ (Мт 16, 18). Чему онда овај страх, ово плашење? Христос је победио смрт!
И за крај – „апсолутно никада, никаква петиција није постојала у Цркви, то просто није у природи Цркве…“ – страхом и плашењем, као да нас терају да заборавимо сопствену историју: https://www.politika.rs/scc/clanak/327832/irinej-protiv-irineja