Св. Игњатије Антиохијски (око 35 – око 107), Х век
Детаљним навођењем Христових предака по телу (Мт 1, 1–25), јеванђелист (благовесник) жели да нас увери да је Исус исто онолико колико је Син Божији уједно и потомак рода људскога. Будући истовремено и Бог и човек, Исус је оним видом свога богочовечанског бића који је божански, онај који је не само пре свих векова, него онај којим су сви векови (тј. време) створени (дакле – творац историје). А оним видом свога бића који је људски, он је уистину потомак људи од крви и меса. Тако су у њему несливено сједињене божанска и људска природа. И људска природа не припада му мање него божанска, јер он није мање човек, него што је Бог.
Овим детаљним набрајањем предака благовесник Матеј жели да нам покаже како Христова људска природа нипошто није привид, него непромењива стварност. И није свеједно да ли је Исус био човек заиста или само привидно. Није свеједно зато што је Христово људско тело посредник нашег спасења. Када оно не би било право људско тело, онда нам он не би био сродан, не би имао исту природу као што је наша, па стога ми са њим не бисмо могли бити у потпуности сједињени, нити бисмо управо преко те његове људске природе могли бити повезани са Богом. Заиста, када би Христово тело било привид, онда ни нама не би било искупљења и спасења. („Ако је Логос… само привидно био у телу… следи… да је људско спасење и васкрсење само привид“ – Св. Атанасије Велики). Он је постао прави човек управо зато да би наше спасење било не само замисливо, него и оствариво.
Они који не верују да је Бог постао прави човек, не верују да Бог може ући у људску историју, а све то не верују зато што немају поверења према твари и тварном, зато што твар држе за злу и за извор зла. Бог, њима насупрот, има поверења у твар(ност). Он је први пут указао поверење твари приводећи је из не-бића у постојање (и то као добру: стварајући, Бог виде да је све добро); а други пут Бог указује поверење твари узевши твар на себе и то не само стварно, него и вечно (што значи да се људске природе Христос неће одрећи ни у све векове царства небеског).
Међутим, иако су божанско и људско у Христу две потпуно различите природе, између њих не постоји никаква раздељеност. Људска и божанска природа у Христу постоје не само несливене (једна у другу), него и нераздељиве (једна од друге). Отуда је Исус с правом назван Богочовек. Зачет је божански, а родио се човечански. Говорио је људским језиком, али су му речи биле божанске. „Као човек би пљунуо, али му је пљувачка била божанска: њоме даваше вид очима слепом од рођења“ (Св. Атанасије Велики). Умро је као човек, али је васкрсао као Бог. Васкрсао је као Бог, али са телом као прави човек, и управо тиме показујући да је код њега божанско и људско спојено заувек. И баш је та спојеност оно што даје могућност сваком од нас да буде нераскидиво повезан са Богом. Јер, човек са Богом може бити повезан једино Христом, тј. кроз Христа или путем Христа. Отуда је Христос спаситељ људи зато што би без њега божанско и људско остали заувек раздвојени, а са њиме су спојени у сву вечност. То и јесте прави разлог због којег без Христа нема спасења, нема избављења, нема вечног живота.
И стога није никакво чудо што онај кога данас у Христу прослављамо (Св. Игњатије Богоносац) није хтео да се одрекне таквог Христа ни за шта на свету (док су га водили у Рим да га баце лавовима). Он је знао да одрећи се Христа не значи само одрећи се неког (макар и најисправнијег) учења, или одрећи се једног становишта и прихватити неко друго, него да одрећи се Христа значи ништа мање него одрећи се вечног живота. Будући да нам је Христос једини посредник ка Богу Оцу, једини мост који води на другу обалу вечног живота – у будуће царство Божије, одрицање од њега значи сурвавање у чељуст небића.
Не изабрати Христа, значи изабрати непостојање, а пошто оно није у нашем домету (тј. није у нашој моћи) то значи вечно се мучити зато што немамо оно што желимо и зато што желимо оно што не можемо имати. Уместо тога Игњатије пријања за Христа Спаситеља „нераздељиво“, тј. тако да га од њега ништа (ни живот, ни мучење, ни поткупљивање, ни мученичка смрт) не може раздвојити. Страдајући за Христа (без трунке колебљивости) Игњатије нам показује да је смрт пред Христом потпуно немоћна, да она, у ствари, у суштини, у крајњој анализи, и не постоји, него да је оваплоћени Христос – Спаситељ и Избавитељ, онај који је „све у свему“, чија личност испуњава и препуњава све светове и све ново твори и животвори, и коме због тога, заједно са Св. Игњатијем, треба непрестано и бескомпромисно да узносимо славу и част у векове векова.
Амин.
Уколико су вам текстови на сајту корисни и занимљиви, учествујте у његовом развоју својим прилогом.
Извор: Беседа на празник Св. Игњатија Богоносца у Недељу светих отаца – Саборни храм у Требињу, 2. 1. 2005, објављенa у: Са теолошке тачке гледишта, Београд: ПБФ–ИТИ, 2010, 141–142.
