Студентски протест, Ниш, 1.3.2025.
И волим свој живот чарју коју сам осетио лане… (М. Црњански)
Тешко је српски народ кроз историју успевао да нађе мир и сигурност. Од слуге великих империја Аустрије и Русије до сиромашног најамника. Али колико год пута био принуђен да напусти своју отаџбину или је остајао са мало наде да ће се у њу више и вратити, бивао је веран своме небу и његовој боји, чувајући своју веру, своје светосавље. Тражећи звезду у бескрајном плавом кругу, бивао је вођен и својом Црквом, кроз Сеобе, кроз чување идентитета кроз Њу.
Данашња ситуација у вези са студентским и грађанским протестима у Србији нам намеће питање шта се догодило са нашим архијерејима у анестезираном односу према свом народу и времену, онима који више нису у служби, већ у статусу недодирљивих титула? Ова отуђеност је дубока рана на друштвеном и духовном нивоу и представља прекид или недостатак истинског заједништва и блискости. Противтежа отуђености је „присаједињење“, које је у својој суштини присност, заједништво, љубав и истинска духовна веза која се остварује кроз учествовање у Божјој љубави и међусобној подршци. „Чувајте стадо Божије, које вам је повјерено, и надгледајте га, не принудно, него добровољно, и по Богу, не због нечасног добитка, него од срца; нити као да господарите насљедством Божијим; него будите углед стаду“ (1Пт 5, 2-3).
Ово је позив на духовно водство које није дистанцирано и отуђено од народа, већ је у служби народа и у заједништву с њим. Црква не треба да буде институција која стоји изнад народа, већ заједница која живи у духу љубави и службе. „Отуђеност“ је духовни и морални проблем и настаје када епископи и пастири постану одвојени од народа. Тема служења заједно као борбе за сједињење, привржености као слободе и снаге заједнице, као и храбрости која се рађа у заједништву, дубоко се ослања на психолошке концепте који се односе на људску природу, социјалне везе и колективну свест. Оно се тада показују кроз људска бића, као кроз социјална створења, која црпe снагу из заједнице и слободе коју она пружа, а заједничка борба за сједињење води ка дубоком осећају припадности, стабилности и храбрости. То је процес који оснажује појединце јер их повезује са већим смислом и циљем.
Христос је у потпуности преокренуо уобичајене представе о моћи и лидерству које су биле присутне у његовом времену (и које су, нажалост, и данас присутне у многим друштвеним и политичким системима). Уместо да користи свој положај да би владао, Христос указује на принцип службе као основну вредност. Његова мисија на земљи није била да буде „владика“ у смислу који се обично разуме — као особа која је изнад других и која се користи за личну корист. Он је дошао да се стави у службу људима, да буде пример како истински лидер треба да изгледа — као слуга који је спреман да служи другим људима и који је спреман на највеће жртве за њихово добро. Јер истински лидер не треба да влада или контролише, већ да води примером, да буде тамо где је народ, да их служи, подржава и подстиче. Христос је својим животом показао да је лидерство нешто што не значи само поседовање моћи, већ способност да се у било којој ситуацији буде на располагању и да се одговори на потребе других.
Тако је служење другима дубоко оснажујуће на индивидуалном нивоу. Психолошка теорија помоћи и алтруизма показује да људи који служе другима и који се жртвују за добробит других људи често осећају дубоко испуњење и смисао у животу. То је један од највећих извора људског психолошког задовољства и добробити. Исто тако, служење доводи до повећања самопоштовања и доживљаја личне вредности, јер људи који служе осећају да доприносе нечему већем од себе.
„Владање одбија љубав“ јер истинска љубав не може бити присутна тамо где доминира власт и контролисање других. Зато хришћани заиста не чекају боље време, чекајући Христа они граде боље време, јер приправљају стазе Господу. Господа не дочекујемо у празном ходнику душе. Господу уређујемо собу, као госту, можда пред ону српску славу, када износимо најлепше „сребро“ које претходно гланцамо. Господа дочекујемо у слободи љубави, у могућности да сами одаберемо властити пут, који Он од нас тражи. Пут у ком бирамо између добра и зла. Морална аутономија је процес који нас води од првородног греха до схватања историје као пута освајања слободе.
Онда сваки епископ који је данас уз вољу свог народа ослобађа другог. Ослобађа га толико да нам свима даје да будемо Томе, оне Томе који су у себи пожелели да додирну Христове ране и будy спремни на ризик провере својих уверења. Неколико епископа Српске Православне Цркве се одважило да крене тим путем, делећи љубав и жртву са својим народом, и делом потврђујући речи Богочовека: „Блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство небеско.“
