Не могу да се ослободим тензије која ме захвати када помислим на теме које у скорије време преплављују медије а тичу се наталитета/равноправности/положаја жена/брака и породице у Србији. Читам једно, живим нешто друго, размишљамо како би требало потражити чврст ослонац и полазишну тачку за ово питање. Не налазим је јер су овде у питању тачке расуте свуда унаоколо ван свог места и када их спојим не праве смислену слику.
У новом нацрту Устава СПЦ у члану 60 наводе се службе које би требало да постоје у оквиру Светог Синода. Поред службе за литургијски живот Цркве, догматска и канонска питања, службе за црквену просвету, службе које се односе на пастирску и мисионарску делатност итд. наведена је и служба за светињу брака и очување породице. Брига цркве за брак и породицу је евидентна. Практично, чланови недељних заједничких литургијских сабрања о овој теми имају понуђен следећи домининантни концепт-учење: институција брака се нарочито подцртава у мисонарској делатности цркве и води се старозаветним тематским упућивањем верника на то да се рађамо и множимо и испунимо земљу. Скопчано са овим, свој живот живи и једно неписано предање, а то је прича о постојању два благословена пута: пута монаштва и пута брачне заједнице. Трећег пута према овом предању нема, јер водећи се селективно речима апостола Павла да постоји опасност од злоупотребе тела и чињења блуда, а што је грех, безбрачни живот који није крунисан монашким заветом се посматра сумњичаво (1Кор 7, 9). Када овоме додамо и институционалне апеле и наредбе проповедника речи Божије да Српкиње треба и морају да рађају добијамо, отприлике, питореску која описује атмосферу у оквиру које већина заједница, које се окупљају на недељним и празничним литургијама, када се поведе реч о браку и породици живи и промишља.
С друге стране, имамо већ неко време усталасалу јавност поводом иступања високих државних чиновника са ставовима, чак и предлогом конкретних мера, када је реч о решавању питања беле куге, наталитета, рађања, жена које рађањем треба да понесу бреме достојно тренутка и тиме да осветлају образ Србије. И овде се чује исти апел као и у цркви. Жене да рађају, само су овде заправо замољене. Родити по могућству више деце за сваку Српкињу од двадесете па надаље представљао би чин чега, питам се. Патриотизма? Како год, деца су нам насушно потребна. Зашто је то суштински потребно? Питање је претешко да би очекивали одоговр од високих државних чиновника који се баве прагматизмом око пензија које наши потенцијални потомци треба да нам обезбеде.
Овај проблем покреће заправо лавину измешаних и на гомилу стављених многих феномена-проблема које би ваљало, ради поштења и недовођења у забуну и заблуду, решавати посебно. Јер овакав дискурс је замешатељство политикантског типа у коме се народ препире и сврстава у таборе, пребацује, проклиње, осуђује, а све око невидљиве ствари – потенцијалне деце које нема, а о којој, једно је сигурно, не би ваљало расправљати на овакав начин. Тема је, дакле, велика и вишеслојна.
Веома је битно не изгубити оно мало здравог разума који нам је преостао (ваљда!), када се у расправе овог типа убаце и неке озбиљне новчане суме – конкретне мере државе уколико муж и жена приљежно прилегну на своје брачне дужности. На овом месту је можда важно подсетити се да оно о чему на првом месту имамо дужност да бринемо јесте квалитет живота који остварујемо управо сада на сваком нивоу (образовном/моралном/економском итд). Ово је предуслов сваке приче о наталитету. Од онога како данас живимо и како стварамо свакодневну атмосферу живота, зависиће и будућност и квалитет живота поколења за која се надамо да ће доћи. А ово данас нас позива да решавамо нагомилане проблеме заправо од јуче, а не да већ бринемо бриге које ће потенцијално, можда доћи, можда и не, некада у будућности.
Библијске приче које се дотичу питања брака/брачног живота/репродукције човечанства за циљ имају пре свега квалитет односа који се остварује међу људима као бићима окренутим ка оном другом. Видео си ближњег свог – видео си Бога свог! Ово је осовина богословског друштвеног дискурса. Као православни хришћани би морали чешће да се консултујемо и оријентишемо према нашем компасу – Христу. У скалду са Њим и да заузимамо смер и правац који води у место – земљу изобиља, и време – будућност коју би ваљало да градимо у духу Христом нам објављеног Царства Божијег у Јеванђељу.
Оно што мислим да је на ову тему важно рећи сажела бих у три тачке којима само начињем и упућујем на разраду и дубља разматрања:
1. Питање родне равноправности и легислативе коју држава у том погледу покушава да успостави (као што је нацрт Закона о родној равноправности – ЗОРР) се мора доводити у везу са апелима за повећање нателитета. Уз ово би требало неизоставно придружити и Закон о раду. За нас хришћане би ово требало да буде веома важно. Пре свега због тога што сваки људски напор уложен у циљу унапређења односа међу људима би требало да буде и корак ка укидању поларитета запретених у творевини а које ишчекујемо да ће бити укинути у Царству Божијем. Са друге стране, као хришћани имамо и задатак да испитујемо пулс човечанства када је реч о људским правима, питању родне равноправности и света једнаких шанси за све. Ово је велика тема. Укратко, уколико овакви закони пулсирају у органском ритму са новозаветним модусом постојања датим нам од Христа, у коме видимо да је приступ сваком човеку личан и аутентичан и који дубински подразумева равноправност (у крајњој линији равно и једнако стојим са самим Богом кроз Христа), онда би црква требало да гласно и јасно похвали и промовише добре потезе државног законодавства.
2. Напетост присутну у односу међу половима би требало путем праксе заједништва кроз литургију амортизовати прихватањем једног етоса у коме нисмо ту да би нам неко служио већ да служимо другима. Свака прича која се са амвона или од стране клирика који су ауторетити у заједници поведе у смислу потчињавања у оквиру породице би требало да овом причом о служењу заправо заувек престане. Оно што је заиста јединствена непреносива (за сада) улога а тиче се полова јесте – рађање деце. Већину осталог (друштвени ангажман супружника, породичне обавезе итд.) подвести под раздељивање по основу пола би представљало сувишак и грубу демагогију коју би требало одстрањивати јер није усклађена, сматрам, са Јеванђељем. Констатујем тужно стање у пракси где неретко чујем и читам да се попут рафалне паљбе са проповедаонице избацују сва она места из Писма у којима апостол Павле одређује шта су дужности жене и како треба да буде под влашћу свога мужа (Еф 5, 21–33 и 1Тим 2, 8–15). Ови занемарују речи истог апостола које одзвањају јаче од било које пароле – да нема више мушког ни женског и да смо сви ми једно (један човек) у Христу Исусу (Гал 3, 28). Не постоји ни једно „алиˮ које би дало за право било ком проповеднику речи Божије да протумачи ове речи у кључу биолошко/анатомских разлика између мушкарца и жене те да на томе утемељује подређеност и потчињеност жене. Овакав приступ ми не делује истински богословски. Ово бих назвала надри богословљем, а код оних који свесно селективно бирају светописамска места и тако тумаче у „духу предањаˮ цркве питање односа међу половима ово бих назвала и квази богословљем. Наведени приступ нормирања хришћанског живота помоћу Светог Писма захтевао би напор ка дубљем проницању у смисао поруке коју читамо из књиге која за нас представља ауторитет. Ваља искорењивати обичај инструментализације Писма које се користи за утврђивање, оправдавање и ојачање сопствених унапред постављених концепата и идеја. Тако се прекраја према сопственој потреби, мери и моди, претпостављајући да је светописамски корпус састављан са циљем да буде некакав приручник са тачним инструкцијама за свако животно питање и проблем.
3. Друштвене околности новије историје (ако се новијом историјом сматра време уназад неких 150 година) а које се тичу и женске иницијативе ка једном равноправном учествовању жена у друштвеном животу, а које је означено заједничким именитељем – феминизам, би требало пре свега упознати, проникнути у смисао овог активизма и мисли, па онда на темељу тога дати један критички осврт. Сатанизовање без претходног детаљног упознавања са мишљу и делатношћу феминизма претставља дилетантизам, неодговорно је, и демонстрира однос који је лишен елементарне културе дијалога. Занимљиво је да је Србија слична Нигерији по овом питању. Нигеријка Чимаманда Нгози Адичи сведочи да је у њеној родној земљи реч феминизам узет као погрдна реч, псовка која значи нешто лоше. Она наводи да када људе запита шта та реч значи, мало ко зна да каже нешто више и тачније о томе. Одговоран приступ према ономе што критикујемо би требало да буде потпуно и суштинско познавање предмета критике. Ако то није случај, онда имамо посла са менталитетом који је црно-бели, навијачки, за и против, ако ниси са нама против нас си. У вези са овим неретко заоштреним и критизерски настројеним односом према феминизму предложила бих неке начелно добре полазишне тачке са којима би се могао градити дијалог. Ваља започети једном добром јеванђелском мишљу: „Ко није против вас са вама јеˮ (Лк 9, 50). Одговорност хришћана када је реч о феминизму може да се тражи постављањем овог питања: Ако су феминисти/киње против појединих званичних саопштења цркве на одређене теме које се додирују са феминизмом да ли нисмо можда сопственим, претходно поменутим, лошим тумачењима брака/породице/рађања/односа међу половима и лошим праксама које су се као коров запатиле у наше животе допринели да поменути постану Христови противници? Зашто се тако често претпоставља да је друга страна супарничка и противнича, а не и да може бити заправо конструктивни сарадник? Предлажем, дакле, једну самокритичну свест нас хришћана насупрот проклињуће-анатемишућој пасивној агресији која је симптоматична.
Црква афирмише и благосиља брак али… ту је увек једно али. Морамо се образовати за, и неговати један истанчан сензибилитет када се приступа пастирској делатности (било да се ради о парохији или општим порукама које се упућују народу). Увек на уму треба имати мисли да су човек и мушкарац и жена. Да је Христова људскост, пре свега, из сотириолошког угла важна за нас првенствено као Христос ἄνθρωπος, а не Христос ἀνήρ, и да се у овом смилу узрастамо од старог ка Новом Адаму. Да бригу за тело не треба претварати у похоту, а инсистирање на рађању деце, ма како племенито и романтично било као емоција и идеја, може да буде преобраћена у гнусобну похотну опредмећеност најсветијег и најчудеснијег – даривања новог живота. Свако ко брине о физичком опстанком народа, требало би да има и високо развијену свест о одговорности пред тим потенцијалним потомством коме свакако не желимо да једе горко зеље и пије слане сузе чемерног живота измешаног са чашом жучи.