Многима од оних који су упознати са приликама у Академији Св. Владимира у Њујорку, или пак онима који познају живот о. Серафима, може изгледати чудно да је 2002. године о. Томас Хопко – тадашњи декан Академије, а уз то и зет о. Александра Шмемана – посјетио манастир Св. Германа Аљаског у Платини у Калифорнији, и том приликом изговорио бесједу на заупокојеној Литургији поводом двадесетогодишњице од упокојења о. Серафима Роуза (постоји заправо и видео снимак дијелова ове Литиргије над гробом о. Серафима, од 2. септембра 2002). Превод његове бесједе на српски језик доносимо у наставку.
Гроб оца Серафима Роуза
У име Оца и Сина и Светога Духа,
Света Литургије увијек је иста. Било да се служи у величанственим саборним црквама на велике празнике Цркве, било да се служи напољу, као данас, у овом скромном манастиру, Божанствена Литургија је увијек иста. Оно за што се молимо увијек је једно и исто, оно што чујемо исто је, као што је исто и оно што видимо. Божанска стварност у коју улазимо потпуно је иста. То је стварност Цркве, стварност живота у Христу, у Царству Божијем.
Сваки пут када се саберемо као Црква на Божанску Литургију дарује нам се да спознамо једну и исту истину. Тада спознајемо да смо бескрајно љубљени од Бога. Знамо да је Бог са нама, а ми да смо са Њим, који је дарежљив и многомилостив, спор на гњев и преизобилан у милости (Пс 144, 8). Тада препознајемо да је Бог Отац Сведржитељ са нама у личности Његовог Божанског Сина и Ријечи, Господа Исуса Христа, који је свјетлост од свјетлости, Бог истинити од Бога истинитог, Онај који је учинио све што може како би нас спасао. У Христу је изречено све што Бог може да искаже, све што може да учини је учињено, све што може да се открије откривено је, све што може да се дарује даровано је. На нама је да то примимо, да повјерујемо у то, и да се заувијек радујемо у томе.
Ипак, свако служење Свете Литургије опет, и није сасвим исто. Штавише, потпуно је другачије. Увијек је апсолутно јединствено. Ниједна од Литургија које служимо заправо уопште није иста како било која раније служена, нити је, с друге стране, иста као иједна од оних које ћемо одслужити у времену које долази. И тако, никада прије, нити ће икада послије бити служена Литургија поводом двадесетогодишњице од упокојења о. Серафима Роуза. Никада, прије нити послије, ми који смо сабрани овдје на Свету Литургију нећемо се окупити овим поводом.
Бог је од вјечности видио овај јединствени тренутак, који је непоновљив. Видио је да ћемо данас овдје да се нађемо. У своме неизрецивом промислу, у складу са његовим неистраживим путевима – јер колико је небо далеко од земље, толико су његови путеви другачији од наших – Бог нам је подарио своју неисказиву благодат да над гробом о. Серафима служимо ову Евхаристију. Јединственост ове Литургије није нам, у одређеном смислу, дарована искључиво од стране Бога. Она је и дар који нам је подарио о. Серафим. Многи од нас – а међу њима свакако и ја – не би данас ни били на овоме мјесту да повод није управо двадесетогодишњица уласка о. Серафима у живот вјечни.
Ђакон нам је управо прочитао јеванђеље. Чули смо ријечи: Ко моју ријеч слуша и вјерује Ономе који ме је послао има живот вјечни (Јн 5, 24). Ми вјерујемо у Исуса Христа, и у Бога Оца који га је послао. Стога, ми не можемо умријети. Вјерујемо у њега и улазимо у живот вјечни. Чули смо такође и ријечи апостола Павла: јер ако живимо, Господу живимо; ако ли умиремо, Господу умиремо. Дакле, и кад живимо и кад умиремо, Господњи смо (Римљ 14, 8). Ми, који јесмо Господњи, налазимо се овдје зато што је на овај дан, прије тачно девадесет година, о. Серафим ушао у вјечни живот. Ми, који јесмо Господњи, људски говорећи, данашњу Свету Евхаристију служимо због њега. Према томе, вјерујемо да постоји и аутентична порука о. Серафима коју данас такође треба да чујемо. И ово једнако представља ријеч која никада раније није, нити ће икада у будућности бити изговорена. Ријеч, наиме, која се раније никада чула није, али ће остати, и у нашим ће се срцима чути занавијек. То је она јединствена порука која нам је дата кроз о. Серафима, за овај нарочити тренутак. Ријеч која нам је дата данас, за наше спасење. Таква је наша вјера.
У својој Посланици Римљанима, свети свештеномученик Игњатије Антиохијски, Богоносац, казао је да онда када волимо живот неке личности у овом свијету, ми тада примамо само ехо, или глас од Бога, али онда када та личност умре, нарочито, пак, када се то догоди кроз мученичку смрт, онда у тој личности одјекује сама ријеч Божија. Св. Игњатије је у истој посланици саопштио још једну занимљиву ствар. Рекао је да жуди да пострада мученички како би коначно, по његовим ријечима, постао не хришћанин или пак светац, већ да би коначно постао право људско биће (anthropos, човјек). Када вјерна личност умре смрћу вјернога, такав постаје жива ријеч Божија и жива икона. Све што је од овога вијека пролази. Све оно што припада нечијој палој човјечности није више ту. Оно што, пак, остаје, јесте блистава божанска слика, јединствена ријеч Божија. Без сумње, о. Серафим је за све до једнога од нас овдје сабраних данас, уникатна ријеч од Бога. Али, за свакога од нас, ипак, он није једна те иста уникатна ријеч.
Оца Серафима нисам лично познавао. Никада га нисам упознао, видио нити чуо. Видио сам само фотографије његовог лика и читао његове ријечи. Ипак вјерујем, надам се заједно са свима вама, да сви морамо да се молимо и да преклињемо, како би свако од нас могао да чује шта му то Бог поручује кроз о. Серафима. А могло би бити – опростите, али рећи ћу да ја истински вјерујем и да јесте тако – да ће Бог, по свом промислу, засигурно свакоме од нас данас и дати управо ону ријеч коју треба да чујемо.
Данас је, наиме, понедељак једанаесте седмице по Педесетници, и за данашњи дан имамо одређена такозвана редовна читања, као додатак онима која су нарочито прописана да се читају у служби за упокојене. Вјерујемо да смо, по Божијем промислу, требали да чујемо управо она која су прочитана. Бог жели да их чујемо у вези са животом и смрћу о. Серафима. Читање Апостола (2Кор 2, 3–15), данас је почело ријечима: да моја радост буде радост свију вас. Ван сваке је сумње да би и о. Серафим желио да његова радост буде радост свих. Читање се наставља тако што се казује (а могли бисмо у име о. Серафима рећи да је ово упућено нама): јер од многе жалости и с болом срца написах вам са многим сузама. Мислим да је ово истина када је о. Серафим у питању. Он би нам уистину могао рећи да је, управо на овом мјесту, писао нама од многе жалости и са болом срца и многим сузама. Посланица наставља тако што Апостол додаје: не због тога да се ожалостите. Када читамо списе о. Серафима, оно прочитано често некога може и да заболи, но он засигурно није писао из тог разлога… јер, не због тога да се ожалостите, него да познате преизобилну љубав коју имам према вама. Међутим, каже се и ово: ако ли је ко ожалостио, није ожалостио мене, него дјелимично – да не претјерам – све вас.
Свети апостол Павле је своју Другу посланицу Коринћанима писао имајући на уму човјека који је био одлучен од заједнице. Он каже како то није чинио да би произвео тугу по овоме свијету (tou cosmoulypi), већ тугу по Богу (kata Theon lypi, на црквенословенском печал по Бозје/плач по Богу). Стога, уколико данас допаднемо туге и боли, нека то буде на наше покајање, на наше спасење, исцјељење и очишћење (уп. 2Кор 7, 10). У јутрошњем читању, Свети апостол Павле, дакле, поручује: ако ли је ко ожалостио… опраштајте и тјешите. И наставља: јер вам зато и писах, да бих познао опробаност вашу, јесте ли у свему послушни. Ако коме што опростите, опраштам и ја: јер и ја ако сам што коме опростио, опростио сам вас ради пред лицем Исуса Христа. Да вас обманом не савлада сатана, јер нам његове намјере нису непознате.
Ваистину, намјере сатанине нису нам непознате!
Бола ће бити. Биће и туге. Чак и док служимо ову Литургију данас – хајде да будемо искрени – присутна је својеврсна туга и бол. И о овоме се говори у посланици из које смо малочас читали. Свети Павле казује: а када дођох у Троаду ради јеванђеља Христовог, и пошто ми се отворише врата у Господу, не имадох мира у духу, не нашавши Тита брата својега тамо“ (2Кор 2, 13). Данас је Бог отворио врата, дозволио нам да будемо заједно, а мени дозволио да проповиједам, али је туга у моме духу јер данас овдје не налазимо нашег брата Германа. Преклињемо Бога, чији су путеви неистраживи и недокучиви, да се волимо, да опраштамо и да се молимо… и да сви заједно будемо у јединству. Преклињемо Бога да, путевима Њему знаним, оствари оно што ми нисмо у стању. Када сам ја већ у прилици да могу да стојим овдје над гробом о. Серафима, када могу да проповиједам и служим ову Литургију – када је то чудо могуће – тада је могуће и свако друго. Вјерујемо у чуда. Који је Бог велик као Бог наш? Ти си Бог који твориш чудеса (Пс 76, 13–14).
У данашњи дан чули смо и уобичајено дневно јеванђеље. Оно упозорава на књижнике и фарисеје, лицемјере, слијепе вође… и тако даље. И каже: ви затварате Царство Небеско пред људима; јер ви не улазите, нити пуштате да уђу они који би хтјели… ви што проходите море и копно да бисте добили једнога сљедбеника, и… чините га сином пакла двоструко већим од себе (Мт 23, 13–15). Ово говори сам Исус. Ужасно је. И застрашујуће. А знамо да је писано за нас данас. Када ово чујемо, једино што можемо да кажемо јесте – Господе, буди милостив мени грешноме!
Данас се, по Божијем промислу, догодила још једна ствар. Ријеч је о нечему што уопште нисам очекивао. У склопу службе Полуноћнице (за коју нисам ни знао да ће бити читана), коју су сестре монахиње прочитале управо пред почетак Божанствене Литургије, чули смо цио Псалам 118. Овај текст се у цјелости чита на бдењу Свете и Велике Суботе (које се обично служи на Велики Петак увече), над гробом (плаштаницом) нашег Господа Исуса Христа. Када сам претходне ноћи, не могавши да заспим, размишљао о о. Серафиму, и док сам се молио да ми се подари ријеч Божија, у ум ми је непрекидно долазио баш текст овога Псалма. Блажени су они чији је пут непорочан, који ходе у закону Господњем. Блажени су који чувају свједочанства Његова, и свим срцем га траже (Пс 118, 1–2). Ако је на овој земљи икада живјело људско биће које је свим срцем тражило Бога, па ма какве гријехе или заблуде да је имало – а православна служба за покојне казује да нема човјека да живи а да не гријеши – био је то о. Серафим Роуз. Псалам се наставља тако што говори: како ће младић чистим сачувати пут свој? Тако што чува ријеч Твоју. И још каже: свим срцем тражих тебе, о Господе, не дај ми да се удаљим од заповијести Твојих (Пс 118, 9–10).
Отац Серафим волио је Блаженог Августина. Јутрос сам купио његову књигу (Мјесто Блаженог Августина у Православној Цркви). Заправо, већ сам је имао, али сам узео још један примјерак. Свети Августин на једном мјесту казује да нас Свето Писмо учи да су истински боготражитељи већ самим тим блажени. Они који гладују и жеђују за правдом уистину ће се наситити. Они који свим срцем желе Бога су заиста већ пронађени од стране Њега. То на који начин ово бива показује се у детаљима живота одређене личности, кроз молитву и пост, и проливање крви. Но, свакако је истинито. Они који Господа траже јесу они које је Он већ пронашао. Ако је на овој планети икада постојао човјек који га је био гладан и жедан, и који га је тражио, ми данас, на овоме мјесту, знамо ко је тај.
Господ је рекао: иштите и даће вам се; тражите и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се (Лк 11, 9). Имамо смјелости – а и није потребна превелика смјелост – да за овога човјека кажемо да је искао и да је примио, да је тражио и пронашао, куцао је и отворило му се. И заиста, не само да је нашао, већ је био пронађен од Бога. Ово је она најважнија ствар: бити пронађен/препознат од Бога. Ово јесте и учење апостола Павла, из Прве Посланице Коринћанима, гдје пише: Ако ли неко мисли да нешто зна, још ништа није сазнао као што треба знати. А ако неко љуби Бога, тога је Бог познао (1Кор 8, 2–3). Када куцамо, врата се отварају. Таква је наша вјера.
Данас молимо Бога да овоме јеромонаху опрости све гријехе којима му је можда сагријешио, јеромонаху који се силно потрудио и толико написао, са много жалости у срцу – за нас. Благодарећи Богу у овој Божанственој Литургији за све ствари знане и незнане, објављене и невидљиве, заблагодаримо му и на о. Серафиму, за његова страдања, за његов рад, писање, за његове молитве. Замолимо Бога да забораву преда сваку таму или погрешку који су некада можда могли да му се десе, а све то учинимо у овоме тренутку у коме благодаримо Богу, тренутку када му од Његовог приносимо дарове ради свих и за све.
Свим срцем благодаримо Богу за овога човјека који је, људски говорећи, узрок нашег данашњег окупљања, како бисмо служили ову Свету Евхаристију.
Амин.
Извор: Fr Thomas Hopko on Fr Seraphim Rose, May 11, 2026.
Превод: Дражен Тупањанин
