Рудолф Бултман – бронзана биста М. Монса, Олденбург 2002.
Даме и господо!
У својим предавањима начелно никада нисам говорио о дневној политици и намеравам да то ни у будућности не чиним. Међутим, ипак ми се чини неприродним ако бих данас игнорисао у којој политичкој ситуацији започињемо овај нови семестар. Јер, значај политичког збивања за читаву нашу егзистенцију дошао нам је до свести на тај начин што не можемо избећи дужност да размислимо о смислу нашег теолошког рада у тој ситуацији.
Дакле, овде није реч о заузимању политичког става и наша ствар овде не може бити нити да понављамо „весело Да“, које се данас често пребрзо изриче политичким догађајима, нити да – већ према томе како се односимо према тим догађајима – изражавамо скептичку или кивну критику. Те догађаје треба овде једноставно да посматрамо с обзиром на то да су у њима дате велике могућности за будућност и да се питамо какву одговорност, управо као теолози, имамо суочени с тим могућностима.
Пошто ми, као теолози у служби цркве, треба да разлог и смисао хришћанске вере развијамо за нашу генерацију, прва ствар мора бити размишљање о начелном односу према народу и држави, о начелном односу између верујућег и политичког живота. Тај је однос, међутим, одређен тиме што се вера усмерава на Бога, који је Творац и Судија света и његов Спаситељ у Исусу Христу.
То значи да је однос Бога према свету, а због тога и вере према световном и тиме политичком животу, особито двостран.
Бог је Творац, тј. свет је његов; његов дар сусрећемо у свету у којем се налазимо, у добрима и задацима тог света, у његовим појавама које усрећују и ужасавају, у његовим догађајима који обогаћују и осиромашују. Бог је Творац, то не значи: Бог је узрок (αίτία) на који мишљење своди свет, или узрок (ἀρχή) из којег би разум могао појмити светско збивање у његовом јединству и законитости. Бог је Творац – то, напротив, значи да га као Господа сусрећемо у нашем конкретном свету, у повесно одређеном свету, у садашњости нашег живота. Вера у Творца није нека филозофска или светоназорна теорија која би се имала у позадини или поред конкретног доживљавања и делања; него ми њу треба да остваримо у конкретном доживљавању и делању као послушност према нашем Господу. Бог је Творац, то значи да човеково чињење није одређено безвременим принципима, него конкретном ситуацијом тренутка.
Ситуација добија своју конкретност захваљујући различитим чиниоцима. У њих спада оно што називамо порецима творевине. Јер, захваљујући таквим порецима ми нисмо људи уопште који своје човештво треба да изграде; него смо ми овај и онај човек, који припада овом или оном народу, ми смо мушкарац или жена, отац или син, млад или стар, снажан или слаб, паметан или глуп итд. У такве поретке творевине спада такође наша народност [Volkstum] и спада политички поредак државе у којем једином народност може постати предмет наше бриге и нашег делања. Нема потребе да овде размишљамо о томе које место у хијерархији захтевâ с којима се сусрећемо заузимају држава и народност, да ли уопште има смисла овде говорити о хијерархији, или је хијерархија захтевâ управо само питање тренутка који сваки пут треба решавати. За сада је довољно спознати да се вера у Бога и народност налазе у позитивном односу уколико нас је Бог ставио у наш народ и нашу државу. Довољно је разумети да – казано једном речју Фр. К. Шумана – „народ значи првобитну захтевност, да налазити се у народу, бити члан народа, значи: носити заједницу судбине, изложити се вољи прошлости која поставља захтеве, допустити да сопствено бивствовање буде одређено с обзиром на другога, бити одговоран за заједничку будућност, моћи прихватити самог себе, а тако и самог себе моћи поново жртвовати“. [Fr. K. Schumann, Gegenwartsdämonie und Christusglaube, 1932, 26.] Довољно је знати да то од нас захтева вера у Бога Творца.
Али, тиме још није речено све. Јер, Бог је Творац, то значи да он није иманентан порецима света и ништа што сусрећемо као појаву овога света није директно божје. Бог се налази с ону страну света. Због тога вера стиче, ма колико да свет схвата као творевину Бога, штавише, баш због тога што га схвата као творевину – она стиче особен однос дистанце према свету. Онај однос који Павле означава особеним ώς μή:
„А ово кажем, браћо, јер је остало мало времена; одсада и они који имају жене да буду као да их немају,
И они који плачу као да не плачу, и који се радују као да се не радују, и који купују као да ништа немају,
И који овај свијет употребљавају као да га не употребљавају; јер пролази обличје овога свијета.“ (1 Кор. 7, 29–31)
То не значи да вера има негативан однос према свету, него да је позитиван однос, који она има према њему и његовим порецима, критички однос. Јер, вера зна да је Бог Творац такође Судија света. Она зна да људи свагда заборављају да добра и пореци света стављају човека у службу, да му показују његове задатке и да му нису дати ради поседовања и уживања. Она зна да људска тежња, како индивидуална тако и колективна, увек иде ка томе да светом располаже, да себе осигура. Она зна да човек увек, заборављајући своју створеност, хоће себе да схвати као господара свога живота. Таквим грешним изокретањем људског саморазумевања и пореци творевине постају порецигреха, и то утолико више уколико више човек прикрива себи грешну тенденцију свога хтења и поретке у које је стављен заодева карактером директне божанствености. Човеку све може постати грехом, тј. средством да хоће да наметне самог себе, да хоће да располаже својим постојањем, такође имањем и породицом, образовањем и правом, народношћу и државом.
Због тога су сви пореци у којима себе затичемо двозначни. Они су божји пореци, али само уколико нас позивају на наш конкретан задатак у служби. Они су пореци греха у својој пукој датости.
Да бих то објаснио, потребно је само да подсетим на то колико је различит став старозаветних пророка и Исуса према праву. Једном времену које мисли да својој дужности према Богу удовољава велелепним вршењем култа и које допушта да у народном животу влада необуздана себичност – пророчка проповед супротставља захтев права и праведности као захтев Бога. Право везује човекову самовољу. Помислите на неке законе на које се позива Исусова Проповед на гори. Закон развода брака обезбеђује жену од самовоље мужа постављајући му правне границе. Jus talionis („око за око, зуб за зуб“) ограничава одмазду осветољубивости на меру подношљиву за политички живот. „Треба да волиш свога ближњега и мрзиш свога непријатеља“ везује слепу мржњу, која у сваком противнику види непријатеља и уздиже појам ближњега до правног важења. Исусова „Ја вам, међутим, кажем“ отвара очи за то како човеков грех потчињава себи право, како се правне обавезе тумаче као концесије: ја смем…, ја смем свој брак да раставим, смем да учиним одмазду, смем да мрзим – укратко, при формалној легалности могу својој самовољи да оставим њен маневарски простор. Тако Исус протестује против једног поретка права који је постао поредак греха. Свако ко отпусти своју жену крши брак! Ко те удари по десном образу, пружи му и други! Волите своје непријатеље!
Није да је Исус захтевао неки анархизам; али се његова борба односи на поредак права уколико је он постао поредак греха. Његов протест не погађа правни живот који је одређен идејом службе, који испуњава свој првобитни смисао да људе везује за ближње. Бог захтева право и правду.
Међутим, ствари су, наравно, такве да сваки правни поредак има двоструку могућност да буде стављен у службу греха и у службу Бога. Сви су пореци двозначни, а наше разумевање поредака у којима се налазимо увек је већ вођено историјом из које долазимо. А свеколика историја људи јесте такође двозначна. Она нам доноси велико наслеђе могућности за племенито и слободно чињење, и она нам истовремено доноси искушења за просто, спутано делање. Свеколика историја крије истовремено дела херојства и пожртвованости, и борбу свих против свију. Свеколика историја је инфицирана грехом, свеколико људско чињење је унапред вођено оним грешним саморазумевањем у којем човек хоће да наметне самог себе и да располаже својим постојањем. А за свако велико и добро дело снага се мора стећи тек самопревазилажењем. Ниједна држава и ниједна народност нису тако недвосмислене величине, тако чисте од греха, да би се из њиховог чистог постојања могла недвосмислено прочитати Божја воља. Ниједна народност није толико чиста и бистра да би се сваки покрет народне воље смео директно објаснити као Божји захтев.
Као што нам је природа постала страшна услед греха, тако и читаво наше људско заједништво, тако и народност. Из ње настају дела лепоте и племенитости; али из ње избијају и демоније греха. Свака држава и свака народност садрже како могућности и задатке за добрō и лепō, тако и искушења за злō и простō.
Хришћанска вера треба да покаже своју критичку снагу баш у томе што ће, у једном времену у којем народност као поредак творевине поново доспева у општу свест, и размишљање остати живо о томе да је народност двозначна и да, управо зарад покоравања народности као поретку творевине, мора остати живо питање шта је прави захтев народности, а шта није. Наравно, баш у овом времену кризе осећамо да поново тек морамо тражити и наћи који је прави смисао имовине и породице, прави поредак међу половима и нараштајима, прави смисао ауторитета и васпитања. Тако треба и да размислимо о томе који је прави и захтевани смисао народности. Свакако да је човеку због тога дато изворно знање, оно што можемо назвати народним инстинктом. Међутим, овде и свугде је тај изворни инстинкт запретен, закржљао или скривен и изопачен услед историје греха из које долазимо.
Хришћанска вера мора бити критичка снага у питањима садашњице, а своју позитивност мора показати управо у свом критичком ставу. Како она то може? Тако што не зна само за грех него и за милост. Тако што Бога познаје не само као Судију него и као Спаситеља који кроз Исуса Христа обнавља своју првобитну творевину. Спасење кроз Исуса Христа значи опраштање греха испољавањем Божје љубави, па оно због тога значи ослобађање човека за љубав.
Само онај ко познаје оностраног Бога, који у Христу изговара своју реч љубави у овај свет, биће кадар да се ослободи из уплетености у овај грешни свет и да стекне поглед за који су пореци света заиста сазнатљиви као пореци творевине којима треба да се захвално радује, у којима мирно треба да пати, у којима треба да делује као онај који воли. Стекао је критички поглед за такво делање, критички поглед у односу на гласне захтеве дана, мерећи добро и зло у њима питањем да ли се и колико у њима остварује заповест љубави. Критички поглед, међутим, и у односу на себе сама, да ли је његово чињење несебична служба.
Такав критички поглед неће допустити да придобијање и борба за државу и народност икада постану придобијање и борба за апстракције. Јер, не смемо допустити да нам се застре поглед за то да се држава и народност састоје од конкретних људи који су наши ближњи. Као човечност, и народност крије опасност да из нечега конкретнога постане нешто апстрактно! Да ли је наша борба за идеал народности борба за нешто апстрактно или за конкретну реалност? Критеријум свакога међу нама ипак је тај да ли га у његовој борби стварно носи љубав која не гледа само у једну будућност у којој свој идеал хоће да оствари, него види и конкретног ближњег који је у свакидашњици живота сада повезан с нама. Свакако да има окрутности у свакој борби и да падају жртве. Право да захтева жртве и буде груб има само онај ко у онима што су погођени види ближње! Тада ће он наћи начин и границу свога делања. Својој народности истински може служити само онај ко је прихватањем Божје љубави у Христу ослобођен за љубав.
Даме и господо!
Да је то смисао и захтев хришћанске вере и да теолог треба да заступа те мисли, у то не може бити никакве сумње. Јер, оно што сам рекао црпено је једноставно из мисли Новог завета и реформаторâ. Било то, дакле, угодно или неугодно, у сваком случају је тако, па не треба да излажем како би, можда, требало да буде по нашим жељама, већ како је по учењу цркве.
Даме и господо!
Хтели смо да, суочени с великим могућностима које су нам баш сада откривене, разјаснимо нашу одговорност онако како нам постаје схватљива из критичке снаге хришћанске вере. Свој поглед не затварамо пред тим да су с могућностима дата и искушења; наравно, наша дужност као теологâ јесте да управо укажемо на то, како би радост због новога била чиста, а вера у нове могућности честита.
Да ли ћемо задржати снагу критичког погледа, а не подлећи искушењима, да чистих руку сарађујемо на будућности Немачке и честито верујемо у ту будућност? Морам ли најпре указати на то да у овом одсудном времену вреба и демонија греха? „Хоћемо да укинемо лаж“, гласи једна лепа и велика реченица у изјави немачких студената. Лажи такође припада да се себи прикрије истина. И ја хоћу отворено да на три примера покажем какву одговорност као борци за нову Немачку имамо у односу на та искушења; на примерима „незаслужених награда“, денунцијантства и борбеног средства дифамирања.
Први пример је сразмерно безазлен. Ако је А. Хитлер у једној веома радосној одлуци опоменуо да се не мењају стари називи улица и тргова, онда се нова марбуршка Скупштина одборника мора стидети, јер на својој првој седници није распознала никакву прешнију обавезу новог времена него да неким улицама и трговима даде нове називе. Па ипак, ствар није тако безазлена како се причињава на први поглед. Јер, таквим поступком дељења незаслужених награда храни се особито осећање сигурности које не треба бркати с вером у будућност. Јер, вера укључује озбиљност, а озбиљност зна, што је у свом говору јуче поново нагласио А. Хитлер, да смо тек на почетку и да се од нас тражи још бескрајно много стрпљивог рада и јасне спремности на жртву. И једва да је потребно да укажем на то како се она лакомислена сигурност најбрже преокреће у разочарање када вођство захтева жртве. У односу на искушење лакомислености треба да заоштримо озбиљност задатка.
Други пример је гори, а поновљене изјаве владе против денунцијантства показују каква опасност овде постоји. Знам да министар просвете дневно добија пуне корпе денунцијација; срећом, такође знам да оне иду у заслужне корпе за хартију. Али, није при том важан само могућан успех денунцијација; него је најгоре то што такво денунцијантство трује атмосферу, ствара неповерење међу припадницима народа и гуши слободну и поштену мушку реч. „Хоћемо да укинемо лаж“ – томе такође припада да се поштује слободна реч чак и онда када гласи друкчије него што се жели да се чује. Иначе се васпита за лаж.
То нас већ води ка трећем примеру. Дифамирање оних који друкчије мисле није племенито средство борбе. И опет могу да се позовем на реч А. Хитлера да оне који друкчије мисле не треба сузбијати, већ придобијати. Дифамирањем се људи не уверавају и не придобијају, него се најбољи од противника одбијају. Борбом духа се придобија тако што се противник поштује. Као хришћанин морам зажалити због неправа које се таквим дифамирањем чини управо немачким Јеврејима. Добро знам колико је проблем Јевреја комплексан управо у Немачкој. Али: „Ми хоћемо да укинемо лаж“ – тако морам поштено рећи да управо дифамирање Јевреја, које садржи она изјава из које потиче тај лепи завет, није ношено духом љубави. Одржите чистом борбу за немачку народност и побрините се да племенито хтење истине и немства не буде изопачено демонским искривљавањем!
Али, ваља на крају рећи још оно последње. Ако смо исправно схватили смисао и захтев хришћанске вере, онда је, наравно, с обзиром на гласове садашњости јасно како је та хришћанска вера сама доведена у питање; другим речима, како ваља да се одлучимо треба ли хришћанска вера за нас да важи или не. Она не може напустити ништа од своје суштине и претензије; јер „Verbum Domini manet in Aeternum“ [Реч Божја остаје у Вечности]. А од кривотворењâ вере неком народњачком религиозношћу треба да се поштено чувамо, као и од кривотворења народњачке вере хришћанским украсом. Важи: „Или–или!“
Кратке речи на овом часу могу само да подсете на ту одлуку. Али ће рад током семестра увек изнова предочавати и разјашњавати питање одлуке, како би се та одлука могла донети јасно и савесно.
Марбург, мај 1933.
Извор: Rudolf Bultmann, „Die Aufgabe der Theologie in der gegenwärtigen Situation“, Theologische Blätter, 12 (1933), 161–166.
Превод: Данило Баста