Служење Литургије (детаљ) – Св. Сава Српски и Св. Атанасије Велики, Велика Хоча
Хвалим те, Оче, Господе неба и земље, што си ово сакрио од мудрих и разумних, а открио си безазленима. (Мт. 11, 25)
Гледајте и дивите се дјелима Божијим! Бог изабра просте рибаре да буду проповједници Његовог јеванђеља. Не изабра силу земаљску, нити чин и власт, јер када истина бива нападнута, није увијек патријарх тај који је брани, није увијек цар тај који је чува. Него често, гле чуда, она се брани рукама монаха, ријечима ђакона и презвитера, сузама обичних вјерника, оних који у очима свијета бијаше презрени! На малима свијет опстаје, јер је Бог изабрао оно што је слабо да посрами јако, и оно што је незнатно да узвиси пред Њим.
Погледајте Светог Атанасија Великог! Док су се цареви и епископи двоумили, док су ученији ћутали, док су угледнији тактизирали, ко је устао против јереси? Један млади ђакон! Онај који није имао власт, али је имао истину. Онај који није имао трон, али је имао вјеру. Као Давид пред Голијатом, тако је Атанасије, наоружан само Светим Писмом и ревношћу, устао против моћних аријанаца. И побиједио! Касније као епископ Цркве Христове, као бранитељ никејске вјере у Христа, свим дозвољеним и недозвољеним средствима суђен,подметнутим моралним, канонским и политичким кривицама, прогоњен и клеветан. Зар није Бог кроз његова уста говорио? Зар није Господ њега изабрао, а не оне силне и чувене?
А шта ћемо са Светим Максимом Исповједником? Да ли га је одбранио цар? Да ли су га заштитили патријарси? Не, него су га они исти који су требали бити чувари вјере изложили мукама и прогонству. Све Цркве: Цариград, Рим, Антиохија, Александрија и Јерусалим, сложиле су се и устале на Светог Максима и писмено га анатемисали. А он, монах без чинова и титула, са одсјеченим језиком и руком, остао је громогласнији од свих! Његова патња постаде труба која растјера лаж монотелитску, његова немоћ порази силне, а истина коју је носио, освијетли касније вјекове.
И ко је, ако не игуман, а не епископ, супротставио се блудном браку и безакоњу цара Константина VI? Свети Теодор Студит, који није знао за страх пред људима, али је знао да се боји Бога. Пред њим су цареви падали, јер није признао неправду, није дао благослов лажи! Монаси Студитског манастира су се успротивили своме патријаху и писали против њега желећи да очувају чистоту вјере. Затваран, прогањан, али непоколебљив, свети Теодор се показа јачим од свих царских декретâ.
И шта ћемо са богоглагољивим лучоношом Марком Ефеским? Док су сви епископи погнули главе, док су се руке тресле пред папом, један једини, сам као Илија на Хориву, стаде и рече: „Не може бити заједништва између свјетлости и таме!“ Нису га красиле моћне војске, није имао подршку властодржаца, али имао је нешто што они нису – истину! И она му бјеше штит и мач.
А шта да кажемо за Светог Јована Дамаскина? Када су цареви и епископи повели рат против светих икона, када су иконоборци разарали храмове и спаљивали свете иконе, ко је устао у одбрану истине? Не патријарх, не цариградски епископ, него један смјерни монах и презвитер у далекој земљи, под сараценском влашћу!Иако га је цар Константин V Копроним на псевдосабору у Јерији анатемисао и прогласио завјерником против царства, Свети Јован Дамаскин, из манастира у пустињи, писањем својих богонадахнутих списа, побиједи цареве и јеретике! Његово перо бјеше јаче од мача, његова мудрост порази силнике! И, гле, оно што су цареви уништавали, он обнови; оно што су епископи погазили, он узвиси!
А како не споменути Светог Јустина Ћелијског? Када су многи ћутали, а други се склањали, ко устаде? Не патријарси, не епископи, него један смјерни архимандрит, који није имао страх од људске срџбе, али је имао страх од Божјег суда! Његове ријечи ће да одјекују кроз вјекове, док многи моћници црквени остадоше заборављени.
Историја свједочи да су многи патријарси и епископи, вођени страхом од власти, жељом за угледом или духовном слабошћу, подлегли јеретичким учењима или политичким притисцима. Такви су били они који су подржали Арија, монотелитизам, иконоборство и друге заблуде и јереси. Али, наспрам њих, увијек су стајали свети људи – монаси, свештеници, па и мирјани – који су остали вјерни апостолском предању.
Зар не видимо сада, како Бог бира оно што свијет сматра слабим да постиди силне? Није битно колики си у очима људи, него колики си у истини. Не мјери се моћ Божијег човјека чиновима, него његовим срцем. Јер када сви ћуте, Бог увијек подиже некога да говори. Када сви падају, Он увијек остави једног да стоји. И тај један често није онај који је на власти, него онај који се у посту и молитви у скровитости обликовао за дан борбе.
Зато не реци: „Ја сам мали, шта могу учинити?“ Него знај да је Бог кроз мале увијек радио велика дјела. Када си у истини, ти ниси сам. Када стојиш уз Христа, са тобом стоји војска небеска. И ако те људи одбаце, ако те моћници прогнају, знај да ће твоје име бити записано у књизи живота, као што су имена свих оних које смо овдје споменули.
Црква не гледа на чин, већ на истину. Ако епископ стоји у вјери, он је наследник апостола. Aко одступа, постаје као Јуда. Зато свети оци нису оклијевали да разобличе и осуде чак и патријархе када су скренули са правог пута.
Зато и данас гледајући ово шта се дешава око нас не смијемо дозволити да клонемо духом, јер Господ је спремио неког од малих Његових за дан борбе, а историја Цркве нас учи да на малима свијет опстаје! Не моћнима, не силнима, него онима који су вјерни!
Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде Царство. (Лк. 12, 32)
