Неколико последњих месеци, како напредује монтажа филма, интензивно радимо на музици за „Сеновити Медитеран“. Музика се компонује у Атини, престоници сеновитог Медитерана – тако је изгледа овом филму, који је од почетака имао неки свој живот – било суђено. Тај ми је рад омогућио да завирим у ум и душу мог филмског композитора, и да тако настане и овај разговор, као истргнут из наших многобројних сусрета на Скајпу.
Василиса Цабропулоса упознао сам у децембру 2015. године на београдском аеродрому. Он и Нектарија Каранци дошли су да одрже кратки концерт у тадашњој Дворани Дома синдиката, пре почетка дистрибуције мог филма „Исцељење“ у којем музику потписује Нектарија, данас можда и најутицајнији женски глас византијске музике. Ретко који сусрет у животу је на мене оставио такав утисак. Срео сам двоје апсолутних посвећеника – монашки тихих изнутра и радосних споља, очаравајуће једноставних. Као да сам додирнуо нека необична бића са друге планете.
Обоје су људи необичног животног пута, партнери у музици и животу. Нектарија, која располаже највишим звањима у области права – окренула се у потпуности свом музичком дару, који јој је још као девојчици открио старац Порфирије Кавсокаливит, упутивши је у тајну византијског појања.
Са тражењем музике за филм „Исцељење“ смо се необично дуго мучили – опробали су се ту различити врсни музичари, али слика тог филма као да је све одбијала. Пред крај тог процеса чинило се да ће то бити један од оних филмова без икакве музике. Тад смо наишли на Нектаријин глас и он је постао четврти лик у филму. Сазнавши за њену биографију, моја жена ми је рекла: „Не брини, добићемо ову музику. Свети старац Порфирије је изгледа музички уредник овог филма.“ Тако је у основи и било, и тако се напослетку догодио и сусрет са Василисом.
Василис Цабропулос је човек блиставе музичке каријере – био је пијанистичко чудо од детета, завршио је све врхунске школе доступне пијанисти, наступао у најважнијим светским дворанама, снимио на десетине носача звука са интерпретацијама класичних композиција, сам компоновао за клавир и издао неколико ауторских албума, основао Атински симфонијски оркестар на почетку економске кризе која је гасила оркестре по Грчкој, написао филозофски есеј „Бог и музика“ – и све је то радио из једне мени необјашњиве и интригантне тишине сопственог бића, која ме је обгрлила још у оној аеродромској гужви остављајући ме, ево досад са питањем – ко је тај човек и како му та тишина полази заправо за руком.
Без иједне секунде премишљања пристао је да ради музику за „Сеновити Медитеран“. И не само то – кроз све моје горке часове, којих је било много у раду на овом филму – то двоје људи, оптерећених својим сопственим обавезама у далекој Атини – налазило је начина да ме мотивише и буде увек ту за мене. Сада радимо на музици – и Василис је често корак испред мене, богатство које је тај уметник у стању да створи и пошаље ми у јединици времена – било би довољно за десет филмова, а не овај мој један, који се, у вечним проблемима својственим српској филмској продукцији – ево коначно приводи крају. Кроз цео тај процес, Василис је непрекидно у односу стваралачког послушања – са скромношћу која се огледа и у томе што ме непрекидно ословљава са „The Big Boss“, слушајући сваку моју индикацију, иако, заправо, ја учим од њега.
Напослетку нисам одолео а да га не питам – ко си ти – и како се десило да управљаш том унутрашњом тишином за коју бих ја, у својој непрекидној унутрашњој дисонанци – дао све. Тако је настао овај неочекивани интервју, разговор између мене и мог филмског композитора, из ког је јасно да ја имам још дуго да путујем до места на ком је Василис у духовном смислу већ дуго. Пишем ово захвалан Богу за тај сусрет у духу и стваралаштву.
Василис, зантригирао ме је наслов твоје књиге „Бог и музика“. Како је за мене рад на „Сеновитом Медитерану“ досад можда и највећи испит вере, заинтригирало ме је твоје смирење. Где је Бог у твом стварању? Како разумеш улогу Бога у уметничком стваралаштву? Како видиш везу између музике и вечности?
У том недавном филозофском есеју „Бог и музика“ покушавам да изведем метафизички доказ о пореклу музике, да укажем на њену примарну компоненту и њену посебну природу која је чини јединственим феноменом. Дубоки музички израз људске душе рађа живот, радост стварања, чува и грли Бога који обитава у нама, чинећи тихи „немузички“ свет који нас окружује – царством небеским Бога Творца. Према мом мишљењу, које покушавам да развијем у својој књизи, потрага за постојањем Бога није дефинисана никаквом извесношћу, већ апсолутном доминацијом парадокса, „аbsurdum-ом“ Његове вечне природе. У области парадоксалног крије се апсолутно али дискретно уверење у истину Божију – кроз нашу веру, без присуства извесности интелигибилног које би водило до емпиријски сагледаног и логички прихватљивог. Бог се кроз уметност музичког „скривеног“ говора не доживљава као укупни збир појединачног знања или тајне мудрости, већ на чудесан начин чини своје непојмљиво биће једва схватљивим а потпуно оствареним у свакој „музичкој“ манифестацији Његове вечне творевине. „Музикалност“ сваке душе се трансформише и мења, као нови доминантни осећај бића. Суштински идентитет сваког бића повезује нашу „музичку душу“ са нашим Творцем.
Да, и ја сам рад на филму доживео кроз појам неизвесности који уметника уводи у стање у ком стварање дела постаје чин чисте вере. Сусрет са скривеним – које се некако и мимо нас открива у уметничком делу, постајући облик за којим трагамо, без могућношћу његовог коначног сагледавања. Сада се бавиш филмском музиком. Пролазимо заједнички кроз различите етапе тог процеса. Како видиш везу између слике, музике и Бога? Како то осећаш као композитор? Има ли, заправо, икакве разлике у стваралачком процесу, или се бориш увек са истим изазовима?
Поставља се питање да ли коначно можемо открити вредност истине произашле из потребе да се оспоље стална људска искуства која често називамо експресијом. У ову широку категорију укључено је све што улази у контекст људског изражавања, као неопходног елемента „обзнањивања“ приватних људских преокупација и интимног, личног искуства. Али шта год да је предмет тог личног израза, био то јединствени уметнички језик, лепота слике у биоскопу, или Бетовеново музичко дело – ничему од тога не може припасти трофеј апсолутне божанске оспољашене истине, јер је свако дело ипак створено у коначном и себичном свету појединца. Ми смо ограничени и прилично сведени на наше онтолошке потребе, наше сталне жеље и хтења и изнад свега, на наше предрасуде и менталне претпоставке.
Уметници често управо кроз своје страсти пројектују и исповедају са лакоћом своју претходно чврсто утврђену истину. Они себе ослобађају од одговорности тако што дефинишу своје несавршености и моралне недостатке као извор непознатог „божанског” вођства и драгоцене инспирације. Али да бисте избегли недостатке музике којој служите, морате их протерати изнутра. Верујем да у уметности нема недостатака који не одговарају недостацима и рањивостима људске душе. Музика, како год схватили значење овог појма – увеличавајуће је стакло. Ако прихватимо да искрено музичко стваралаштво потиче из наше душе, онда оно показује и наше страсти и наше недостатке. Ако је ова претпоставка тачна, онда нема разлике између класичне симфоније, филмске музике или химне Богу. Музика на земљи је чиста материја, везана је и ограничена на коначност нашег постојања.
Признајем да сам и сам дошао до сличних закључака. Радећи на „Сеновитом Медитерану“, слично као и на филмовима пре тога – осетио сам да се борим са собом и да је на неки начин рад на тим делима део моје борбе са сопственим недостацима. Велики испит, велико учење. Доживео сам то као једну од функција стваралачког рада – не само створити што савршеније дело него што више усавршити себе изнутра. Тај процес се догађа не само кроз наше саобраћање са Богом, већ и са ближњима који са нама учествују у процесу стварања. Ти си сарађивао са врхунским уметницима, а блиско сарађујеш са Нектаријом. То ме враћа на рад на „Исцељењу“. Кад смо радили „Исцељење“, филмска слика је прихватила на крају само тај, људски глас, који изводи један псалам. Питао сам се зашто. Како видиш људски глас као инструмент музичке комуникације? Како разумеш улогу људског гласа у прослављању Бога и у молитви?
Људски глас је диван и јединствен музички инструмент због своје очишћене лепоте. Лако му је да постане аутентичан извор истине, јер није реч о неживом комаду дрвета, или чудној цеви ваздуха која производи музичке звукове. Ваш глас сте ви, то је ваш дах, то је ритам вашег срца, то је пулс вашег живота. Оно што се људским говором преноси је непосредно, пуно емоција и различитих боја. Али да ли га то чини истинитијим, светијим или можда највреднијим оруђем за духовно созерцање Божанског? Мислим да не.
Снага и квалитет молитве је управо апсолутна тишина, бешумност и тишина ума, тишина и дубоко созерцање слободног људског духа, у ком се дух „просветљује“. Све што произилази из људских егзистенцијалних потреба, кроз нашу специфичну природу која је углавном емотивна и импулсивна, остаје подршка, средство, а можда и неопходно оруђе на путу духовног трагања за Богом. Све око нас би и даље постојало чак и када бисмо ми само једноставно постојали, живели једноставним животом тренутка, без да се изражавамо или бојимо Божанско присуство нашим људским сенкама и бојама како бисмо га могли формирати и обликовати као ментални или емпиријски концепт.
Мислим да уметност све ређе тежи управо тој тишини о којој говориш. Десило ми се једном да ме комисија која је одлучивала о додељивању средстава филму „Сеновити Медитеран“ упита где је у филму „саспенс“. Имао сам силне муке да им објасним да ми је циљ не постизање напетости – већ супротно, увођење гледаоца у специфичну контемплацију. Употребио сам тад као поређење управо византијску духовну музику, њен бруј, репетицију, све оно што одликује молитву – на чијем се крају доживљава та жуђена тишина о којој говориш. Изузетно је тешко то представити на филму, филм се као уметност томе опире. Ја верујем да је то ипак могуће – или је могуће томе тежити, тој коначној тишини сусрета са собом, са Богом – да уметност треба, поред осталог, да служи и томе да нас доведе до тог ћутања са светом.
Признајем да ме је код тебе увек интригирала та твоја унутрашња тишина – осећање да све што ствараш долази из простора фокусиране тишине. Имаш веома необичну и опсежну музичку каријеру, за коју верујем да произилази из великог дара којим си заправо уучио да управљаш током свог живота. Изузетан си интерпретатор класичних дела за клавир. У твом сопственом компоновању видљиви су различити експериментални додири – од џеза до византијске музике и увек ме је интригирало како лако мириш све те утицаје. Твој диригентски рад, способност да мотивишеш и подучаваш. И коначно, твоја склоност тумачењу великих филозофа и мислилаца – дакле ширина твоје хуманистичке мисли – све то указује на универзалност која је тако ретка у ово наше доба специјализације. Сам сам се често мучио са оним што се у послу редитеља доживљава као „вишак“ – редитељ се често у нашој средини доживљава као професија од које се очекује збир одређених компетенција, а не као уметнички позив. За мене је режија тоталитет мог животног и уметничког искуства – у њој се сабира све оно што ја заправо најживље јесам. Како ти видиш себе, своје дарове? Како у вези с тим видиш свој однос са Богом?
Од малих ногу осећао сам чудну и необјашњиву привлачност, дубоку склоност ка музици. Посебно сам волео клавир и можда је то необично предзнање које сам имао о музици највећи доказ да сам „чудо од детета“ – како су ме у детињству звали. Таленат ми је, како сам одрастао и како је мој ум сазревао, открио посебан облик неслободе – апсолутно обавезујуће стање везаности за нешто што ће дефинисати твоје постојање и довести те до коначности циља, наметнутог природом твог посебног талента. Аристотеловско остварење је једносмерна улица за талентована и интелигентна бића. Али то је и духовни тест да нађеш снагу да се не ухватиш за неопходност талента сваког дана у свом животу. Изазов је моћи живети без тога, без статуса или титуле која те прати и која ти даје велику вредност.
Много сам се борио са овим у свом животу. Морам признати да су ми студије филозофије на Универзитету Сорбона и дугогодишње изучавање филозофије и религије помогли да се дистанцирам од потребе за сталним присуством музике у мом животу. То не значи да не волим музику, композицију или свој клавир – али значи да могу да постојим и без њих.
То је оно што тражим у свим областима свог живота, да немам везаности и потребе које ме чине неслободним и рањивим за егзистенцијалне ћорсокаке. Трудим се, колико ми снага ума и енергија мог духа дозвољавају – да не увлачим Бога у свакодневни живот своје непрестане борбе. Најчешће се молбе и молитве Богу не услишавају не зато што су апсурдне или нелогичне – већ зато што су суштински противне Његовим божанским атрибутима. Морамо то спознати.
Нисам очекивао овакав одговор – у њему има нечег дубоко аскетског, рекао бих. Као да си спознао порекло својих дарова и потпуно се отворио извору из ког они долазе. Пошто си радио много различитих ствари – да ли сумњаш када ствараш нешто ново? И да ли ту сумњу саопштаваш Богу? Јасно ти је да ово питање долази из мојих сопствених несигурности и преиспитивања. Кад сам радио „Завештање“, нарочито – и сад док радим на „Сеновитом Медитерану“ – осећам да идем путем којим се не иде често, да радим ствари другачије од очекиваних, да су моји процеси различити од уобичајених. Иако имам огромно интуитивно поверење у то што радим, понекад ми се јави сумња. Какав је твој однос према томе, јер си и ти многе ствари урадио другачије од очекиваног и ишао путевима којима се ређе иде?
Мислим да бих, ако бих ставио као полазну тачку свог промишљања претпоставку да „стварам нешто ново“ мој живот био пољуљан и да би много од онога што браним, идеја које заступам – изгубиле своју вредност и своју унутрашњу истину. Колико год то чудно или неуверљиво звучало, мене не занима „постајање“, већ присуство вечности у вечном бићу. Занима ме присуство наше врсте у активној садашњости која одјекује прошлошћу и која је већ створила будућност коју сматрамо непознатом, али смо је већ искусили, као прошлост.
У овој дубокој вечној Божанској садашњости, изван простора и времена који нас везује и затвара, обитава Дух Божијe љубави као стање постојања, стварања и апсолутне слободе. Бог који на нас рефлектује чистију страну људског духа поистовећујући нас са потенцијалним савршеним „бићима“ Његових вечних творевина, а не са дужношћу да Му служимо, спроводимо закон, везујемо слободу страхом од казне. Он је Бог чистог стања егзистенцијалне љубави и праштања за наше несавршености. Да је то музичка мелодија, ко не би желео да буде део ње?
Ја свакако бих. Хвала ти, Василис.
