Роберт Ф. Тафт (1932–2018)
Славни литургичар, који је свој радни век посветио истраживању источног обреда, свештеник Роберт Ф. Тафт, преминуо је 2. новембра ове године. Тим поводом читаоцима и-магазина Теологија.нет доносимо његов аутобиографски говор који је одржао још давне 1985. године, приликом доделе Берака награде, признања Северно-америчке академије за литургију.
Хвала вам, моја браћо и сестре, за ову награду. Бити награђен од својих вршњака је засигурно највећа могућа награда. Она крунише задовољство које осећам сваког дана мога живота, јер не могу да замислим ништа друго толико испуњавајуће од проучавања како су људи богослужили Богу кроз векове.
Морам признати да сам се доста премишљао о томе коју од традиционалних позиција да заузмем када будем говорио о части коју ми чините. Међу различитим расположења које сам препознао код својих славних претходника, Überlieferung и Aufgabe, односно анамнетичка и паренетичка су, чини се, превлађивале, а не видим ниједан разлог да напустим традицију.
Анамнеза (грч. сећање) је међутим представљала проблем. Чепркајући на тавану своје прошлости, изналазио сам мало разлога да помешам своју биографију са историјом спасења, или чак литургијском историјом. Никада нисам чуо реч ,,Литургија“ док нисам приступио језуитима августа 1949. Наравно, ишао сам у цркву, али као Молијеров Господин Журден, који није знао да је говорио прозу, тако ни ја нисам знао да је то што се служило у цркви, била Литургија.
Било је то тако да сам у језуитском искушеништву први пут научио о двема стварима које ће обележити будући ток мога живота: литургијском покрету и Missio Orientalis Дружбе Исусове. О литургијском покрету сам чуо од колеге искушеника који је потпао под утицај Вилијама Леонарда са Бостонског колеџа, а реч ,,Литургија“ је ушла у мој речник по први пут. Прибавио сам дневни мисал, а касније и Малу службу Благословене Дјеве, на латинском наравно, која ће бити моја дневна молитва годинама.
Али сам и даље био далеко од било каквог професионалног интересовања за Литургију. То ми чак није био ни хоби. Само сам покушавао да учествујем у богослужењу на начин за који су боље упућени људи сматрали да је правилан. Моје горуће интересовање је лежало другде. Мој ум је одувек био ,,туриста“. Као детету омиљена књига ми је била од Књига чуда (Book of Marvels) Ричарда Халибортона, која је набрајала светска чуда од пирамида до Кремља, и од Свете Софије до Симонопетре, манастира на стрмим литицама на Светој Гори. Други народи и други путеви су ме привлачили, У искушеништву са мном био је искушеник из баснословне Месопотамије, наш први призвани из Мисије провинције Нове Енглеске у Багдаду, на обалама Тигра. Он је био (римо)католик сиро-антиохиојског типа. Нисам знао да је постојала таква ствар. Како сам могао да будем служитељ своје Цркве ако сам толико мало знао о томе? (Тек касније сам сазнао да такво незнање није никаква задршка).
Прочитао сам књигу есеја насловљену Источне гране Католичке цркве, затим Источна католичка црква Доналда Атвотера, а Хришћанство без по муке из 1949. постало је моја прва љубав и врата кроз која ми се отворио свет хришћанске Литургије, којом ћу се касније бавити у мом животу. Моје интересовање, које је започело као интелектуална радозналост, ускоро је било подстакнуто бесом и постиђеношћу. Био сам постиђен својом кратковидом визуром хришћанства коју сам имао, и још више својим наивним и ,,секташким“ погледом на историју и врлине своје Цркве. Био сам огорчен како су источни хришћани у општењу са Римокатоличком црквом били третирани. Био сам узбуђен њиховом дугом борбом за ослобођење која је кулминирала Међународним евхаристијским конгресом у Јерусалиму, из 1893, чији је први конкретан резултат енциклика Orientalium dignitas папе Лава XIII, од следеће године, која се с правом сматра за Magna Carta источних (римо)католичких цркава. Још један резултат овог покрета 1917. године је било оснивање Понтификалног оријенталног института у Риму, који ће имати значај за мој живот, ког тада, наравно, тада нисам био свестан.
У међувремену сам открио Русију – што је откриће које ће усмерити моја растућа интелектуална и екуменска интересовања на одређену културу хришћанског Истока. Године 1924, након Споразума у Риги, који је одредио источну границу скоро васпостављене Пољске након Првог светског рата, хиљаде византијских хришћана се обрело унутар пољских граница, са потребом за свештенством. Папа Пије IX je затражио помоћ од језуита , и тако је рођен Missio Оrientalis Дружбе Исусове, којој сам се касније и сâм придружио. Изгнани због Другог светског рата и његових последица, неколико језуита из ове групе је, дошавши на Фордамски универзитет 1949. године, наишло на Руски центар у периоду када су руске студије постајале популарне на америчким универзитетима. Тако сам први пут чуо за ову апостолску службу скројену за моја интересовања.
Mоје адолесцентско занесењаштво изродило језапањујући идеал: да отворим нечији ум и срце ка овом великом и многострадалном народу са његовом богатом хришћанском културом, да радим на помирењу Истока и Запада. Одмах сам контактирао језуите руског обреда и почео да гњавим своје надређене да ме приброје овој мисији.
Током следеће деценије, мање-више, док сам споро напредовао кроз дуге године језуитског образовања, ,,прождирао“ сам руску књижевност, философију и историју. Достојевски и Соловјев су били далеко од мог почетног сусрета са искушеником из Багдада, али 1956. године моја интересовања су довршила кружни пут када сам придружен мисији у Багдаду. Свет хришћанског Истока, досада знан само кроз књиге, понеку повремену посету православној цркви и пребирању по уметничким радњама у бостонском Бек Беју у потрази за иконама – постао је мој свакодневни живот наредне три године.
После деветанестодневног путовања од Хобокена до Бејрута, возили смо кроз планине и преко сада чувене долине Бека до Дамаска, где су каравани Наирн Десерт Транспорт Компаније кренуле једног свежег поподнева на пут преко Велике сиријске пустиње до Месопотамије. Ово путничко предузеће, које су за превоз преко пустиње основала два брата из Аустралије после Првог светског рата, значајно је смањило ризике дугог преласка преко пустиње до Багдада. Огромне, посебно направљене приколице за пустињу које су вукле два дизел трактора, нису били ,,боинзи“, али су биле искорак у односу на камиле. Млазњаци су, претпостављам, одавно заменили Наирн, али прелазак преко пустиње неће бити исти без њих. Око тридесет миља (око 48 км) источно од Дамаска пут се завршавао и одатле се прешло на навигацију према звездама док се караван вијугао 250 миља кроз пустињу, да би се опет вратио на пут код Рутбе, прве пустињске предстраже у Ираку, на пола пута до Багдада.
Сам Багдад, баснословна престоница Харуна Ал Рашида, град хиљаду и једне ноћи је сигуран лек за занесењаштво. Настава је почела на Багдадском Колеџу у септембру, да би изненада дошло до прекида пошто су нереди због Багдадског споразума након Суецке кризе довели до тога да се све школе затворе. Искоришћавао сам наметнуту беспосленост да започнем са упознавањем егзотичних литургија ,,мањих Источних цркава“, како их је је Фортеско насловио. Празник или сахрана, венчање или крштење су ме позивали. Са свеском у руци, намерио бих кроз узане, увоњале уличице хришћанског кварта у старом делу граду, до једне од неколико катедрала разбацаних у том лавиринту гета. Тамо бих посматрао, покушавајући да пронађем у мом преводу о чему је тачно трупа ђакона на беми (простор за клир) ,,завијала“, и брижљиво забележим бизарне занимљивости које су ми привукле пажњу – шта год би се чинило да одступа од онога што је требало да раде према мојој, мање-више поузданој, верзији на енглеском. Осећао сам се веома налик професору Евелина Вога на крунисању Хајла Селасија 1930. године, као што је описано у његовој веома забавној књизи Отуђени људи:
„Служба је била веома дуга, чак и према оригиналном распореду, а свештенство је успело да је продужи најмање још сат и по преко додељеног времена. Наредних шест дана прославе, требало је да буду поглавито војничке, али сâм церемонијал крунисања био је у рукама Цркве, а они су хтели да га искористе што је више могуће. Псалми, химне и молитве су се низале једна за другом, дуги одељци из Светог Писма су били читани; све то на изумрлом црквеном језику – гизијском. Свеће су паљене једна за другом; завети на крунисању су читани и прихватани под заклетвом; стране дипломате су се мрдале у њиховим неудобним свечаним столицама, бучна свађа је избила око улаза између царске гарде и пратилаца локалног поглавице. Професор В. који је био стручњак надалеко чувен преко Атлантика по познавању коптског обреда, с времена на време би прокоментарисао: ‘..Сада започињу мису’. ‘То је било предложење’. ‘Не, погрешио сам, то је било освећене’. ‘Не, погрешио сам, мислим да је то тајно Јеванђеље’; ‘Не, мора бити Апостол’.’Како занимљиво; не верујем да је миса уопште у питању’. ‘Сада започињу мису’, и тако даље. Сада су епископи почели трапаво да се крећу између постављених инсигнија и увођење је почело. Цару су показивани плашт, орб, мамуза, копље, и на крају, круна. Почасна паљба је испаљена, и маса испред која је заузимала огроман простор је почела да ликује; краљеви коњи су постројени … Унутар павиљона се осетио општи утисак олакшања; све је било веома фино и импресивно… Сада је очигледно дошло време да се крунише краљица и наследник. Уследила је још једна паљба, током које је један абисинијски коњушар поломио два ребра, покушавајући да тимари коња. Али коптски хор је још увек певао; епископи су тада кренули да враћају регалије са одговарајућим молитвама, читањима и химнама.
‘Приметио сам неке веома занимљиве варијације у Канону мисе’, прокоментарисао је професор, ‘посебно у вези са целивом мира’.
‘Онда је Миса почела’.“
Провео сам три године попут тог збуњеног професора, али сам успео да извучем из тога, моју прву, елаборирану публикацију – веома кратак чланак у Jesuit Missions Magazine, насловљен ,,Од Детроита до Зака“, описујући рукоположење за епископа Квас Тума Рајсa, бившег пастора у Детроиту, за халедео-католичког епископа Зака, на курдским висоранима северно од Мосула, на реци Кабур, која раздваја Ирак и Турску.
Испрва су ови покушаји били више резлтат моје знатижеље везано за источне обичаје, него ли интересовања за литургичку науку. Оно што ме је на концу усмерило на литургичке студије био је случајан, али судбоносан сусрет у лето 1957. Врућина је дошла, школа се завршила, и још једаред су нас браћа Наирн пребацивали преко пустиње до маронитске семинарије у Газиру, планинском селу које се уздиже изнад залива, северно од Бејрута. Тамо сам по први пут упознао Хуана Матеоса. Невероватна је привилегија имати велике учитеље. Хуан Матеос је један од великих учитеља Литургије нашег доба. Тих дана је још увек био докторанд који је радио истраживање за своју пионирску дисертацију о вечерњим и јутрењима у халдејској традицији. Он је формулисао оно што сам већ почео да опажам из сопственог искуства: да је Литургија душа хришћанског Истока. За некога ко је био тако пасионирано заинтересован за хришћански Исток, као што сам то био ја, тврдио је Матеос, може ли постојати боља врата за улазак у овај свет?
Током тог дугог и успореног лета, хладнија јутра сам проводио прождирући француске књиге, укључујући моју прву књигу од Јунгмана. Тих дана језуитске куће француске традиције нису биле чувене по својим водоинсталацијама, али су имале веома богате библиотеке – омаж несамеривој интелектуалној традицији каква је Француска. Недељом бих ишао на маронитску литургију у сеоску цркву, тапкао стопалом у ритму симбола и ритмичног арапског напева, и посматрао.
Следеће јесени Матеос је био у Ираку спроводећи истраживање у хришћанским селима и манастирима где се говорио сиријски у околини Мосула, а ја сам ишао возом дуж Тигра да бих се сусрео са њим на Божић. Изишли смо до села и манастира да видимо рукописе које је проучавао; неки од њих су били тикиритски од једне, до тада непознате, месопотамске традиције коју је он открио током свога истраживања. Овде је било истраживање историчара из прве руке; било је као да сам посматрао грнчара за његовим точком, и по први пут сам увидео креативност истраживачког рада. Свет историчара не постоји тако да га свако види. Неко га мора призвати у постојање из безобличних магли прошлости.
Матеосов отрежњујући савет, када сам га питао шта би требало да урадим да бих се припремио за проучавање Литургије, био је да научим језике, а онда више језика и коначно, још више језика. Никада нисам добио бољи савет. Ослонити се на превод је осуђивање себе на посматрање стварности из друге руке, преломљену кроз призму туђег ума.
Најважнији језик који сам научио тих година, био је, међутим, језик екуменизма. Екуменизам није само покрет. То је начин на који се бива хришћанином. То је нови пут бивствовања научника. Екуменско истраживање је много више од истраживачке објективности, иде много даље од искрености и правичности. Оно настоји да буде безинтересно у раду, служећи ниједној сврси осим истини за којом се трага, ма каква она била. Оно настоји да посматра ствари са туђе тачке гледишта, да озбиљно узме у обзир критику коју други упућују нашој заједници, као и њене историјске грешке и промашаје. Попут преамбуле Духовних вежби Св. Игњатија, оно тражи да дâ најбољу интерпретацију онога што други ради и каже, да баци светло критике равномерно на промашаје сопствене Цркве, као и на промашаје других. Укратко, оно тражи да хришћанску љубав пренесе на поље истраживања, и то је неумољив непријатељ свих облика верског фанатизма, нетрпељивости, тенденциозног извештавања, и неискрених поређења која супротстављају неостварене идеале једне Цркве са далеко од идеалном ситуацијама нечије друге Цркве.
Екуменизму сам се учио читајући часописе Eastern Churches, Irenikon и Istina, број за бројем. Ови католички часописи су православни Исток третирали са правичношћу и љубављу. Научном екуменизму сам се учио читајући Франсиса Дворника, католичког свештеника чији су беспрекорни истраживачки рад и смирена објективност рехабилитовали патријарха Фотија и отворено изложили удео Рима у отуђивању Истока и Запада, које је кулминирало у догађајима из 1054. године.
Маја 1959. године сам се вратио са Блиског Истока после застрашујуће године метежа и грађанских сукоба после револуције од 14. маја 1959, и неупарени делови моје слагалице су почели да се склапају. Стекао сам титулу мастера из руског на Фордаму, а онда сам започео студије теологије на Вестон Колеџу 1960. Године 1962. сам био пребачен из мисије у Ираку у руске мисије, примио потребне документе за промену обреда из Рима, и био рукоположен за ђакона према словено-византијском обреду исте године, а за презвитера 1963. Коцка је била бачена, пут изабран, настројење успостављено. Остало је било питање учења заната, које сам савладао у Риму, живећи као алумни Руског колеџа и учећи под менторством Хуана Матеоса на Оријенталном институту. Након што сам стека титулу доктора крајем 1970, отишао сам у Белгију на постдокторске студије оријенталних језика на Универзитету у Лувену. Већ је била 1973, а ја сам имао преко четрдесет година, осећајући се касно призваним у овај посао са литургијом.
* Други део текста биће објављен 28.11.2018.
Извор: Robert Taft Acceptance Speech: Berakah Award, Pray Tell, 2.11.2018.
Превод: Михаило Миленковић