Стаматис Склирис, Слава у Пиреју, црква Пророка Илије у Пиреју
Прошле године (13. јун – 20. септембар 2025) у Ватикану је одржана изложба сликарства под насловом „Павле VI и Жак Маритен: обнова сакралне уметности у Француској и Италији (1945–1973)“, са делима Руоа, Матиса, Шагала, Северинија, Конгдона, Денија, Бернара. Изложба има дугу предисторију. Лета 1924. године свештеник Ђовани Батиста Монтини провео је месец дана у Француској, где је имао велику срећу да упозна Маритена, који ће га увести у свет модерног сликарства. Естетско и духовно потресање двадесетседмогодишњег свештеника (и будућег папе Павла VI) било је снажно и показало се као трајно и постојано, као што ће трајна и постојана бити и његова духовна веза са Маритеном (био је и један од првих преводилаца његових дела на италијански). Хронолошке границе изложбе имају свој значај: 1945. године Маритен је постављен за амбасадора Француске при Светој Столици, а у јуну 1973. у Ватиканским музејима свечано је отворена Збирка модерне религиозне уметности, са првобитних хиљаду дела, која данас броји више од десет хиљада. Овај сусрет и однос Маритена и папе Павла VI одиграли су значајну улогу у помирењу Католичке Цркве са модерним сликарством.
Главни протагониста овог помирења ипак је био доминиканац Marie-Alain Couturier (1897–1954), и сам сликар, који је, између осталог, у два периода био коуредник часописа L’Art sacré (1935–1969, са прекидима), заједно са такође доминиканцем Pie Regamey-ем. Отац Кутирије веровао је да Црква не сме остати изван огромног покрета модерне уметности, да треба да ступи у додир са њим и да се коначно поново повеже са великим ствараоцима свога доба. Кичасти комерцијални производи сулпицијанске религиозне продукције, који су испунили католичке храмове и установе, за њега су били срамота и увреда за Цркву.
Отац Кутирије покушао је да оствари своју визију у неким провинцијским храмовима Француске (Аси/Assy, Ванс/Vence, Оденкур/Audincourt, Роншан/Ronchamp). Ради потреба ове расправе, рећи ћемо неколико речи о осликавању цркве Богородице на платоу Аси, унутар санаторијума Сансељемоз/Sancellemoz, што је учињено уз несебичну подршку опата Jean Devény-а. Ову цркву, изнутра и споља, украшавају дела Лежеа, Руоа, Бонара, Лирсеа, Шагала, Матиса, Брака, Липшица и других. Од свих њих само је Руо био практикујући католик, док су Шагал и Липшиц били Јевреји, а Леже, Брак и Лирсе атеисти или комунисти, због чега је отац Кутирије био изложен жестоким критикама. Остао је непоколебив: није тражио вернике већ добре сликаре, и веровао је да је добар сликар дословно надахнут, односно вођен Духом, „који дише где хоће“.
Ова црква стекла је светски углед, а отац Кутирије је са задовољством објашњавао да то није зато што су дела ремек-дела, већ зато што су настала из исправне идеје: да би хришћанска уметност остала жива, Црква у свакој генерацији мора да се обраћа великим сликарима који стварају око ње, јер уметност живи једино кроз своје живе ствараоце.
Храм у Асију ипак ће остати упамћен у историји ликовне уметности 20. века не толико по делима својих великих сликара, колико по Распећу вајарке Germaine Richier (1902–1959). Отац Кутирије и отац Девени поручили су дело да буде постављено у олтару, иза Часне трпезе, што је и учињено у јулу 1950, уочи освећења храма. Почетком 1951. католички ревнитељи покрећу кампању против дела Ришијеове, проглашавајући га богохулним — а да га нису ни видели. Реакције постепено расту, Рим и папа Пије XII стају на њихову страну и дело је уклоњено из цркве 4. априла 1951. Нећемо овде излагати читаву драму Распећа Ришијеове (види књигу Laurence Durieu, Le Christ interdit, Fage, 2025), већ ћемо само напоменути да се Распеће вратило на своје место тек на Васкрс 1969. године, читавих осамнаест година после уклањања (и десет година после смрти вајарке).
Упркос напорима Маритена и нарочито Кутиријеа, који се уосталом нису у свему слагали, помирење модерног сликарства са Црквом било је тешко — и остало је тешко. Нема никакве сумње да модерна уметност може, као и свака друга, бити хришћанска, изражавати дух хришћанства. Питање је, међутим, може ли бити и црквена.
Шта је то што једно хришћанско дело чини црквеним, што га чини иконом? Његов стил? Свакако не. Његова тема? Свакако да, али не искључиво. Вера његовог творца? Ни то. Оно што једно дело чини црквеним јесте његова намена: то што је намењено храму и што служи ономе што се у њему савршава, што служи богослужењу, Литургији и молитви, тако да заједница верних може пред њим да се моли и да буде подстакнута на молитву.
Без обзира на његову естетску вредност? И још: да ли дело, које је нечијом одлуком црквених чинилаца ушло у храм, самим тим постаје црквена уметност? Потребно је наставити ову расправу.
Критеријуми црквеног сликарства
Настављамо, као што смо обећали (Η Καθημερινή, 1. март 2026), разговор о црквеном сликарству у нашем времену. Настављам нит са краја претходног текста, где сам написао да „оно што једно дело чини црквеним јесте његова намена, то што је намењено храму и што служи ономе што се у њему савршава, што служи богослужењу, Литургији и молитви, тако да заједница верних може пред њим да се моли и да буде подстакнута на молитву“. Да, али ко ће то проценити? И по којим критеријумима?
Ако као полазиште узмемо расправу од огромног значаја која се водила у време иконоборства, Црква тада није установила стилске критеријуме. Сматрала је да се без икона доводи у питање њено учење, а нарочито темељна догма Оваплоћења, али није расправљала о питањима стила, нити је установила један одређени црквени стил. Једном речју, не постоји православна естетика!
То, међутим, не значи да не треба прибегавати критеријумима естетског квалитета када је реч о црквеном сликарству. Нарочито данас, када се уметност Цркве одвојила од световне уметности, од уметности која настаје око ње, и када значајни сликари више не осликавају храмове, потребније је него икада прибегавати таквим критеријумима. Но, естетски критеријуми нису довољни да би се неко дело сматрало црквеним и ушло у храм, да би служило заједничком богослужењу. Цркве нису галерије ни музеји, а верници нису љубитељи уметности који недељом обилазе изложбе.
Апсолутно су неопходни и богословски критеријуми, а први и најважнији јесте да Исус буде приказан као Христос, што се најпре процењује у представи Распећа. Христос на Крсту није човек који умире; Он никада не постаје леш; Он је „изранављен модрицама и свемоћан“. То је византијска уметност остварила на јединствен начин! Постоје многа дела великих сликара, истинска ремек-дела, у којима је распети или мртви Исус приказан као одбојан леш. Другим речима, естетска вредност и црквеност нису исто.
Навешћу један пример из савремене уметности и поново се позвати на Маритена, са којим смо започели разговор у претходном тексту. Фламански сликар Албер Серваес (Albert Servaes, 1883–1966), дубоко побожан католик (али са грешним политичким животом — био је хитлеровац), насликао је 1919. познату католичку тему „Пут Крста“, са четрнаест станица. Ватикан је 1921. забранио постављање овог дела у црквама. Маритен цени и диви се овом Серваесовом делу, признаје да је изазвало снажно религиозно потресање, па чак и обраћења, али ипак подржава забрану Католичке Цркве. Његов аргумент је да дело приказује Христово страдање као људско, а не као добровољну жртву Сина Божијег. («Quelques réflexions sur l’ art religieux», 1924, Jacques et Raïssa Maritain, Oeuvres Complètes, I, 1986, σ. 720-721). Историја са овим Серваесовим делом имала је и свој наставак, али се овде нећемо њиме бавити.
Ако прихватимо да је овај спој естетских и богословских критеријума неопходан да би се дело сматрало литургијским и црквеним, остаје питање: ко то процењује? Маритен сматра да о томе одлучује црквена јерархија. Али црквена јерархија (или бирократија) најпре жели да административно реши проблем, а не да о њему суштински расправља. Лично верујем да литургијски или црквени печат делу даје заједница верних, народ који се окупља у Цркви.
Признајем да је овај критеријум широк и лабав, али омогућава већу слободу и ширину. По том критеријуму, нека „невизантијска“ или чак лоше изведена икона, пред којом су се молиле хиљаде људи и коју су са надом целивали, самим тим постаје црквена, позива на молитву и надахњује скрушеност. Икона Богородице Тиноске, на којој се готово и не види приказано лице — да ли је црквена и литургијска уметност или није? Наравно да јесте. Молитве људи који су пред њу положили своје муке и молбе учиниле су је истински молитвеном иконом.
Насупрот томе, да наведем и пример из наше савремене стварности, дела Димитриса Митараса у приморској капели Богородице Катафигиотисе никада неће постати црквена, јер се ниједан верник не може пред њима молити. Отац Кутирије, о коме је било речи у претходном тексту, вероватно би их прихватио. Његово уверење да само модерна уметност истинских сликара може бити аутентично црквена довело га је до естетског елитизма, занемарујући искуство обичних верника. Такође је неправедно презирао црквену уметност храмова 19. века, која ипак није била, како је веровао, у потпуности безвредна.
У Православној Цркви, која је у најдубљем смислу Црква икона, превласт копиралачке уметности већ дуго отуђује добре сликаре од осликавања храмова. Решење, међутим, није Митарас. Охрабрујуће је што се последњих година развија тихи отпор тој мртвој уметности пуке копије. (Уп. колективни том недавно објављен, Peindre dans les églises parisiennes au XIXe siècle, Snoeck, Γάνδη 2024).
Извор: Катимерини, 1. март 2026 и 3. мај 2026.
