Еп. Максим, Блез Паскал, 2021.
Написати писмо које би подстакло човека да тражи Бога.
А затим га упутити да тражи Бога код филозофа, пирониста[1] и догматиста,[2] који уносе неспокојство у онога који тражи.
*
Људи презиру и мрзе веру и боје се да није истинита. Да би се ово поправило, треба прво показати да вера није нимало противна разуму; да је достојна поштовања; потом треба радити на томе да је људи отпочну поштовати, да је заволе и да добри зажеле да је истина оно што она учи, и затим показати да је истина.
Достојна поштовања, јер је добро упознала човека; достојна љубави, јер обећава истинско добро.
*
Требало би почети са жаљењем оних који не верују. Они су довољно несрећни због свог начина живота. Не би их требало вређати, изузев случаја кад би то било од користи…
*
Жалити атеисте који траже. Зар нису довољно несрећни? Нападати оне који су због свог атеизма уображени.
*
[Овај одломак није писан Паскаловом руком, те није сигурно да је његов]
…Нека бар проуче религију против које се боре пре но што отпочну борбу. Ако би се та вера хвалила да располаже јасним познањем Бога, могло би јој се стварно приговорити да у свету нема ничега што би то очигледно показало. Али кад она баш напротив учи да се људи налазе у мраку и у удаљености од Бога и да се он скрио од њиховог сазнања, да он чак даје себи у Светом писму и име Бог непознати,[3] и најзад, кад се религија стара да утврди две ствари: да је Бог установио у Цркви видљиве знаке како би га преко њих познали они који га искрено траже; и да је те знаке ипак покрио тако да га могу познати само они који га траже од свег срца, шта онда помаже људима који се боре против религије, кад се немарно размећу тражењем истине и туже да им је ништа не показује, пошто мрак у коме су, и који они пребацују Цркви, само потврђује једно од учења које она држи, остављајући по страни оно друго, те потврђује, а никако не обара њену доктрину.
Ако би хтели да се противу ње стварно боре, морали би рећи да су уложили све напоре и тражили истину свуда, па и онде где Црква препоручује, али без успеха. Кад би тако говорили, стварно би пољуљали једно од њених тврђења. Али ја се надам да ћу овде доказати да нема разумног човека који би то могао рећи; усуђујем се чак да кажем да то никада нико и није учинио. Познато је како поступају ти људи. Они мисле да су учинили огромне напоре да уђу у ствар, ако су употребили неколико часова на читање које књиге из Светог писма и питали неког од црквених људи о истинама вере. После тога се хвале да су безуспешно тражили истину и у књигама и код људи. Поновићу оно што сам више пута казао: та је немарност несносна. Овде се не ради о незнатном интересу неке стране личности да би се тако поступало; ради се о нама самима и о свему нашем.
Бесмртност душе је за нас нешто од тако великог значаја, нешто што нас се тиче толико много, да би требало изгубити свако осећање, па бити равнодушан према томе. Сва наша дела и све наше мисли крећу потпуно супротним правцима, према томе, да ли се можемо надати у вечна добра или не, и немогућно је учинити и један промишљен корак, не узимајући у обзир оно што треба да је наш крајњи циљ.
Стога је наш првостепени интерес и наша прва дужност да будемо начисто с тим питањем од кога зависи читаво наше држање. Зато код људи који нису убеђени правим велику разлику између оних који се из све снаге труде да сазнају и оних који живе не узнемиравајући се нимало тиме и не мислећи на то.
Могу имати само саучешћа према људима који искрено стењу под теретом сумње и сматрају је за највећу несрећу, и који, жртвујући све само да се сумње ослободе, узимају то тражење излаза за свој главни и најозбиљнији посао.
Сасвим друкчије гледам на људе који живе не мислећи на последњи циљ живота и који се само зато што у себи не налазе јасних разјашњења не старају да их потраже на другом месту и да темељно проуче, да ли је вера у бесмртност душе само једно од уверења које народ прима са лаковерном простотом, или једно од оних која, ма колико да су сама по себи нејасна, ипак имају извесну сигурну и непоколебљиву основу.
Тај нехат у ствари где се ради о њима самима, о њиховој вечности, о свему њиховом љути ме, чуди и запрепашћује, за мене је то нешто чудовишно. Не велим то из неке побожне ревности. Напротив, мислим да би требало тако осећати у чисто људском интересу и у интересу љубави према самоме себи. У овоме је случају потребно гледати на ствари онако како то чине и најмање просвећени људи.
Није потребно имати јако узвишен дух па увидети да на земљи нема правог и стварног задовољства, да су све наше радости само таштина, да су наше невоље безбројне и да ће нас најзад смрт, која нам стално виси над главом, кроз неколико година неизоставно бацити у језиву неминовност да будемо или заувек уништени или вечно несрећни.
Нема ничега несумњивијег ни страшнијег од тога. Правимо се храбри колико год хоћемо: такав крај чека и најлепши живот овога света. Нека се размисли дубље и нека се каже, није ли несумњиво да је у овоме животу још једино добро нада у други живот, да је човек срећан само утолико, уколико је нада јача и да људи који су потпуно уверени у постојање вечности нису више несрећни, као и да за оне који нису уверени срећа не постоји.
Неоспорно је да је велико зло сумњати, али то стање бар намеће човеку као нешто неизбежно дужност да истражује. Зато је онај који сумња и који не тражи излаз из сумње уједно и врло несрећан и врло неувиђаван; а ако је крај тога миран и задовољан, ако се тиме хвали и ако му је штавише то стање повод за радост и уображеност, онда немам речи којима бих то чудно биће могао назвати.
Како се могло доћи до таквих осећања? Какав се повод за радост може наћи кад се очекују само невоље без излаза? Какав разлог за уображеност може наћи неко у томе што се осећа у непрозирној тами и како је уопште могуће да тако умује разуман човек?
„Не знам ко ме је дао на свет, ни шта је свет, ни ја лично; живим у очајном незнању о свему; не знам шта је моје тело, шта моја чула, шта душа, не знам чак ни шта је то што мисли ово што кажем, што размишља о свему и о себи самом и свеједно не зна себе као ни све остало.
Видим страшне просторе васионе који ме окружују и себе везаног за један кутић тог огромног пространства и не знам зашто сам баш постављен на овоме, а не на коме другоме месту, ни зашто ми је ово мало времена које ми је дато да живим одређено баш за овај тренутак, а не за који други у вечности која ми је претходила и вечности која иза мене настаје. Видим на све стране само бескрајности које ме окружују као атом и као сенку која ће зачас без повратка проћи. Све што знам то је да морам ускоро умрети, али не знам ништа чак ни о смрти коју не могу избећи.
Као што не знам откуда долазим, тако исто не знам ни куда идем; знам само да ћу излазећи из овога света пасти заувек у Ништа или у руке једног разгневљеног Бога, не знајући ни то коме ћу од то двоје пасти у део за целу вечност. Такав је ето мој положај: пун неизвесности и немоћи. И из свега тога ја сам закључио да би требало проводити дане не мислећи да истражујем шта ће ме постићи. Можда бих и могао наћи извесно разјашњење својих сумњи, али се нећу тиме мучити, нити ћу што предузимати да тражим, него посматрајући с презрењем оне који се тиме баве желим да безбрижно и без страха дочекам један тако велики догађај и да се млитаво препустим смрти у неизвесности каква ће бити моја вечна судбина.“
Ко би пожелео да има за пријатеља човека који тако говори? Ко би га изабрао за друга којему би поверио своје ствари? Ко би му прибегао у жалости? И најзад, на шта би се такав човек у животу могао употребити?
Заиста, красно је за религију да има тако нерасудне људе за непријатеље. Њихов је противнички став по њу тако безопасан, да штавише служи за потврду њених истина. Јер хришћанска вера углавном и хоће да утврди две ствари: изопаченост људске природе и искупљење кроз Исуса Христа. Ако, дакле, ти људи не служе светошћу свога живота за доказ искупљења, онда бар својим изопаченим страстима дивно служе за доказ да је људска природа искварена.
Ништа није за човека толико важно као његово стање, ништа страшније од вечности; и ако има људи који су равнодушни према пропасти свога бића и према опасности од вечности мука, то више није природно. Јер су они сасвим друкчији у односу према свему осталоме: плаше се најнезнатнијих ствари, предвиђају их, осећају. Тај исти човек који проводи дане И ноћи у бесу и очајању због губитка места или због неке увреде против његове части коју је себи увртео у главу, зна да ће смрћу изгубити све и то га не брине и не узбуђује. Чудовишно је то да се у једном истом срцу види осетљивост према најситнијим стварима и истовремено чудна неосетљивост за најкрупније. То је неразумљива опчињеност и неприродна успаваност која указује на једну свемоћну силу која је проузрокује.
У човековој би се природи морао догодити неки чудни поремећај, па да се понори што се налази у томе стању. Изгледа немогућно да иједан човек може бити такав, а из искуства знам да таквих људи има врла много. То би изненађивало, кад се не би знало да се већина од њих само претвара и да у ствари нису такви. То су људи који су чули да је такво држање отмено, они то називају збацивањем јарма и само подражавају другима. Није нимало тешко убедити их колико се варају када мисле да тим путем могу стећи углед. Јер није то пут којим се стиче поштовање чак ни међу светским људима који здраво просуђују ствари и који знају да се углед стиче једино честитошћу, постојаношћу, разборитошћу и способношћу да се корисно послужи ближњем, јер људи по природи воле само оне који им могу бити корисни. А какву корист имамо ако чујемо за некога да је збацио јарам, да не верује да Бог бди над његовим делима, да сматра да је он једини властан да одређује начин свога живота и да има полагати рачун једино пред собом? Мисли ли да нам тиме улије веће поверење у себе, па да очекујемо од њега утеху, савете и помоћ у свима потребама живота? Рачунају ли ти људи да ће нас јако обрадовати кад нам кажу да сматрају душу само за нешто мало ветра и дима и кад нам то још кажу једним охолим и самозадовољним тоном? Зар је то нешто што се може рећи кроз шалу. Није ли природније рећи то с тугом, као нешто најжалосније на свету?
Кад би озбиљно размислили, увидели би да је то све толико неумесно, толико против здраве памети, толико противно честитости и тако далеко од лепог понашања за којим они тако теже. Поред тога, они својим држањем већма упућују вери људе који су имали извесне склоности да се поведу за њима. И доиста, затражите од њих да вам кажу своја осећања и своје разлоге за сумњу. Рећи ће вам тако јадне и тако плитко ствари, да ће вас убедити у противно. Ево шта им је једном приликом неко сасвим добро рекао: „Ако наставите да говорите тако, ви ћете ме доиста обратити вери.“ И имао је право, јер коме не би било непријатно да се осети у једном табору с људима који су толико мрски!
Зато они који се само претварају да су атеисти морају бити јако несрећни кад приморавају себе да постану оно што по природи нису – најдрскији међу људима. Ако у дну срца тугују што им ствари нису сасвим јасне, нека то не крију: та изјава неће бити стидна. Стидно је само немати стида. Ништа тако не показује крајњу слабоумност као несхватање колика је несрећа човека без Бога; ништа толико не истиче рђаве склоности срца као одсуство жеље да су вечна обећања истинита; ништа није стидније него правити се јунак против Бога. Нека, дакле, оставе то онима који су рођени да за то буду стварно способни; нека бар буду честити људи ако не могу бити хришћани и нека, најзад, увиде да постоје само две врсте људи који се могу назвати разумнима: они који служе Богу од свег срца, јер га знају, и они који га траже од свег срца, јер га не знају.
Што се тиче људи који живе, а да га не знају и не траже да до тога дођу, они и нису достојни да се други стара о њима када се сами не брину о себи. Треба бити пун љубави коју проповеда ова вера коју они мрзе па их не презрети и оставити да живе у својој лудости. Али како нас вера приморава да их докле год су живи сматрамо способнима да приме благодат која их може просветити и да верујемо да они могу за кратко време имати више вере него ми сами, и да ми можемо пасти у слепило у коме су они, треба учинити за њих све што бисмо желели да се учини за нас кад бисмо били на њиховом месту: позвати их да имају сажаљења према себи и да учине бар неколико корака да покушају неће ли можда наћи разјашњење. Нека посвете овој лектири неколико часова које би некорисно употребили на другом месту. Ма како да им је то одвратно, нека читају: можда ће наићи на нешто, или у крајњем случају, неће много изгубити. Они пак који у то унесу потпуну искреност и стварну жељу да нађу истину, биће, надам се, задовољени и убеђени доказима ове узвишене религије које сам овде сакупио…
*
Пре но што пређем на доказивање хришћанске религије налазим за потребно да покажем како су неувиђавни људи који су равнодушни према утврђивању истинитости нечега што је за њих тако важно и што их се тако много тиче.
Од свих настраности ова најочигледније показује њихову лудост и заслепљеност и њоме их човек најлакше може збунити, користећи се само здравом памећу и природним осећањима. Јер је несумњиво да је трајање овога живота само један тренутак, да је стање смрти вечно, ма какве природе она била, и да зато сва наша дела и наше мисли морају узети сасвим различите правце према томе какве је природе та вечност, те је човеку немогуће да учини и један свестан и промишљен корак а да га не равна према схватању о крајњем циљу.
Ништа није очигледније од тога. Зато је, по принципима разума, сасвим неразумно држање људи ако не пођу другим путем.
Шта онда да се мисли о људима који живе не мислећи на последњи циљ живота и који безбрижно препуштају да их воде њихове склоности и жеље и који се, као да могу уништити вечност ако одвраћају своју мисао од ње, старају само да буду срећни у овоме тренутку.
Међутим, постоји вечност и капија вечности – смрт која прети људима сваког часа да их неизоставно баци у језиву неминовност да буду или вечно уништени или вечно несрећни, а да и не знају која им је од тих двеју вечности заувек припремљена.
У питању су страшне последице. Прети им опасност вечних патњи, а они се, као да је у питању нека незнатна ствар, не труде да испитају да ли је бесмртност само једно од уверења која народ прима са лаковерном простотом, или једно од оних која, премда су нејасна, имају један врло чврст, иако скривен основ. Не знају да ли је бесмртност нешто истинито или лажно, ни јесу ли докази да она постоји јаки или слаби. Ти су им докази пред очима, али они одбијају да их разгледају и у томе незнању предузимају све што је потребно да постану несрећни у сваком случају: чекају, да то дознају тек смрћу, задовољни су својим стањем, хвале се и поносе се њиме. Може ли се озбиљно мислити о важности свега тога, а да се човек не згражава над њиховим тако чудним држањем?
То чудовишно спокојство у незнању треба пред онима који тако живе представити као бесмислицу и глупост да би се збунили сликом свога лудила…
*
Осетљивост човека према малим стварима и неосетљивост према великима указује на известан чудни поремећај.
Представите себи групу осуђеника на смрт везаних ланцем, од којих свакога дана на очиглед осталих убијају известан број. Они који остају виде сопствену судбину у судбини своје браће и, гледајући се узајамно с болом и без наде, очекују свој ред. То је слика нашег положаја.
*
Неки човек је у затвору и не зна да ли му је донета пресуда. Има на расположењу само један час да то дозна, а тај је час довољан да пресуду опозове. Било би неприродно да тај час употреби не на обавештавање да ли је одлука донета него на играње пикета.
Тако исто неприродно је да човек итд.[4] Та је отупелост од руке Божије.
Тако је не само ревност оних који траже Бога, него и слепило оних који га не траже доказ да он постоји.
*
Све примедбе једних и других иду једино против њих самих, а никако против вере. Све то што кажу безбожници…
*
Опсена ситница. – Да страст не би сметала, поступајмо тако као да нам је преостало само осам дана живота.
*
Кад помислим на кратко трајање свога живота које се губи између вечности која му претходи и која му следи, кад посматрам како тај мали простор који заузимам и који видим ишчезава у бескрајну огромност простора које не знам и који за мене не знају, обузима ме страх и чудим се што видим себе управо овде, а не на коме другом месту, јер нема више разлога да сам баш овде, а не тамо, и управо сада, а не у које друго време. Ко ме је поставио овде? По чијем је наређењу и распореду одређено баш ово место и ово време? „Сећање на једнодневног госта које пролази.“[5]
*
Плаши ме вечно ћутање тих бескрајних простора.[6]
*
Колико краљевина не зна за нас!
*
Ма како да је лепа комедија, последњи је чин трагичан: затрпавају нас земљом занавек.
*
Смешни смо што налазимо мир у друштву својих ближњих. Јадни као и ми, немоћни као и ми, они нам неће помоћи: човек ће умрети сам. Требало би, дакле, и радити тако као да је човек сам. Да ли би се и тада подизале раскошне куће и др? Човек би тражио истину без Двоумљења, а ако то одбија, сведочи да више поштује људску хвалу него тражење истине.
*
Пролазност. – Страшна је ствар осећати како пролази све што човек поседује.
*
Од пакла и неба дели нас само живот који је нешто најтрошније на свету.
*
Неправда. – Највећа је неправда када се уображеност удружи са ништавошћу.
*
Треба се бојати смрти док смо ван опасности, а не кад опасност наступи, јер – треба бити човек.
*
Наследник налази тапије своје куће. Да ли ће рећи: „Можда су лажне?“ И да ли ће бити немаран да их проучи?
*
Немам ништа против ако се не изучава темељно Коперниково учење. Али ово! За читав живот важно је да се зна је ли душа смртна или бесмртна.
*
Несумњиво је да од тога да ли је душа смртна или бесмртна зависи основни став науке о моралу. Међутим, филозофи ово нису узимали у обзир приликом стварања моралних система. Они су већали како да се проведе један час…
*
Атеисти треба да кажу савршено јасне ствари. А ништа није савршено јасно ако је душа материјална.
*
Атеизам означава јачину духа, али само до извесног степена.
*
Требало би да су безбожници који се хвале да се руководе разумом изванредно јаки у расуђивању. А шта веле они? „Не видимо ли, кажу, да и животиње; живе и гину као и људи, и Турци као и Хришћани? Турци имају своје обреде, своје пророке, своје учитеље, своје светитеље, своје калуђере као и ми итд. [Зар то противречи Светом писму? Зар Свето писмо не вели то исто?]
Ако се не бринете много да сазнате истину, то је довољно да вас умири. Али ако желите од свег срца да је сазнате, то није доста: разгледајте појединости. То би било довољно да је у питању један филозофски проблем; али овде где се ради о свему…
*
Ево шта видим и шта ме збуњује.[7] Гледам на све стране и видим само нејасности. Природа ми нуди само материјал за сумњу и неспокојство. Кад не бих у природи видео ништа што би указивало на Божанство, определио бих се за одрицање Бога; а ако бих свуда видео знаке који указују на Творца, смирио бих се у вери. Али, видећи исувише разлога за одрицање и врло мало разлога који ме могу убедити, налазим се у жалосном положају у коме сам безброј пута зажелео да природа, ако је већ Бог одржава, недвосмислено показује Бога; а ако су знаци које она о њему даје варљиви, да их не даје уопште. Када би казала све или ништа. онда бих одлучио за што да се определим, али у стању у коме сам не знам ни шта сам, ни шта би требало да чиним, не знам ни свој положај, ни своју дужност. Моје срце тежи свим својим бићем да сазна где је право добро да би ишло за њим и ништа ми не би било превише скупо када је у питању вечност.
Завидим онима који верују, али су немарљиви, и који тако рђаво користе дар који бих ја, чини ми се, користио сасвим друкчије.
*
Неразумљиво је да Бог постоји и неразумљиво да не постоји; да је душа с телом, да немамо душе; да је свет створен, да није створен итд. Да постоји првородни грех и да не постоји.
*
Ако би требало радити само за оно што је сигурно, онда ништа не би требало чинити у погледу вере, јер она није нешто сигурно. Али колико се ствари чини без извесности какав ће бити исход: путовања морем, битке! Ја, дакле, велим да не би требало ништа предузимати, јер ништа није сигурно и да постоји више извесности у вери, него у томе да ћемо видети сутрашњи дан: јер није сигурно да ћемо га видети, него је извесно могућно да га нећемо видети. Не може се то рећи и за религију. Није сигурно да оно о чему она учи постоји, али ко се сме усудити рећи да је сигурно да не постоји? Дакле, кад се ради за сутра и за неизвесно не поступа се неразумно. Јер треба радити за неизвесно по рачуну вероватноће који је доказан…
*
Требало би да се помучите и потражите истину помоћу рачуна вероватноће. Јер ако умрете, а нисте обожавали истински принцип, изгубљени сте. – „Али, рећи ћете, ако је хтео да га обожавам, дужан је био оставити ми знаке своје воље.“ – Учинио је он и то, али ви нисте на њих обратили пажњу. Потражите их, дакле: то ће се исплатити!
*
Рачун вероватноће. – Од ова два услова зависи како ће човек живети у свету:
1) да ли се у свету може бити увек;
2) да ли је човек сигуран да у њему неће бити дуго и да ли ће уопште бити кроз један час.
Наше је ово последње.
*
Говоре: „Кад бих поверовао, одмах бих се оставио уживања.“ А ја кажем: „Чим се оставиш уживања, добићеш веру.“ До тебе, дакле, стоји да почнеш. Кад бих могао дао бих ти веру, али ја то не могу учинити и, према томе, не могу ни утврдити да ли је истина то што кажеш. Али ти се лако можеш оставити уживања и проверити да ли је истина ово што ја кажем.
Извор: Блез Паскал, Мисли, Београд: Biblos Books, 2021.
Превод: Еп. Хизостом (Војиновић)
Из белешке преводиоца: Још од своје двадесет и четврте године, Паскал се почео живо интересовати религијом и великим проблемима живота. Пред крај свог живота (живео је свега тридесет и девет година) он је спремао материјал и бележио мисли за једну Апологију хришћанске религије. Говорио је да би му било потребно десет година здравља да то дело доврши, али једва да је радио на њему пуну годину дана. После његове смрти пријатељи су сакупили те његове белешке и издали их под насловом Мисли.
[1] Присталица пиронизма – учења да су ствари недоступне нашем сазнању и да се због тога ваља уздржавати од доношења ма каквог одређеног суда ма о чему.
[2] Присталица догматизма – некритичног поверења у човекову моћ сазнавања.
[3] Исаија, 45, 15.
[4] Лако је допунити ову реченицу коју је Паскал оставио недовршену: неприродно је да човек проводи време у забављању, не бринући о смрти која је сасвим близу.
[5] Књига Премудрости, 5, 14: Нада безбожног је као… сећање на једнодневног госта…
[6] Ово је крик научника и хришћанина. Васиона пружа геометру слику бескрајности и вечности. Понекоме се чини да она на тај начин указује на Бога. Али хришћански Бог је морално биће, Он се „осећа у срцу“. А ова бескрајна васиона је „нема“, она је потпуно лишена моралног живота, она не говори срцу и не сведочи о Богу. Тај свет који испуњује дух научника за оног је који тражи Бога као пустиња. Згодно је Паскаловој речи ставити насупрот чувену Кантову мисао која изражава противно схватање: „Две ствари испуњују душу дивљењем и поштовањем које се увек обнавља и расте уколико се мисао на то чешће враћа и у то већма удубљује: звездано небо над нама, морални закон у нама“ (Критика практичног ума, Закључак).
[7] Фрагмент једног разговора који је требало да уђе у Апологију. Паскалов сабеседник описује стање своје душе.