Мирослав Марковић
На данашњи дан 1919. године рођен је један од најзначајнијих српских интелектуалаца, светски познати класични филолог Мирослав Марковић. Поводом стогодишњице његовог рођења преносимо један раније објављени текст проф. Богољуба Шијаковића. (Ускоро ћемо објавити и превод текста Јарослава Пеликана о проф. Марковићу.)
1.
Мирослав Марковић је рођен у Београду 18. марта 1919. Завршио је 1942. класичну филологију на Философском факултету Универзитета у Београду, гдје је био асистент од 1946. до 1954. Након боравка у Индији (1954-1955) на Универзитету Visva-Bharati у својству гостујућег истраживача, постаје професор на Универзитету Лос Андес у Мериди, Венецуела (1955-1969), одакле иде на Универзитет Илиноиса у Урбани (САД) за професора класичних наука (1969-1989), гдје је емеритовао, добио почасни докторат (15. маја 1994) и остао дјелатан до краја живота. Умро је у Урбани 14. јуна 2001.
Мирослав Марковић је предавао на многим свјетским универзитетима (од Београда преко Индије, Венецуеле, Њемачке, Ирске до Америке и Канаде), добитник је великог броја научних признања и одликовања у разним државама (Венецуела, Грчка, Израел, САД), члан је многих престижних научних друштава, оснивач (Founding Editor) угледног часописа Illinois Classical Studies (излази од 1976), аутор неких 30 научних књига и монографија и преко 300 чланака[1] на српском, енглеском, њемачком, француском, италијанском и шпанском из области грчке, латинске и староиндијске књижевности и философије, грчке и латинске палеографије, историје религије и фолклористике, патристике и византологије, међу којима су незаобилазно критичко издање и коментар Хераклитових фрагмената (1967, 2001)[2] и дуго очекивано издање Диогена Лаерћанина (1999)[3], читав низ издања патристичких текстова код Берлинске академије (Иполит[4] 1986, Атинагора[5] 1990, Јустин[6] 1994. и 1997, Татијан[7] 1995, Теофил Антиохијски[8] 1995) и код Брила из Лајдена (Климент Александријски[9] 1995. и 2002, Атинагора[10] 2000, Ориген[11] 2001), као и сабрани радови из грчко-римске религије и гностицизма (1988)[12], грчког пјесништва (1991)[13] и патристичке текстуалне критике (1994)[14].
2.
Нека кратак приказ двију монографских публикација Мирослава Марковића послужи као илустрација његовог скрупулозног и минуциозног рада на пољу класичне филологије и историје идеја.
У 200 година модерних издања Хераклитових фрагмената, од Шлајермахера (1807) до данас, посебно мјесто међу свега неколико подухвата незаобилазних за изучавање Ефежанинове загонетне мисли припада поменутој књизи професора Марковића, која се након првог издања из 1967, адаптираног италијанског издања из 1978. и популарног српског издања из 1983. појавила у репринту са додацима и исправкама: Miroslav Marcovich, Heraclitus, Greek text with a short commentary, second edition, Including fresh Addenda, Corrigenda and a Select Bibliography (1967-2000), Sankt Augustin: Academia 2001, XXVIII+681 стр. Прво издање је наишло на добар одзив заједнице истраживача[15]; друго издање долази у години ауторовог упокојења као његов не једини трајан споменик у науци о старини.
За разлику од Дилса, који је одустао од успостављања смисаоног редослиједа Хераклитових сачуваних фрагмената, Мирослав Марковић их је сврстао у 25 група које су тематски организоване у три дијела: учење о логосу (фрг. 1-50), учење о ватри (фрг. 51-93), етика, политика и остало (фрг. 94-125). Овај поредак фрагмената захтијевао је нумерацију (дата је и конкорданција) која фрагментарне и афористичне мисли Ефежанинове лоцира унутар једне замишљене мисаоне цјелине. Сваки фрагмент је текстуално критички преиспитан, са многим добро образложеним емендацијама, дат је енглески превод Хераклитових исказа и кратак коментар који обилује паралелама из античких извора и упућивањима на најважнију критичку литературу. Након пописа литературе (стр. 605-620) и неколика индекса (стр. 621-663), друго издање доноси додатке и исправке уз фрагменте (стр. 667-669) и одабрану библиографију за период 1967-2000 (стр. 670-677). Њемачком издавачу Academia треба одати признање што је другим издањем учинио поново доступном књигу која остаје мјеродаван едиторски рад и трајно вриједан прилог изучавању загонетне мисли Хераклитове.
За реномирану библиотеку патристичких текстова и студија, коју уређује Патристичка комисија берлинске Академије наука, Мирослав Марковић је између осталог припремио и критичко издање Апологијâ за хришћане Јустина Философа и Мученика: Iustini Martyris Apologiae pro Christianis, edited by Miroslav Marcovich [Patristische Texte und Studien 38], Berlin, New York: Walter de Gruyter 1994, XII+211 стр. Јустин је након философског образовања у духу платонизма примио хришћанство и потом дјеловао као хришћански философ највећма у Риму, гдје је мученички пострадао око 165. г. по Христу. Упркос високом поштовању у старој Цркви многи од његових апологетских, антијеретичких и теолошких списа су изгубљени. Сачувани списи (двије Апологије и Дијалог с Јеврејином Трифоном), који пате од језичке неспретности, представљају га као заступника свјесне синтезе грчке философије и хришћанства. Он је најпознатији представник ране апологетике II стољећа, значајан за историју теологије и догматике, као и ране литургике, а његово учење о Логосу повезује стоичку философију и теологију Климента Александријског.
И поред значаја Јустиновог дјела није постојало критичко издање његових Апологија, које су сачуване у једном једином грчком рукопису (кодекс Parisinus Graecus 450, преписан 1364. г.) с разним оштећењима. Након компликованог истраживачког рада у библиотекама Париза, Оксфорда, Кембриџа и Ватикана Мирослав Марковић је рестаурисао изворни текст Јустинов и припремио ову изванредну публикацију која доноси опсежан увод (стр. 1-30), критичко издање Велике и Мале апологије са изобилним упућивањем на Јустинове изворе и паралеле и критичким апаратом (стр. 31-168), а на крају индексе библијских и других мјеста, свих имена и ријечи (стр. 169-211). – У уводу је најприје ријеч о трансмисији текста двију Апологија и о претходним издањима, затим се расправља питање да ли се ради о двије апологије или о једној, утврђује се вријеме настанка текста, а онда је дат веома користан аналитички преглед садржаја Апологија са могућним изворима Јустинових ставова, да би на крају био укратко размотрен Јустинов однос према Светом Писму. – Што се тиче саме поставке грчког текста, њу карактеришу многе емендације и испуњене лакуне, јасноћа критичког апарата, драгоцјене лексикографске напомене, богато испостављени библијски цитати и алузије, као и паралеле хришћанских и профаних аутора. Као и остала критичка издања ауторова, и ово је узорно дјело које служи на част овом нашем интернационално признатом великом ерудити.
3.
Огромна научна ерудиција и продукција Мирослава Марковића управо контрастно чине очигледном опору истину да нико није пророк у своме селу: у отаџбини није хтјело да се зна за њега, а они који су били принуђени да за њега знају приговарали су како је његов приступ класичним текстовима класичнофилолошки (sic!), па дакле научни. Он заиста јесте био посвећеник у науку о старини; да је о томе имао пуну свијест говори и ова његова меморабилна анегдота: „Приликом једне вечерње шетње (чика-Брана Петронијевић, Гарашанин и ја) од ‗Руског Цара’ до Калемегдана и натраг запита ме Αὐτός: ‗Платон или Аристотел?’ – ‗Аристотел’, одговорих ја. – ‗Е, онда од Вас никада филозоф неће постати’, одврати чика-Брана.“ (писмо од 17. 1. 2001)[16]
Мирослав Марковић је знао за дуг роду и језику, о чему свједоче не само његови преводи са грчког, латинског, санскртског, руског на српски и његови радови закључно с последњом књигом писаном управо на српском[17], него и његово чувствовање народног страдања у последњој деценији XX вијека: „Иначе, због ситуације у Страдији једва да налазим снаге за стварање. Inter arma silent Musae. Бог помогао Црну Гору, кад већ неће Страдију!“ (писмо од 8. 6. 1992).
4.
Књига Студије о религији антике отета је од смрти. – Има скоро десет година како сам професору Мирославу Марковићу замолбено саопштио жељу да на српском језику приредимо један тематски избор из његових радова објављених на свјетским језицима у многим угледним иностраним стручним часописима. Спремно и радо је прихватио, одајући тако да је то и његова жеља, да испоручи „у скорој будућности једну књигу било о Пресократовцима било о теми Грчка филозофија и црквени оци [црквени, не црвени!]“. (писмо од 24. 3. 1992)
Међутим: тих година Мирослав Марковић је херкуловски радио на критичким издањима десетак великих дјела познохеленске и ранохришћанске баштине. Исто тако се подвижнички хрвао с неизљечивом болешћу: „Иначе живим ‗на Божју вересију’. Лекари су констатовали да ме је задесила Amyloidosis cordis (једна веома ретка и неизлечива болест), и дају ми не више од годину дана живота. Sapienti sat. … Жао ми је што Вам не могу послати обећани рукопис: Ultra posse nemo tenetur.“ (писмо од 1. 10. 2000)
Али снажна воља понекад надмаши опрезну мудрост и учини немогуће: „хитам да Вам понудим скромну збирку мојих Студија о религији и филозофији антике: 20 студија, 200 страна“. (писмо од 17. 1. 2001)
Коначно:
„Као што сам Вам обећао, шаљем Вам рукопис књиге Студије о религији антике. Смрт ме је изненадила и спречила да Вам испоручим camera-ready copy књиге: дијагноза Amyloidosis, прогноза још 1 месец живота. Једва сам успео да завршим књигу. Надам се да нећете имати тешкоћа око издавања књиге, која мора бити процесована у Никшићу. … Ваш одани у Христу дијак-Мирослав.“ (писмо од 1. 5. 2001)
Ова књига је завјетни дар; отета од смрти, она је удио покојног професора Мирослава Марковића у живом српском наслеђу из класичних наука. Објављивањем Студија о религији антике Српско друштво за хеленску философију и културу одужује се скромно и с пијететом свом почасном члану, свјетски славном класичару, који је дрхтавом руком своју последњу књигу журно исписивао баш на српском („приврженост родној груди“) управо док је другом руком заустављао смрт.
Заупокојена литургија за почившег Мирослава одржана је 24. јуна 2001. у грчкој православној цркви Три Јерарха (Champaing, IL), чији је био парохијан.
Господе, помени и помилуј слугу Свога – дијака Мирослава.
Извор: Б. Шијаковић, Огледање у контексту: О знању и вјери, предању и идентитету, цркви и држави, друго, проширено издање, Београд: Службени гласник 2011, 847-852; претходно објављено у: Мирослав Марковић, Студије о религији антике, Никшић: Српско друштво за хеленску философију и културу, Јасен 2001, 133-135. У овдје објављену верзију ушли су и прикази двију Марковићевих публикација – репринта књиге Heraclitus (1967) из 2001 (објављен у: Б. Шијаковић, „Из новије философске литературе“, Луча XX/2, Никшић 2003, 301-332: 309) и критичког издања Јустинових Апологија за хришћане из 1994 (објављен у: Луча XIII/1-2, 1996, 174). Основни подаци дати су и као одредница у: Енциклопедија српског народа, Београд: Завод за уџбенике 2008, 622 в.
[1] Видјети исцрпну библиографију [Б. Шијаковић], „Библиографија радова Мирослава Марковића“, у: Мирослав Марковић, Студије о религији антике, Никшић: Српско друштво за хеленску философију и културу, Јасен 2001, 136-151; библиографија је преузета (додате су неколике редакцијске допуне) у: Жива антика 52.1-2 (2002) 21-36.
[2] Miroslav Marcovich, Heraclitus: Editio maior, Mérida: Los Andes University Press, distributed by Blackwell’s, Oxford 1967, xxix, 665 pp. = Heraclitus: Greek Text with a Short Commentary, Editio maior, Reprint with new addenda, corrigenda and selected bibliography (1967-2000), Sankt Augustin: Academia Verlag 2001; релевантно је и италијанско издање: Eraclito: Frammenti, Biblioteca di Studi Superiori 64, Firenze: La Nuova Italia ed. 1978, xxii, 442 pp.; популарно српско издање изражава „приврженост родној груди“: Filozofija Heraklita Mračnog, Beograd: Nolit 1983, 233 стр.
[3] Diogenis Laertii Vitae philosophorum, I: Libri I-X, II: Excerpta Byzantina et indices, ed. Miroslav Marcovich, Stuttgart, Leipzig: Teubner 1999.
[4] Hippolytus: Refutatio omnium haeresium, ed. M. M., Patristische Texte und Studien 25, Berlin: Walter de Gruyter 1986, xvi, 541 pp.
[5] Athenagoras: Legatio pro Christianis, ed. M. M., Patristische Texte und Studien 31, Berlin: Walter de Gruyter 1990, xii, 158 pp.
[6] Iustini Martyris Apologiae pro Christianis, ed. M. M., Patristische Texte und Studien 38, Berlin: Walter de Gruyter 1994; Iustini Martyris Dialogus cum Tryphone, ed. M. M., Patristische Texte und Studien 47, Berlin: Walter de Gruyter 1997.
[7] Tatiani Oratio ad Graecos, ed. M. M., Patristische Texte und Studien 43, Berlin: Walter de Gruyter 1995.
[8] Theophili Antiocheni Ad Autolycum libri III, ed. M. M., Patristische Texte und Studien 44, Berlin: Walter de Gruyter 1995.
[9] Clementis Alexandrini Protrepticus, ed. M. M., Vigiliae Christianae Suppl. 34, Leiden: E. J. Brill 1995. Clementis Alexandrini Paedagogus, ed. M. M., Leiden: E. J. Brill 2002.
[10] Athenagorae qui fertur De resurrectione mortuorum, ed. M. M., Vigiliae Christianae Suppl. 53, Leiden: E. J. Brill 2000.
[11] Origenis Contra Celsum libri VIII, ed. M. M., Leiden: E. J. Brill 2001.
[12] M. Marcovich, Studies in Graeco-Roman Religions and Gnosticism, Studies in Greek and Roman Religion 4, Leiden: E. J. Brill 1988, ix, 195 pp.
[13] M. Marcovich, Studies in Greek Poetry, ICS Suppl. 1, Atlanta: Scholars Press 1991, vi, 250 pp.
[14] M. Marcovich, Patristic Textual Criticism I, ICS Suppl. 6, Atlanta: Scholars Press 1994.
[15] Да упутим само на неке од многих рецензија: К. Марицки-Гађански, Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду 11 (1968) 25-43; J. Bollack, Gnomon 42 (1970) 1-10; G. B. Kerferd, Classical Review 20 (1970) 305-307; E. N. Roussos, Hellenika 23 (1970) 357-362; С. Н. Муравьев, Вестник древней истории № 4 (1970) 162-171; H. von Staden, American Journal of Philology 93 (1972) 608-612; уз италијанско издање нпр.: L. Rossetti, Rivista critica di storia della filosofia 34 (1979) 207-210; L. Rossi, Dialoghi di archeologia 3.1 (1981) 135-140; M. M. Sassi, Rivista di filologia e d’istruzione classica 109 (1981) 105-113.
[16] Овдје и даље цитирам из приватне преписке са професором Мирославом Марковићем.
[17] М. Марковић, Студије о религији антике, Никшић: Српско друштво за хеленску философију и културу, Јасен 2001.