Јован Исајловић Старији (око 1740–1807), Богородица Имакулата, око 1780, црква Ваведења Богородице, Стапар
Сваке године славимо празник Мале Госпојине, тј. рођење Богородице. Али шта заправо славимо? Још један рођендан и питке причице о Марији и њеној вери? Али да ли је Мала Госпојина одговор на нашу садашњост, на сваки тренутак који живимо, на наше личне изазове и тегобе?
Марија је девојка, описана у јеванђељима, која још нема мужа – а трудна је. Можемо само да замислимо какав је то скандал могао бити за оно време, када знамо да је то ништа мањи инцидент и за многе у савременом свету. Марија је била веома млада девојка, којој никако није било дозвољено да буде трудна пре брака. А она јесте била трудна, и то не са Јосифом. Мало је рећи какав је ово био изазов за једну традиционалну средину – брука у најмању руку. Неудата девојка која носи дете које није детe њеног вереника. Ово је могла бити основа за озбиљне оптужбе, а пре свега оптужба за прељубу. За такав грех Мојсијев закон предвиђао је најтеже казне, чак и смрт каменовањем (5Мојс 22, 23–24). Марија не само да прихвата срамоту, него и потенцијално ризикује свој сопствени живот да би Богу одговорила позитивно на његов позив да зачне Духом Светим: „Ево слушкиње Господње – нека ми буде по ријечи твојој!” (Лк 1, 38).
Али скандал у вези са њеним животом, живео је и касније – јер је овај догађај изазвао толико буре за свако друштво уоквирено утабаним рутама постојања на која смо навикнути. Тако имамо чувену причу из 2. века, паганског философа Келса, који износи причу коју је, по сопственим речима, чуо од Јевреја. И у тој причи, Марија је осрамоћена јер је била затечена трудна, отерана од куће, а дете је добила са римским војником по имену Пантера. Ова клеветничка прича имала је за циљ да се и сам Христос назива „сином Пантериним“. Клевета је била бесмислена, али је она речит доказ колико је Марији било тешко, јер је њен животни избор био невероватан инцидент, брука, срамота и скандал оновременим људима. Лакше је било измислити било коју причу о Марији, клеветати је, осудити и осрамотити, него поверовати у оно што превазилази људско искуство – да она рађа Љубав.
Јер зашто је Марија пристала на све ово? Богородица пристаје да буде презрена, осуђена и обележена срамотом пред људима, зато што је та једна извесност – да носи Христа – била важнија од сопственог угледа, мира и комфора.
А шта заправо значи носити и родити Христа? Богородица је носила и родила савршену љубав, јер је Христос савршена љубав. Она је пристала на све, сваку грубост и ружан поглед, непристојну реч и могуће каменовање да би донела Љубав у овај свет – да би правда дошла у овај свет, истина и аутентични живот. Богородица рађа Оног који за себе говори да је он пут, истина и живот (Јн 14, 6), хлеб живота (Јн 6, 35), светлост света (Јн 8, 12), док се у литургијској традицији, ослањајући се на старозаветно пророштво, назива „Сунцем правде” (Мал 4, 2).
Богородица је храброст и вера, узор да оно што рађамо, кад је истинито и добро, увек буде веће од сваке људске срамоте. Уколико је она, као обична девојка из Назарета, могла да поднесе сваку осуду и презир зато што је носила Христа у себи, онда и ми, свако у мери своје вере, можемо да поднесемо неразумевање света кад покушамо да у породимо љубав. То није никада лако и јефтино. Родити љубав, истину и правду захтева од нас да се одрекнемо удобности, комфора и туђих одобравања на која смо навикли. Живећи кроз овај изазов, кроз борбу и храброст, и ми се преображавамо, а свет око нас, нехотице, постаје богатији за онолико љубави колико смо из себе спремни да изнесемо. У Марији, Богородици, сасвим се јасно осликава истина да свако рађање љубави вреди сваке цене коју морамо да платимо.
