Сопственим личним искуством сведочимо оно што нам се дешава у времену које осетљиви људи описују као да се „време убрзало“. Ова колоквијална констатација описује могући узрок, а то је да наша примална структура психофизичког склопа тешко излази на крај са технолошким напретком.
Последњих педесетак година природне науке у области медицине значајно напредују. Ово прогресивно помицање које човек чини у области науке, а за сопствену корист, изгледа да самог човека оставља иза, као онога који делује да није у стању да испрати темпо развоја који је сам покренуо. У неку руку то се практично догађа и са питањима попут абортуса, сурогат мајчинства и еутаназије.
Регулација и контрола људског потомства изгледа да задобија нове проблематичне аспекте од оних од раније када је човек тежио постизању суверене аутономије појединца у погледу сопственог потомства. Достигавши друштвену и психолошки жељену еманципацију – могућност да остварује заједницу слободно са оним/оном са којим/којом и кад то жели, да има онолико деце колико мање – више жели – тежиште се помера на могућности које медицина нуди у области репродукције, а које се испостављају проблематичним.
Живимо у времену у коме се степен удобности у погледу користи од технолошког и научног напретка тиче поглавито белог човек дела Европе, Северне Америке, Аустралије и процентуално не великог броја становништва земаља осталих континената. Ова удобност ка којој се жељом стреми омасовљено се огледа практично у двема активностима: конзумирању и потрошњи.
Где је жена у свему томе и потомство с тим у вези?
Вековима наслеђивани обрасци потчињавања и угњетавања слабијег (жене) уградили су се у културалне цивилизацијске тековине. Покушаји еманципације угњетених представљају друштвени прогрес с краја 19. века који незауставиво траје и даље, али који најјасније показују болну чињеницу људске тврдокорности и окамењености постојећих и дуго практикованих образаца. У свему томе технолошки напредак и напредак науке може бити сарадник еманципаторним праксама, али им не гарантује да у глобалном економском капиталистичком поретку неће бити њихов истински крвник. Тако, сурогат мајчинство као племенити сестрински поступак једне жене према другој, данас, уз помоћ науке може бити омогућен жени у проблему. Међутим, оно може бити и још више других ствари, изразито ружних и крајње потчињавајућих.
Изједначавање жеље да се поседује и конзумира нека ствар са жељом ка поседовању детета са личним генетским материјалом, уводи мноштво проблема и ситуација. Списак овог набрајања је дугачак. Правно озакоњење овакве жеље поцртава и психолошку ноту – науку која олакшава патње неутешним бездетним родитељима. Овим ступамо у осетљиву зону са мноштвом појединачних непредвидивих ситуација, правно могућим за заобићи и ситуација тешких за регулисање. У оваквом манипулацији подложном, нестабилном и осетљиво-рањивом амбијенту једно је сигурно – женско тело изнова представља тужни рабљени објекат, те вишевековно, инхерентно, потчињавање жене мутира у нове облике истог обрасца.
Сурогат мајчинство може бити проблематично понајпре због мотива који покреће човека да на овакав начин реши питање сопственог потомства. Оно што забрињава јесте степен неосетљивости данашњег просечног потрошача конзумента, опремљеног безобзирношћу, површном информисаношћу и неодговорним егоизмом.
Имајући претходно у виду, Црква има озбиљан задатак. У својим сaопштењима на ову тему глас Цркве треба подизати пре и изнад свега да би се одбраниле све онепоравдоване и понижене а које се нађу у улози сурогат мајке из нужде. Уместо застрашујућих званичних порука женама пречесто утериваним у улогу грешница (убицама деце, неморалним блудницама и томе слично) ваљало би покренути активну помоћ истим.
Бојим се да би улога и друштвени ангажман Цркве који је готово увек у званичним саопштењима корективан према друштву био неодговарајући, макар када је реч о проблемима биоетике. Оно што би била једна од ваљаних активности Цркве јесте образовање/едуковање клира (а корисно би било пре свега и верника медицинских радника) у вези са горућим питањима биоетике. На тај начин би уместо клирика који са амвона морализаторски проповеда разочаравајући своје вернике као демагог (или смућујући их разним теоријама завере, плашећи их последњим временима и томе слично), имали свештеника саветодавца и чланове парохијске заједнице који умеју адекватно да се носе са проблемима данашњице и помажу једни друге.
Црква би, у вези са наведеним проблемом, као и проблемима овог типа, требало да буде мајка, те да породи и да се стара брижно о својој деци која у њој проналазе смисао и утеху у друштву које је исцепкано на парампарчад од плурализма. Старањем о својој деци путем оснаживања сваке личности једне парохијске заједнице у проналажењу тачке ослонца у вртоглаво убрзаном времену података које више не може сустићи, Црква би допринела друштву не изневеривши свој етос постојања.
