Рене Магрит, Син човека, 1964.
Догматска теологија има један обимнији, помало заборављени део (који се ипак полако изнова открива); део који се односи на естетику. Естетска, филокалијска теологија, као део догматске теологије, бави се углавном онтологијом лепог, не технологијом. Сликар слика, редитељ режира, но иза целе те процедуре и технике уметника, постоји једна онтологија, као теоретска основа постојеће стварности.
У хришћанској теологији, та основа није толико теоретска, колико је отисак живота црквене заједнице и њеног путовања кроз векове. Еванђеље није простор заповести и канона, већ опис тог конкретног живота заједнице. У супротном, постојала би опасност да се саздају догматизми неких теорија, који немају додирну тачку са животом, и да се позивају људи да живе према тим догматизмима. У Цркви се дешава управо супротно: постоји један живот који претходи, а опис тог живота називамо теологијом.
Велико питање јесте која је веза тог описа живота Цркве првих векова са савременим животом Цркве? Овим питањем ћемо се бавити у продужетку будући да је задатак теологије да налази нове изворе како би протезала границе теолошког поимања у оквирима савремене културе. То је веома значајно будући да живимо у епохи, која се са проблемима не суочава философски и теолошки, већ рачунџијски и индивидуалистички. То протезање граница су правили и Оци Цркве, који су са циљем да опишу неизрециво и живот црквене заједнице, користили сав алат који је могла да им да заједница и њихово окружење.
Лепе уметности могу данас да опишу дијалог личности са системом, кадре су да истерају на видело битку личности са системом. Систем се скоро увек налази насупрот личности, тј. није пријатељски настројен према личности. Зато се и назива систем, још тачније, затворени систем. Но, и затворени систем може да се промени и то управо од стране самих људи система, онда када се преумљују и када из његове затворености излазе на слободу. И хришћанство, тамо где се претвара искључиво у систем, изнутра рђа и растура се.
Са једне стране су људи система са апсолутном дисциплином, а са друге стране су слободни људи, који не праве ништа више, ни мање, осим што живе једним природним животом. Систем је увек настројен са злом сумњом према сваком човеку, посебно према човеку теологије, односно уметности; будући да ти људи имају једну стваралачку слободу, коју систем не може да контролише. Мноштво револуција полази управо из области теологије и уметности. Због тога систем прати и вреба слободне. Живо се сећам ситуације када смо били изведени на дневнополитички намонтирани судски процес, који нам је наместио систем, како смо на једном од рочишта слушали наше телефонске разговоре, који су прислушкивани судским налогом од стране система. Систем се труди да криминализује другог, иако живот тог другог не може да буде криминализован. Колико систем више притиска, толико више се људи затварају за њега и траже начин да га победе. Живот система је живот у границама затворености.
Онај који је принуђен и притискан од стране система, у једном тренутку ће неминовно деловати. Онај, који је пасивни посматрач, никада неће деловати, већ ће само пратити један тзв. предодређени живот. Данас постоји много посматрача и много обичних пратилаца предодређеног живота. За посматраче, једина димензија живота јесте забава и праћење информација, без могућности да уђу у животни процес, будући да то посматрање није повезано са стварним, активним животом. Систем без пратилаца, без службеника система и без посматрача, не постоји. Пратилац и посматрач се срећу у тоталитаристичком одсуству живота. Систем је састављен од пратилаца, односно посматрача, а ту се увек налазе и непријатељи система, они који се називају „други“.
Тако долазимо до аспекта различитости. Када се неко осврће једино на непријатеље и њима је обузет, већ је додирнуо границе система или се поистоветио са њим. Здраво постојање се не посвећује потпуно непријатељима, већ ради на себи. Христос се осврће на фарисеје, на царинике, удара по лицемерју, но ретко се осврће на непријатеље. Он седи са непријатељима система, зато се и систем озверује против њега.
Ако се данас неко не слаже у вези одређене теме са Црквом, то уопште не значи да је он њен непријатељ. Систем се ставља увек насупрот различитости другог, жели да уништи различитост, да ишчезне „ти“, и да остане само „ја“. Непомјаник је пао управо због овог разлога, због самоидолизовања. Постоји опасност да се човек самозаљуби и да изгуби везу са заједницом. И систем се самозаљубљује, губи осећај стварности и тоне у хаос. У сећању ми је остала слика пада Чаушескуа, када он, сигуран у систем, излази да се обрати народу (мислим да се та сцена и данас може наћи на YouTube-у). Око њега се налазе службеници система, који су га одсекли од стварности будући да они без система и не постоје, већ наредног дана могу да не буду ништа; док се живот уметника увек продужава. Одоздо се чује негодовање народа и Чаушеску и његова супруга беже хеликоптером управљаним од стране пилота, који ће их извести са оружјем како би били егзекутирани. Дакле, систем обично нема појма где се налази, нема свест о свом крају, нема свест о сопственој голотињи, није кадар да гради односе заједничарења, дијалога, части, поштовања и љубави. Ниједан човек система не очекује да ће се систем распасти. Но, иако такав човек не може ни да фантазира да ће се систем распасти, ипак једног дана, у једном тренутку читав систем се распада.
Следствено, и време има значај, односно то како се оно живи на егзистенцијалној и онтолошкој равни, која надилази границе природног времена, мерљивог постојања. То време свако различито живи. Један тренутак може да буде вечност.
Систем дакле може да зарђа и најчешће зарђава и распада се од малих љубавних ватри, од слободе, од самог аутентичног живота. Посматрач је онај, који је вођен од немоћи да делује, те се ограничава на то да само гледа и да се бави тиме што гледа, избегавајући по њега опасно деловање. Колико више гледа посматрач, толико мање живи. Једино што је дозвољено гледаоцу јесте да пребива у незнању свега што се односи на његов живот, дозвољено му је да не вреди ништа. Будући да нема свој живот, обузет од љубави и слободе других, почиње да живи живот других. Ово је позитиван развој посматрача, но то представља реткост. Уобичајено, највећи број посматрача завршава затворено у својој унутрашњости и тамо је њихов крај. Но, систем никада не предвиђа моћ живота, чињеницу да живот може да промени систем, да сваки посматрач може да дође до свести да постоји реални, аутентични живот и да из стања оптуживања живота пређе у стање дељења живота са другима.
Теологија као лепа уметност јесте гледање онога што други не виде! Пророчки поглед, нужно не значи и метафизички поглед. Чула за гледање треба вежбати како би могла да гледају оно што им природа омогућава да гледају. Пролазећи свакодневно истим путем, понекад ће човек видети нешто, што до тада није видео, иако је то нешто увек било тамо. Познат је пример савременог старца, Св. Порфирија Кавсокаливита, који је забележавао и најнезабележљивије лепоте, дивио им се и преко њих стизао до Творца свега лепог. То је изоштрено теолошко, уметничко око; око светитеља је уметничко око!
У познатој драми Торнтона Вајдлера „Наш мали град“, мртва Емили, која се на један дан вратила у живот, забележава све ситнице, све мале лепоте свакодневног живота, које човек не примећује док их не изгуби. Она узвикује, питајући се: Све ово ми живимо и не пазимо на ове ствари! О земљо, толико си чудесна, да нико не може да те разуме! Да ли људи поимају, да ли осећају у свој његовој ширини живот који живе? Сваки детаљ, сваки тренутак? На ова питања ће јој човек задужен за сцену одговорити: Не! Но, после кратке паузе ће допунити свој одговор и рећи: Светитељи и песници га вероватно некако осећају!
Требало би видети све мале тренутке живота и ући у њих, учествовати у животу. Ти тренуци, без оружја, могу да сруше систем. Ерос је учешће. Ерос уништава смрт, и разуме се, овде се не осврћемо само на физичку смрт, већ се осврћемо на сваку смрт, посебно на смрт коју нам намеће наша онтолошка усамљеност. Човек се плаши од велике смрти, но свакодневно живи мале смрти, које су много болније од велике смрти, без да се притом омаловажава бол коју даје велика смрт. Страх није толико узрокован од смрти, колико од одсуства. Човек је створено биће. Твар је тајна и распадљивост је тајна. Одатле, истински човек јесте болестан човек, он је споменик неограниченог добра будући да се управо тамо признаје дубина Ада из које васкрсава у његовој стварности. Зато је величанствена изрека која обележава нашу епоху, изрека Св. Силуана Атонског, који каже: „Држи ум свој у Аду и не очајавај“! Ова афирмација сазданости побеђује и затворе, будући да човека, који жели да по сваку цену буде слободан, не интересује затвор. Слободан је, и једноставно га не интересује чак ни затвор!
Поменуто је претходно у тексту да су на једном од монтираних судских рочишта у судници пуштани да се преслушају наши прислушкивани телефонски разговори. Разуме се, ти разговори нису били никакав доказ, то је показала и ослобађајућа пресуда. Но, упечатљива је чињеница да, док смо ми у Цркви живели сопствену слободу и лепоту живота у пуноћи, мали човек система се сваког јутра будио, улазио као миш у своју канцеларију и прислушкивао, завиривао је у слободу, лепоту, нажалост, без да их чује и види, без да исте оваплоти у сопственом постојању.
Хришћанска култура открива културу оваплоћења, утеловљења. Култура има смисла, онда када има карактеристике оваплоћења и приступ различитости, дубоко различитог од оног што ми нисмо! „Сместиште несместивог“ се крије између ероса и смрти. То није простор, који прети човековом идентитету, као што би то хтео Платон, или судбини, као што би то хтео Дерида. Није нешто против Бога или изнад Бога. Ради се о Личности, која открива једну повезаност, један начин. У хришћанској теологији, Бог је личност, која позива, са циљем да постане простор сместишта, усељења. Туга, љубав, живот, смрт, сва та осећања се усељавају у личност. Ако се уметник креће у области имагинације, и ирационалности, то не значи да он ногама не хода по земљи. Човек се креативно усељава на земљи. Он чврсто корача, и то корачање јесте креативно. То усељење значи да он дели, да даје постојање и прима постојање, живи унутра и истовремено изван, унутра постаје споља и споља постаје унутра. Свети Апостол Павле ће рећи: „А живим не више ја, него живи у мени Христос” (Галатима 2. 20). Бог је, дакле, личност, у хришћанској теологији. Личност која открива један начин, Он је земља живих (χώρα των ζώντων, сагласно сигнатури познате представе на Христовој икони), Он је Личност, која открива однос, који подразумева лепоту изненађења. Сасвим супротно, систем нема инзенађења, зато је „сместиште ничега“. Све је измерено и живот функционише у оквирима једне апсолутне предодређености. „Сместиште несместивог“ јесте земља изненађења.
Дакле, који је највећи проблем система? Очигледно, велики проблем система јесте негирање оспоравања, негирање деконструкције. Реално „ја“ јесте оно, које може и да се деконструише. Реално „ја“ је као рукавица, која може да се окрене потпуно наопако. На пример, то раде јуродиви Христа ради, како би сакрили своју светост. Свети Симеон Јуродиви је достигао толико бестрашће, те је једном приликом ушао да се окупа у женском купатилу. Када су га упозорили, одговорио је: свеједно је да ли је купатило мушко или женско, и у једном и у другом има топле и хладне воде. Када је ушао, жене су га истукле и избациле напоље. Реч је о једном виду деконструкције светости, како она не би постала позната. Када су му касније поставили питање како се осећало његово наго тело међу женама, Св. Симеон Јуродиви је одговорио: као дрво међу дрвећем, нити сам осећао тело, нити сам помислио да сам ушао међу друга тела, цео мој ум био је у делу Божијем.
Исто је и када је неко заљубљен. Он не гледа друге личности, гледа само једну личност. Други постоје, но на једној другој позицији у његовом животу. За заљубљеног, једна личност представља све, али то уопште не значи да он поништава друге, већ да све своје силе усмерава ка тој једној личности. Јуродив човек не негира стварност, већ покренут крајњом љубављу ка Богу, целим својим умом и мислима созерцава Бога. Људи система (о било којим системима да се ради, да ли политичким, црквеним, философским, социјалним…), не могу то лако да схвате, као што тешко разумеју заљубљеног, и манијом прогоне ерос. У некадашњим тоталитаристичким системима (као на пример, у Совјетском савезу), у фабрикама је била забрањена љубав међу запосленима (познато је да су и у неким демократским земљама постојале сличне забране у полицији, где запослени нису могли да склопе брак без дозволе од стране службе), а и данас је тако у неким великим фирмама, где не дозвољавају да раде две заљубљене личности.
Зашто системи забрањују заљубљеност? Као што наглашено пита и Стамулис: зашто и хришћанство, ако постане систем, забрањује заљубљеност и окривљује је? Будући да се заљубљеност своди на два елемента: сагласно првом елементу, систем сматра да је заљубљен човек непродуктиван, не ради (што, разуме се, није тачно, будући да заљубљени може све да уради и да буде апсолутно продуктиван, но не у смислу слепе послушности систему). Сагласно другом елементу, ко представља највећу опасност за систем? Чињеница је да заљубљени могу да дигну устанак, да направе револуцију. Зато сваки систем прогони заљубљеност.
Хришћани често игноришу или заборављају да Црквени Оци у великој мери користе термин ерос (на пример, Св. Игнатије Богоносац, Св. Максим Исповедник), са циљем да изразе однос човека са самим Богом. Противно предању, неки Хришћани су данас већ разграничили и раздвојили Христа од Љубави, Ероса. А, Љубав и Ерос се поистовећују и то видимо код Св. Максима Исповедника, који за Христа, још користи и израз: љубавни ерос (αγαπητικός έρως).
Систем увек стоји насупрот личности. Између осталог, његова немоћ се састоји у томе што није кадар да схвати љубав. Систем потцењује моћ ероса и значење малих тренутака, који могу да промене човеков живот. Свети Пророк Илија је видео Бога као тихи ветрић, не мегаломански, као неко агресивно чудо; будући да Господ није у великом и снажном ветру, који брегове руши и обара стене, није у земoљотресу, није у ватри, већ у даху тихог ветра, тамо је Господ (3. Цар. 19. 11, 12). Но, да би тако видео Бога, човек треба да има очи да гледа.
Човек којег нија ухватила рђа система и у суштини живи ван система, односно слободно од oкова система, јесте обичан човек. Такве људе можемо срести око нас и то у немалом броју. Ти људи могу да преокрену систем. Човек, који покушава да заштити друге од система, често наступа саможртвеном љубављу, која се тешко да разумети, те због тога, није искључено ни да буде убијен од оних које жели да заштити. Разлог томе јесте чињеница да систем уништава личност и његов циљ јесте васпитавање индивидуа, које немају посебне карактеристике, већ образују безличну масу индивидуа којима могу управљати владари. Једним слободним човеком не може да управља нико, а са безличним се потпуно лако управља. Безлични човек је способан за све у име ничега, а слободан је способан за све у име љубави. Систем је груб, није способан за дијалог, окренут је сам себи, властољубив је и, наравно, нељубаван. Насупрот кретању система, кретање обичног човека јесте љубавно кретање. Зато у оквиру система, мањина живи добро и користи оне који робују систему.
Отуда, као што упечатљиво истиче Достојевски, добро је бити смешан; другим речима – ван стерилности система, будући да тада људи лакше опраштају једни другима, па се могу и лакше помирити. Самим тим што се не може све одједном разумети, није могуће да се почне са савршенством. Да би се дошло до савршенства, на почетку многе ствари морају бити несхваћене; уколико нешто пребрзо схватимо, лако се може десити да не схватимо као што треба, како каже Достојевски. Кнез Мишкин је окарактерисан као смешан, као јуродив Христа ради, те тако придобија симпатије многих. Мишкин ће изговорити ту чудесну реченицу, наглашавајући: Лепота ће спасити свет! Насупрот њега, пак, налази се један уобичајени систем људи без значајне визије, који осећају да су по природи несрећни. Споменута лепота, која спашава свет може бити љубав према човековој личности. Само се очима љубави може гледати и откривати лепота света. Очи система, који стреми ка брзом и лаком добитку, окренуте су искључиво ка себи и немоћне су да виде лепоту, која се крије и у најмањим стварима. Систем не може да схвати како је могуће да човек буде човек љубави, романтичан, ирационалан и како је уопште могуће да његове очи нису окренуте ка томе да уграби нешто, да добије, да искористи. Човек љубави и лепоте бори се за немогуће, а то систем никада неће моћи да схвати, будући да је систем самозаљубљен. Самозаљубљеност је највећа затвореност, она представља један вид самоубиства. Систем је потпуно самозаљубљен, што значи да не излази из себе, не постоји излаз из његовог ега, како би се срео са другим. Разуме се, човек је увек слободан да изабере са ким ће ићи, а кога ће оставити.
Нити једна власт, нити један систем не може да разуме зашто се Христос пење на крст, служећи човечанству, постајући „луда“ љубав Божија. Данашњи систем жртву сматра као нешто паралогично. Но, који је критеријум којим се мери паралогичност? Да ли је човек критеријум, да ли је наш ближњи, да ли је заједница, љубав или наш затворени его? Одговор је да са једне стране имамо лудост света, која представља један бесмисао, која не може да разуме чињеницу заједнице и жртве, нити слободе, нити удаљавање од власти и користи. Онај који сакупља добитак више од онога што му је потребно, приближава се границама уништења. Зато, према православној аскетској мисли, свет губи равнотежу онда када оно што ја желим да имам за себе надилази моје реалне потребе. Будући да они који сабирају више од онога што им је потребно користе то да би вршили притисак над целим друштвом, отуда и њихово кретање по границама уништења.
Следствено, какав човек може да изјави да ће лепота спасити свет? То може рећи један Хришћанин, који је заљубљен. Зашто Хришћанин и заљубљен? Хришћанин може да живи у границама „лудости“, у парадоксу Крста, који је једна „лудост“! Један објекат за кажњавање лопова и убица, који се освећује и постаје символ љубави и радости! То је парадокс! Жртвује се сопствени живот за друге! То је „лудост“! Но, само у границама ове „лудости“ може да се оствари истински, реални човек. Најчешће то није човек са трга, из салона, већ човек са периферије, који има саможртвену љубав и тихи глас. Ако не постоји љубав, онда не могу да делују ни једнакост, ни правда. Љубав је прогоњена од система, управо зато што је екстатична. Заљубљеност чини да се човек не везује са стварношћу система и даје му моћ да направи револуцију. Човек система, рационализма, чуће глас у себи: за твоје добро немој да говориш, шта те брига за другог. И, тако ће поступити! Истински заљубљени човек је увек креативно настројен и не повлачи се. Уколико није креативно настројен, онда није заљубљен. Када човек излази из себе, из своје самодовољности, онда ствара. На крају увек побеђује саможртвена љубав!
Искуство уметности показује да онда када не постоји излаз, или када систем снажно притиска, човек се учи да плаче са осмехом на лицу. Смрт не искључује наду. То што је човек створен, ствара му ограниченост у постојању. Човек није потпуно слободан! Слободан је у односу бесловесног саздања, слободан је у односу могућности коју има пред датим изборима. На пример, дато му је неколико могућности и он треба да одлучи шта ће изабрати; но није слободан у односу егзистенцијалних тачака његовог постојања, на пример, човек не одређује своје рађање (нити га, пак, неко пита да ли хоће да се роди или не) и не одређује своју смрт (нити га неко пита за мишљење када ће умрети). Дакле, човек је слободан у оквиру одређених тренутака између његовог рођења и смрти. Разуме се, сваки човек се обликује у свом биолошком, природном и културолошком окружењу. Зато је човекова слобода нешто крајње релативно.
Код одређених савремених теолога постоји школа мишљења да је природа нужност за човека и да човек не може да надиђе сопствену природу. Природа је обавезујућа, те, да би постојао слобдно, човек треба да постане личност. Отачко Предање нам сведочи да не постоји безипостасна суштина и безсуштинска ипостас. Отуда је раздвајање на природу и личност непостојеће и неприхватљиво у хришћанској теологији. То не значи да је потпуно погрешан став да је природа нужност. Зато је тачније да се каже да је природа обавезујућа. Једно је да се каже да природа обавезује човека, друго је да се каже да једном заувек и коначно природа врши принуду над човеком да ради све што ради. Следствено, ако неко говори о принуђујућој природи, треба да прихвати став протестантске теологије о потпуној предодређености, према којој човек нема слободу и живи живот чекајући да заврши тамо где му је Бог предодредио да заврши. Православна теологија не прихвата учење о потпуној предодређености будући да верује у слободу човека чак и у обавезујућим околностима, које саздаје његова стварност. Човек није саздан за смрт, већ је рођен за смрт, он умире, но његова перспектива је да васкрсне. Када се родитељи сједињују из љубави како би родили дете, не помишљају да ће родити дете које ће једног дана да умре. Тако и Бог саздаје човека, зато што жели да подели један део саборне љубави, коју, између себе, живе личности Свете Тројице. Зато је у хришћанској теологији Бог тројичан будући да је један, али није усамљен. Наш живот је пун смрти, но и пун љубави. Да би истакли колико је достојанствена смрт једног човека, треба, у суштини, да истакнемо колико је достојанствен био његов живот.
Осећај створености, апсолутно поимање чињенице да смо ограничени, ако се барем једном у животу суштински замислимо о смрти, даје нам могућност да зађемо дубље и да тумачимо живот, како би он био различитији од живота коме се приступа површно. Смрт није нешто што треба да се избегне. Избегавање смрти је проблем данашњег друштвеног система који вади смрт из живота, тј. покојник који треба да остане у хладњачи и да не буде однесен кући. Дакле, да живот буде извађен колико је могуће више из смрти; а, тада и љубав постаје млака.
Свети Јустин Ћелијски ће рећи: упрегнут у јарам времена и простора, човек вуче целу васељену. Где ће је довући? И још време назива – горко бреме, а простор – тужни близанац времена. Нема ничега трагичнијег од људског рода, који је упрегнут у јарам времена и простора.
Зато је човек позван да не робује систему, већ да предокуси обезвремљење времена и обезпросторавање простора његовог живота.
Смрт је велика тајна и она означава декомпоновање хармоније и јединства тела. Но, православни човек зна и верује да је Христос, својом смрћу, победио смрт. То показује његов однос према животу и смрти. Човек је распадљив и смртан, но има „лек бесмртности“ – Васкрслог Христа.
Неки савремени патролози кажу да, уколико се послужимо савременом терминологијом, можемо рећи да се оваплоћењем Логоса Божијег и јединством божанске и људске природе у личности Логоса, десило „духовно клонирање“, односно људска смртна природа се сјединила са Божијим животом. Зато смрт мења име и постаје успење.
Данас, систем, који одбацује Христа, развија један менталитет „еутаназије“, који је повезан са егоизмом и са апсолутизовањем овог живота. Смрт је биолошка и егзистенционална чињеница, коју човек вуче од свог зачећа. Заједно са животом, у нама постоји смрт, ма колико ми то не хтели. Неки људи, из различитих разлога, не могу да се саобразе са начином њиховог постојања, са болестима, са старошћу и са смрћу. Могуће је да им је околина која их је васпитавала обликовала много биолошких, психолошких, егзистенционалних и духовних рана.
Живот је дар, који не дарујемо сами себи, већ нам је дарован од Бога. Еутаназија се много пута, ако није последица идеолошког избора, повезује са очајем и безнађем, са психолошким болестима и одсуством смисла живота. Одређени доктори убризгавају смрт, иако се у Хипократовој заклетви заветују да неће дати смртоносни лек на захтев болесника.
Још једна илустрација тога како делује систем: овај свет, који негује менталитет убиства, на почетку је имао циљ да еутанизира болесне у крајњем стадијуму болести и са неиздржљивим боловима, потом се то проширило на неизлечиве психичке болеснике и слично, да би данас у Холандији и Белгији могли да еутаназирају децу од 12 година и више, уз сагласност родитеља. У Холандији су започети разговори да се да право еутаназије свима онима који више не желе да живе. У систему времена и простора, убијање постаје life style.
Евхаристијско сабрање, тј. Црква, не подржава никакав вид еутаназије, будући да она човеку даје живот пре него што умре и онда када умре. Дакле, живот није људско стваралаштво, већ дар Божији. Христос има ауторско право (copyright) живота. Није добро да човек буде лопов, нити пак може да украде право живота од Бога. Данас се у свету плаћају велике казне за крађу ауторских права, а утолико би требало да су још веће када је реч о ауторском праву живота.
Човеково постојање не завршава смрћу, већ је надилази. Начин на који завршава живот, повезује се са тренутком представљења пред Христом. Пример са једним од разбојника на крсту (Лука 23. 40-43) сведочи да чак и најмања човекова молитва на крају живота, може дати другачију, вечну перспективу. У једном свом говору, Епископ Атанасије (Јевтић) каже: сва наша дела, па и недела, само су пројава човека, а не исцрпљење човека. Зато нам Бог неће судити према делима или неделима. У том случају би био добар рачунџија, који награђује оне који му придоносе и кажњава оне који му штете (иначе, Богу нити штете, нити користе наша дела и недела). Не, неће бити тако, већ ће Бог гледати да ли у Човековом лицу види лик Сина Свог, по коме је створио човека, да ли у њему још увек има човека. Зато се и разбојник са десне стране, који се није правдао, спасао, говорећи разбојнику поред себе: зашто си нечовек? Открио му се Бог на крсту. Нема веће радости од те што је у Рај први ушао разбојник.
Дакле, реч је о очигленом деконструисању система. Но, нажалост, живимо у епохи, која не приступа овим темама теолошки, већ, нагласили смо, рачунџијски и самозаљубљено. Имајући у виду законе о еутаназији, таквом трговачком начину размишљања данас се чак поставља питање: да ли је смрт људско право? Одговор који ће дати човек на ово питање зависи од његових теолошких и других убеђења. Тај одговор је повезан и са другим егзистенционалним питањима: шта је постојање? Шта је живот? Постојање, односно, човеково биће се не повезује само са тиме да ли има добар провод у животу, већ какав смисао ће човек дати догађајима који му се дешавају у животу. Страдање има дубоки смисао. О реченом сведочи и књига Виктора Франкла „Човекова потрага за смислом“ (позната и по популарном наслову: „Зашто се нисте убили“). Франкл, после преживљавања концентрационог логора, где губи своје најближе, истиче да се смисао живота може наћи не само у добрим искуставима, већ и у тешким страдањима.
Одатле се слобода не састоји у ослобођењу човека од тешких и трагичних тренутака, већ у слободно заузетом ставу наспрам тешкоћа. Када се болу да смисао, тада се живи распростирање љубави, добија се осећај о лепом и учи се осећају за хумор.
Следствено, логично је и питање: Да ли је човек само индивидуа са индивидуалним правима или личност са личносним односима?
Изнад свега, човек је последица односа, плод љубави двоје људи, који су сарадници Божији, дакле, човек је биће заједнице. То значи да не може да се односи искључиво као индивидуа са индивидуалним правима, већ најпре, као личност у личносним односима. Имајући све ово у виду, постаје очигледно да смрт није индивидуално право, као што није ни живот. Једино право које неприкосновено имамо јесте: да осећамо дар живота, да се радујемо свим згодама и незгодама у животу, свим активностима у сваком дану, лепоти ноћи, да надилазимо бол и искушења у животу са одговорношћу, да осећамо наше односе, да живимо личносно, у проницању и заједничарењу. На тај начин најбоље се изражава љубав као жртва, као надилажење сопственог ега, а не као индивидуалистичка одлука. Чак и међу светским философима наилазимо на овакав дискурс; на пример Ниче, на једном месту каже да: „онај, који има циљ у животу, може да издржи све“. Такав човек се не бави питањем да ли је смрт његово право, будући да испуњава живот смислом.
У Цркви, и у духовном срцу сваког православног човека, Христос продужава да побеђује смрт. Свако, ко је макар на тренутак, истински љубио, зна да је та љубав исто што и вера, и да не може бити спакована у систем ограничене људске логике, и зна да љубљени (тј. сваки човек), није само од овог света и века.
Из човековог живота не треба да буде искључен ни тренутак који се односи на „после“, који надилази сваки систем. Једно је перспектива „сада“, но од тренутка када се изабере перспектива „после“, све је сабрано у свом простору, не постоји егоизам, будући да се све гледа кроз једну другу, објективну перспективу. Онај човек који не прави поделе, који не одбацује од себе, већ сабира, може да сабере и несместиво. То сабирање није етички догађај, већ онтолошки. Аутентични човек сабира у себе како би био сабран да постоји, не као „его“, већ као „заједно“. Зато, онтологија не треба да буде сведена на пуко морализовање.
Могуће је да човек система, који везује и одвезује, који је обузет апсолутним нихилизмом, развије осећај кривице, и да тада потражи излаз у површном животу, како би се ослободио унутрашње несреће. Људи система су усамљени, без истинских односа, без комуникације и ретко када траже један конкретни, аутентични начин постојања. Човек је мали у васељени и није могуће да потпуно руководи њоме као што би хтео. Човек система није центар васељене.
У љубави, пак, човек се посвећује до изчезнућа егоизма, као што је рекао Апостол Павле: Не живим више ја, него живи у мени Христос. Следствено, живот светитеља није одрицање нечега, односно стварности, већ значи сапостојање са нечим другим, које није мој „его“, дакле потврђивање различитости.
Данас се човек суочава са безеросним начином постојања многих, са постојањем по навици, сагласно систему. Зато је битно да се човек од пуке форме врати суштини нечега, суштини постојања. Човек треба да изађе из трагичности биолошког постојања и да потражи нешто више од световног система државе, брака…, нешто више од тога да сведе живот на обавезу шетања пса у тачно одређено време. Између осталог, човек треба да живи биолошки живот, но истовремено да учествује и у мистичном, како би могао да буде комплетна и истинска личност. Мацукас каже да створеност нечег даје две могућности: изчезнуће због тога што је нешто саздано ex nihilo, ни из чега, и славно усавршавање кроз проницање, кроз однос са божанственим животом. Зато проницање и однос треба да се дешавају у Еросу, у Христу, како би живот био креативан, а не навика. Човек треба да изађе из биолошког постојања, које завршава смрћу и да уђе у постојање, које је учествовање у постојању Божијем, како био постао истинска личност. Небо једне љубави није систем.
Светост је знак о крају самоубеђености. Један аскета из Старечника се налази на самрти. На самртној постељи, у последњим тренуцима посећује га ђаво и каже му: „Старче, победио си“. Подвижник одговара: „Још увек нисам сигуран“. И, упокајава се. Живот, будући да је кретање, не може да буде покривен убеђеношћу. Самоубеђеност значи смрт, будући да је застајање смрт, некретање је некроза постојања. Убеђеност се налази насупрот Цркви, те, да бисмо напредовали у Цркви, треба да се одрекнемо убеђености. И у духовним врлинама, ако не подигнемо ногу, не можемо да направимо следећи корак напред. Човек је биће кретања, те следствено, није могуће да буде укочен. Смирење, праштање и дељење јесу надилажење егоизма и самоубеђености. Христос се не дружи са цариницима и блудницима да би их легализовао, већ да би показао да су то стадијуми у животу, који се могу надићи, преобразити.
Све произлази из љубави (1Кор. 13) и без те љубави неће постојати свет. Не можемо да живимо „без“, можемо да живимо само „са“, негде је рекао Кшиштов Кишловски.
Одбијање човека да се саобрази са установљеним менталитетом јесте његово одбијање да осуди другог човека, којег систем, најчешће неправедно, осуђује као неподобну личност. То значи љубав – да се прихвати различитост, да се прихвати оно што ниси „ти“, и да се заштити слобода различитости.
Човек може да нађе своју срећу у давању, посебно у давању себе. Слобода не подразумева суочавање са њом путем разних социјалних начина, већ када говоримо о слободи, мислимо на слободу човековог живота. Да се дође до „ничег“ у животу, не мора да указује на нихилизам, већ може да представља искорак у реални живот, до истинске љубави. Будући да је тешко да се има апсолутна контрола над животом, могуће је да се десе и страшне ствари, које ће човека довести до једног „ништа“, но он од тог „ништа“ може да изгради нешто веома озбиљно, живот пун искустава.
Данас се свуда говори о демократској кризи, стално се појављују одређени политичари, који другима говоре како да живе и прстом показују на оне, који су према њима препрека на путу ка срећи. Управо тако систем саздаје непријатеље и убеђује да непријатељи треба да буду уништени. Демократија је увек пуна малих стаљина и малих хитлера.
Човек је саздан према икони Божијој, а то значи да је саздан слободан. Чак и ако је мало потамнела површина иконе, одоздо сваки човек тражи своју слободу, слобода није избор између две ствари, већ посвећеност, „зависност“; у позитивном смислу „зависност“, сагласно исказу „истински сам слободан само онда када сам везан за Христа“.
Но, највећа по себи није слобода, већ љубав, слобода заједно са љубављу значи да је највећа саможртвена љубав.
Извор: Еп. Давида (Нинов), Изван граница (Размишљања о личности и систему), Скопје: Макавеј, 2022.