Редитељ и главни глумац у дијалогу
Жена и ја волимо да обилазимо гробља. Не знам како се код нас задесила та навика – али где год да одемо ми гледамо да искористимо прилику да прођемо неким гробљем. Најчуднија посета била је вероватно она Кутној Хори, Седлецу у Чешкој. То можда и није требало видети. Осим тог бизарног изузетка, свако друго гробље које смо посетили употпунило би доживљај живота у том месту. Седиш у кафани са живим становницима, после одеш да прошеташ међу мртвим становницима. Сваки гроб је кратка прича, или он некако успева да сведе живот на кратку причу, мање или више ефектну.
Друго, у временима у којима су сви оптерећени ефикасношћу и менаџерисањем времена – гробља су најбољи подстицај за такав менаџмент. Схватиш да ћеш брзо и ти бити под неким каменом, ако потомци буду били при средствима, ако не – онда само под земљом, земљицом црном, како каже народна песма. Па онда некако више поштујеш време и слабије га расипаш на будалаштине. Овима попут мене, што споро уче и стога троше време преко мере – одлазак на гробље је од велике душевне користи.
Није отуда чудно што се многе креативне идеје роде баш на гробљима. Тако се и идеја за сценарио „Сеновитог Медитерана“ родила на једном малом гробљу на Санторинију, на ком је моја жена видела костурницу, и уопште, за нашу културу необичну атмосферу. Необично животну атмосферу. Ми Срби смрт и гробља доживљавамо у неком епскијем маниру, волимо црни гранит и златна слова. Преко наших гробаља исписан је велики наклон Смрти. Ово санторинћанско гробље изгледало је сасвим другачије. Некако је славило живот и показивало премало поштовања према смрти.
После смо, у процесу истраживања, снимили интервју са локалним свештеником, и ту нам се потврдио утисак о једном значајно различитом ставу према смрти и сахрањивању. И тако се прича уобличавала, откривајући нам један другачији Медитеран. Жена је већ имала започету причу са тим насловом и онда је покрала саму себе – узела је наслов од те приче и дала га филму. То је вршило посао – јер је сценарио подривао ескапистичку идеју „сунчаног Медитерана“. Писан је са гробља, а не са плаже. Медитеран је, уосталом, последњи појам који везујемо за смрт. Као да тамо нико не умире – некако нам је лакше над смрћу медитирати у неком магловитом углу Средње Европе. На Медитеран идеш да те огреје сунце, а не да меланхолишеш. Али испод непролазности сунчаног крије се – као и свуда – сенка пролазности.
Онда је уследио рад на филму, усред потешкоћа пандемије. Свет се некако посувратио, све чврсто за шта смо се држали расипало нам се у рукама. Први су нас напустили копродуценти. Неки страни фондови ушли су у блокаду. Истовремено, у чудном развоју околности, на домаћем терену је почела хиперпродукција, услед које смо почели да губимо сараднике. Главни глумац је одустао због других обавеза. Отишли су домаћи менаџери продукције. Отишли су дугогодишњи сарадници, са којима сам урадио претходне пројекте. Дуго сам тражио директора фотографије. Тако се десило да су од почетка рада на пројекту – замењени готово сви актери.
Грчка се прво потпуно затворила, а кад се отворила као да су нестали сви устаљени распореди трајеката, а закомпликовале се којекакве уредбе – закон о управљању дроновима, правилници о ATAкарнету, уредбе о вакцинацији и тестирањима… Све оно што смо урадили на извиђању терена годину дана пре пандемије, све што смо утврдили и испланирали – није више важило. Све се променило и све смо у ходу учили и одлучивали испочетка. Чак су се и добри пријатељи, чије смо гостопримство уживали на Санторинију – преселили на други локацију на острву.
Промене људи и околности и стална измена услова били су тако невероватни и динамични да сам ја у једном тренутку једноставно престао то да анализирам. Снимање филма претворило се у мој разговор са Богом. Осећао сам као да Он ради све, и да ме у том раду непрекидно изненађује и превазилази, поражавајући мој ум. Било је то као да гледаш најневероватније потезе у фудбалу, некакав лудачки космички фудбал који је осмислио тренер надземаљске интелигенције, испољавајући притом невероватан смисао за хумор. Људе који су одлазили Бог је замењивао надреалном брзином онима који или ту треба да буду јер раде то неупоредиво боље и брже од претходника, или онима од којих треба да научим неку важну лекцију. Често духовиту лекцију.
То значи да сам се у много прилика осећао како потпуна будала. Уколико вас то осећање не сруши, оно је лековито. Јер сам, наиме, у рад на сваком пројекту улазио са идејом не само о завршном производу – филму, представи и сл. већ и са идејом да сви ми који у процесу учествујемо треба из њега да изађемо као бољи људи. Дакле, процес треба да нас изнутра промени набоље. То је идеалистичка пројекција коју је немали број људи у мом животу злоупотребио. Кроз рад на овом филму Бог као да је желео да ми покаже границе те моје идеје и опасност од огромне сујете која иза те идеје стоји. Јер – шта сам замишљао – да ја мењам људе, откривам им боље светове, честитија решења, вредносни систем, указујем им на потребу да сачувају достојанство, да не буду инструменти него слободне индивидуе у сваком тренутку свог живота?
Требало је дуго духовно истраживање да појмим да ми је Бог због тог мог убеђења одузео све конце из руку, желећи да ми покаже да ничим заправо не управљам и да је идеја да утичем на животе других људи – у основи манипулација којом нас други често држе као заробљенике неке наше умишљене одговорности. Тако постајемо робови своје сујетне идеје да некога или нешто у животу мењамо и унапређујемо нашом слабом памећу. А сви смо господари само својих малих одлука.
Тако су се на моје очи окруниле све намере и идеје које сам имао у вези са овим филмом. У њему главну улогу не игра глумац ком сам је ја наменио, већ онај ком је Бог то наменио. У њему су сви – од костима до последњег техничара дошли по закону неке неиспитљиве силе, најчешће заменивши мој први избор. Начин на који се то одвијало, брзина којом се одвијало и правило по ком се то одвијало – до данас не престаје да ме запањује. Сви људи са којима сам блиско сарађивао – нестали су и заменили су их други. А што се тиче људи за које сам се грчевито борио да на тим позицијама остану – и онда кад би Бог око тога престао да се рве са мном учинио би то само зато да ми касније покаже да сам погрешио у избору.
Бог је затварао врата да би доследно отварао друга, као да говори – проћи ћеш кроз ова. Она која је затварао није понекад само затварао – зазиђивао их је и није било никаквог смисла покушавати. У једној драми коју је писала моја жена две јунакиње покушавају да пређу зид и у тим покушајима уче да је зид непроменљив – али да он истовремено трајно мења сваког ко га пређе. То се догодило и мени у раду на овом филму, на изузетно радикалан начин, другачији од свих претходних искустава.
И ево, на крају, гледам у готово завршено дело. Кадар по кадар, слушам музику, посматрам гестове, гледам у таласе и лица. Ништа није онакво каквим сам га замишљао и све се напослетку сложило на начин који ми измиче, иако сам сваку креативну одлуку о филму напослетку изговорио ја, нико друго него ја. Сваку сам одлуку донео ја – а резултат измиче мом суду и осећању. Каква лекција.
Неколико година након почетка рада отишли смо на оно мало гробље на Санторинију. Готово сви мртви у гробовима су замењени и пренети у костурницу. Ни гробље није остало исто, и мртви су заменили места. Поново смо присутвовали демонстрацији Божје духовитости. Може ли се видети осмех Бога у духу? Може. Ваљда само изнад гробова и може.
Тако се десило да се напослетку промени и наслов филма. Осврнули смо се на пут који смо прешли, на све његове меандре и закључили да смо заједнички прелазили пут главног јунака, Лазарев пут. Сценаристкињи је враћен наслов који је сама себи украла, Велики Тренер је извршио своју последњу измену на терену. Догодило нам се кроз овај процес све што и главном јунаку – изгубили смо себе и нашли смо себе на месту на ком нисмо очекивали.
Корачајући Сеновитим Медитераном прешли смо Лазарев пут.