Георг Штефанеску, Распеће, 1990.
4. Двосмисленост и судбина културе
„Идите и научите све народе“, каже Господ. Црква се брине о душама појединаца. Међутим, њена је дужност да се брине о читавом сплету разних нација. У стварању културâ и цивилизацијâ, треба да се чује њена пророчанска реч као сведока. Она истиче трансцендентно самом својом евхаристијском стварношћу, а њена пасхална порука чини је више него савременом, с обзиром да превазилази све епохе. Она проповеда да је Христос дошао да претвори мртве у уснуле и да пробуди живе.
Сваки народ усваја неку историјску мисију, изграђујући се око ње. Једном, раније или касније, он се сусреће са божанским назначењем свог постојања. Јеванђељска прича о талантима говори о заповеђеном плану који Бог нуди човековој слободи. Јеванђељска етика је етика слободе и стваралаштва. Она изискује потпуну зрелост одрасле личности и садржи бескрајно више аскетске дисциплине, добровољне стеге и ризика неголи сва етика старозаветног закона.
Историја није аутономна. Сва њена збивања везују се са Оним који има сваку власт на небу и на земљи. Чак и изрека: „Подајте ћесарево ћесару“ (Мт. 22, 21) налази свој смисао само у светлости вере: цар је цар само ако се посматра у односу на Бога. „Ако Бог не постоји, јесам ли ја још капетан“, пита се један официр у Злим дусима Достојевског, коме су хтели да докажу да Бог не постоји. Ниједна историјска појава не може да избегне своју предназначену „норму“ према којој је и суђена. То је смисао „криза“, које су својствене свим цивилизацијама: кризе су есхатолошке пресуде, тренуци Божијега промисла, провала трансцендентног која привлачи пажњу „оних који имају уши да чују“…
Сваки манихејски дуализам и свако несторијанско раздвајање две природе у Христу, сваки монофизитизам само божанског или само човечанског, осуђени су једном сажетом формулом Халкидонског сабора: „Божанска и човечанска природа сједињене су у Христу несливено и нераздељиво“. Ова формула врло јасно одређује однос између Цркве и света, Цркве и историје, Цркве и културе. По правилу, друштвени и културни живот треба да се заснива на хришћанском догмату, да се остварују начела теолошке социологије, будући да је „хришћанство подражавање божанске природе“.[1]
Лаицизирана, секуларизована есхатологија која се одриче библијског есхатона, сањајући о заједници светих без Светога, о Царству Божијем без Бога, заправо представља неку хришћанску јерес, изазвану слабостима самог хришћанског света. Он се или одриче Царства Божијег због једне у себе затворене заједнице која хоће искључиво да буде историјска или бежи од спољашњег и до самозаборава сагледава небо. Савремени марксизам поново оштро поставља проблем смисла историје и приморава хришћанску савест да јасно потврди да заиста постоји тајанствена повезаност између историје и Царства Божијег.
Завршна револуција може да дође само из недара Цркве, која је испуњена енергијама Духа Светог. По самој својој природи Црква се не може искључиво определити ни за једну канонизовану друштвену форму: стога она може да има већу гипкост у понашању саобразно са локалним приликама. Реч Божија теши али и суди: то објашњава извесну удаљеност видовитог сведока Божијег, који осуђује сваки компромис и сваки конформизам. Његов продоран реализам разоткрива демонске елементе и води борбу против њих. Највећи, најхитнији задатак јесте ставити на располагање свима људима плодове земље, те да не буду лишени верске и политичке слободе. Проблем постоји и за богате и за лажне сиромахе, похлепне на богатство. У нашој техничкој и трговачкој цивилизацији, песник, мислилац и пророк су сувишни људи. Уметници и несебични интелектуалци већ представљају нову врсту пролетаријата. Наравно, треба пре свега помоћу општег пореза на цео свет отклонити материјалну глад. Затим, треба мислити на изгладнеле који знају да човек не живи само о хлебу. Треба хитно прогласити првенство културе и истанчаности духа. Модерно друштво треба да штити песнике и пророке. Пошто прихвата демоне из уважења свачије слободе, друштво треба да додели једно место и за анђеле и светитеље, чије постојање је стварно као и постојање других људи и демона. Сумњати у човекову способност да управља не само космосом него и самим собом, значило би одрећи се његовог достојанства као чеда Божијег. Затворени свет и његове ограде треба да пробије чврста вера, како би се пројавило присуство Трансцендентног, како би се васкрсавали мртви, покретале планине, разбуктавао огањ наде у спасење свих људи и укључила празнина овога света у „Цркву која је пуна Светом Тројицом“.[2]
Ниједна монофизитска и разоваплоћена теологија не може ништа да измени у величанственом правилу вере светих отаца, нити да умањи или отупи најексплозивније текстове Светог Писма. Очигледно је да управо монаси са својим есхатолошким максимализмом највише оправдавају историју. Јер, они који учествују у монашком повлачењу из историје, у свом силовитом продирању у онај свет, као слободни од обавеза рађања и брака, примају на себе пуну одговорност да позитивно граде историју, отварајући се ка пунини човечности: Припремите пут Господњи, поравните стазе његове. Тај пут и те стазе откривају човекову зрелост и динамизам његове потпуности.
Теологија последњих циљева представља највеће уздизање мисли до висине сопственог крста [представља распеће мисли]. Она се не надовезује на спекулативну философију, него проповеда: „Што у срце човеку не дође оно припреми Бог онима који га љубе“ (1. Кор. 2, 9). Та теологија нас уводи у величанствену дефиницију да је хришћанин сваки онај „који с љубављу очекује Долазак Његов“ (2. Тим. 4, 8). У светлости Парусије (Другог доласка), светитељи, јунаци и генији, када сваки на свој начин досегне оно право и последње, могу да се вину на исту и јединствену стварност Царства Небеског.
Човек никада није средство за Бога. Постојање човека претпоставља постојање Бога, али и постојање Бога претпоставља постојање човека. Људска личност је за Бога апсолутна вредност: она је Његов „сабеседник“ и Његов „пријатељ“, од кога очекује слободан одговор љубави и стваралаштва. Разрешење је бого-човечанско: поклапање двеју пунина у Христу. Стога, есхатолошки настројен човек не стоји скрштених руку у пасивном ставу чекања, него најактивније и најживахније ради на припремању Христовог Другог доласка. Христос долази својима (Јн. 1, 11): „Бог мећу боговима по обожењу“, као блистава експлозија божанске пуноће у пунини обоженог човечанства.
„Који прима онога кога пошљем мене прима“ (Јн. 13, 20). Судбина света зависи од инвентивног и стваралачког држања Цркве и њене умешности да објасни јеванђељску поруку, на основу чега би била прихваћена од свих људи. На свим својим спратовима, култура јесте право место за такво суочавање. Међутим, двосмисленост културе веома отежава тај задатак.
Историјски посматрано, култура је била коришћена за проповедање јеванђеља. Ипак, она није увек усвајана као органски део хришћанске духовности. С друге стране, постоји тешкоћа која се налази у самој природи културе. Принцип грчко-римске културе има савршени облик у границама временске коначности. Стога се она противи бесконачности, неограничености, апокалипси. Својом одбојношћу према смрти, култура се опире есхатону (умирању ради васкрсења) и затвара у трајање историје. Међутим, „пролази обличје овога света“. У тим речима треба видети упозорење да се не стварају идоли, да се не варамо илузијом земаљских рајева, па ни утопијом да је земаљска Црква истоветна са Царством Божијим. „Чекало се да дође Царство, а дошла је Црква“, рекао је Лоази. Облик војујуће Цркве пролази као што пролази и обличје овога света.
Крај историје је светлост њеног закључка која расветљава и открива њен смисао. Историју подједнако разоваплоћују и лишавају њене сопствене вредности и утапање у њу, у историцизам који нема везу са крајем времена и њено једнострано порицање од стране претераног есхатологизма, који је прескаче ради жељеног смака света.
Хришћански став према свету не може никада да буде одрицање света, било аскетско, било есхатолошко. Он је увек потврдан, али есхатолошки – као непрестано узвинуће ка коначној мети, која уместо да затвара, све отвара према оностраном.
У ствари, култура нема бесконачан развој. Она није циљ за себе: опредмећена, она се претвара у систем принуде. Уколико је затворена у своја сопствена ограничења, њен проблем постаје нерешив. Раније или касније, мисао, уметност, друштвени живот се закоче у кругу својих сопствених граница, услед чега се намеће избор: потонути у бескрај сопствене иманентности и опити се својом празнином или превазићи своја тескобна ограничења и у прочишћеним водама одражавати Над-појавно. Бог је хтео да се до његовог Царства долази само кроз хаос овога света. Његово Царство није некаква туђа биљка пресађена у овај свет: оно открива недогледне дубине баш овога света.
Уметност мора да бира између живљења да би се умрло и умирања да би се живело. Апстрактна уметност у свом врхунском остварењу поново налази слободу, неопорочену никаквом предвиђеном и академском формом. Спољашња, тј. фигуративна форма је разрушена, али приступ унутарњој форми, носитељки тајне поруке, затвара анђео са огњеним мачем. Пут ће се отворити само кроз крштење од Духа Светога, тј. кроз смрт уметности и њено васкрсење, кроз препород у епифанијску (богојављенску) уметност, чији је врховни израз икона. Уметник ће пронаћи свој прави позив само у свештено-литургијској уметности, вршећи на свој начин свету тајну богојављења: када слика, када ваја, када пева име Божије он проналази једно од места где Бог силази и где обитава. Не ради се о разним гледиштима и школама, него о слави очију човекових, која ће се пројавити уколико постану голубије (светодуховске).[3] Те очи гледају „напред“, будући да Христос „није у висинама“, него пред нама, у очекиваном сусрету.
Апсолутно ново извире из есхатолошких дубина: „Сећамо се онога што долази“, каже Свети Григорије Нисијски у сагласју са евхаристијском анамнезом.
Бонавентура даје своју формулу: „Deus non est, Deus est“. Свака негација Бога, свака лажна апсолутност, сваки идол постоји само с обзиром на правог и јединог Апсолутног. Запад мисли да је свет стваран, а Бог неизвестан, хипотетичан, подстичући на израду доказа Његовог постојања. За Исток, међутим, свет је оно што је неизвесно, илузорно. Једина потврда његове реалности је сама очигледност постојања Бога. Философија очигледности подудара се са философијом откривења. Очигледност са извесношћу у смислу Паскаловог меморијала јесте прави облик истинског сазнања, које је прошло кроз огањ апофатике.
Уколико човек мисли Бога значи да се већ налази у самој божанској мисли. Бог се заправо мисли у њему. Не може се ићи ка Богу, сем полазећи од Њега самог. Садржина саме мисли о Богу јесте богојављенска (епифанијска) садржина: уз њу иде и дозивано присуство Божије.
Ипак, тајна изопачене воље, „тајна неправде“ стоји пред нама у целости. Ако „етичка сличност“ са Богом може да пређе у корениту несличност, онтолошка сличност човека „са образом“ Божијим остаје нетакнута. Штавише, и у крајњој побуни, када безакоња могу да иду до окрутности лудила, слобода која је постала самовољна остаје стварна. Очигледност не врши насиље над вољом, као што ни благодат не допире до ње мимо слободе.
Наређења једног тиранина наилазе на потмули отпор роба, док зов-позивница Господара гозбе наилази на слободан пристанак. Пристанком човек улази у ред изабраника Божијих. Размишљајући о деловању Духа Светог у последња времена, можемо назрети дејство „Очевог прста“, божанског сведока: као дошаптавање, као одлучан позив упућен свим формама културе с тим да се обухвате њихова исконска стремљења и да се доведу до врховног привољевања Царству Небеском.
Апостол Павле поставља критеријум – једини је темељ Исус Христос. „Свачије ће дело изићи на видело… јер ће се огњем открити, и свачије ће се дело огњем испитати какво је“ (1. Кор. 3, 13–15). Исто важи и за самог човека: „Сам ће се спасти… као кроз огањ“. Има „дела која одолевају огњу“. Није, дакле, реч о некаквом потпуном уништењу овога света, него о проверавању. Све што прође кроз „испит“ ватре има захтевану харизматску каквоту и стога улази у „нову земљу“ као њен саставни део. Некада је Нојева лађа била спасена „кроз воде многе“. Символика лађе указује на оно што ће преживети потоп. У том пророчанском смислу она је праслика великог прелаза у Царство Божије „кроз огањ“.
Откривења Светог Серафима Саровског говоре о преображеним чулима која већ сада могу да осете појаву нестворене светлости, топлоте и рајског мириса као небеску димензију овога света. Свети Серафим се облачи у сунце и даје својим ученицима плодове и цветове који су сазрели под „новим небом“, као предукус „праве ствари“. Као светитељ он открива шта значи бити „прави човек“.
Култура на своме највишем врху представља слично проницање свих ствари и бића све до саме мисли коју је Бог имао о њима. Она је откривење логоса свих бића као и њиховог преображеног облика. Сведок је икона, која уосталом стоји изнад културе, као нека врста „слике предводитељке“. Она већ овде нуди непосредну визију будућег века, као прозор отворен према „Осмом дану есхатологије“.
Берђајев је усмерио своја размишљања на привидни сукоб између стваралаштва и светости. Њега је зачудило истовремено цветање у 19. веку највећег савременог руског светитеља, Светог Серафима, и највећег руског песника, Пушкина. Иако су били савременици, они се нису познавали. Берђајев је нашао решење проблема откривши место где символи прелазе у стварност. Министар, генерал, професор и епископ су носиоци символа, функција, док је светитељ сама стварност. Историјска теократија, хришћанска држава и република су само символи, а „заједница светих“ је стварност. Култура је символ када прикупља дела и отвара музеј скамењених производа, којекаквих вредности без живота. Генијима је позната дубока горчина због разлике између ужарености њиховог духа и њихових охлађених, материјализованих остварења. Можда је хришћанска култура уопште неостварива. Велика достигнућа стваралаца ипак су само велики промашаји стваралаштва будући да не мењају свет.
Парадокс хришћанске вере се састоји у подстицању стваралаштва у овом свету, при чему на своме врхунцу права култура својом есхатолошком димензијом потреса свет, приморавајући историју да изиђе ван свог оквира. Овде није пут тај који је немогућ, већ је немогуће пут, и остварује се кроз харизме: „Божанска моћ је у стању да отвори пут… и кроз немогуће“.[4] Ради се о муњевитим продорима „сасвим другог“, које надире из својих дубина. Култура у свим својим облицима треба да стреми врхунцу који досеже до границе оба света, откривајући један помоћу другога. Тиме се именује прелаз из овоземаљског „имати“ у небеско „бити“. Свет у Цркви је несагорива купина стављена у само срце постојања.
Научник, мислилац, уметник и друштвени реформатор могу да нађу харизму царског свештенства. Сваки у својству „свештеника“ може од свог истраживачког рада да створи једно свештено дело, једну свету тајну која има моћ да претвара облик културе у место богојављења: ту се слави име Божије кроз науку, кроз мисао, кроз друштвени рад („света тајна служења брату“) или кроз уметност. Култура се на свој начин спаја са Литургијом: она проноси „космичку литургију“. Култура постаје славословље.
Некада су свети кнезови[5] проглашавани за светитеље због верности харизми царске власти, коју су вршили у служби хришћанског народа. Ми ступамо у епоху последњих појава Духа Светога: „И у последње дане говори Бог, излићу Духа мога на сваку плот.“ Можда се може предвидети и канонизација научника, мислилаца или уметника који су дали свој живот и посведочили своју верност харизмама царског свештенства и који су стварали дела која су стављали у службу Царству Божијем. Стога, пророчанска харизма стваралаштва уклања лажну дилему: култура или светост, и поставља као идеал: култура-стваралаштва и светост. Штавише, харизма стваралаштва отвара могућност за један посебан облик светости саме културе. Ради се о „свету у Цркви“, са његовим врховним усмеравањем ка преображају у „нову земљу“ Царства Божијег.
Данас се појавила још лажнија дилема: Христос у Цркви или Христос у свету? Није реч о прилагођавању Цркве менталитету овога света. Напротив, и Црква и данашњи свет треба да се прилагоде божанској истини, божанској замисли о данашњем свету. Христос шаље своју Цркву у историју света да би од њега створила место за Његово присуство у различитим историјским тренуцима, да би се свима омогућило да живе Божије данас у људској данашњици. Бог је једнако близу нашем времену као и другим епохама. Његово присуство се нарочито осећа у сваком истинском међуљудском сусрету. Јер, Он на свој начин обликује коначног човека који се поново присаједињује Цркви.
Христос је свуда присутан. Па ипак, само је Црква Тело Христово: Христос њу позива да пређе из символичних гестова у експлозивну реалност јеванђеља, тј. да се претвори пре свега у громко славословље ношено ослободилачком снагом Духа Светог, о којој нам говори Откривење и коју у сваком случају нико неће моћи игнорисати.
5. Култура и Царство Божије
Апостол Павле каже: „Ми смо Божији сарадници“ (1. Кор. 3, 9); и у Откривењу стоји: „И народи ће ходити у светлости његовој, и цареви земаљски донеће славу и част своју“ (Отк. 21, 24). Они, дакле, у Царство Божије неће ући празних руку. Стога, имамо основе да верујемо да ће у Царство небеско ући све што приближава људски дух истини, што се изражава кроз уметност, што се открива у науци и што се доживљава под знаком вечности. Сва врховна остварења његовог генија и његове светости ће се поклопити са својом истином као што се генијална слика поистовећује са својим моделом.
Величанствена лепота снежних врхова, умиљатост мора или златна житна поља постаће савршени језик о коме нам Библија често говори. Сунца Винсента Ван Гога или носталгија Ботичелијевих Венера и туга његових Мадона наћи ће своју ведру пуноту кад жеђ двају светова буде утољена. Најчистији и најтајанственији елеменат културе, музика, на своме врхунцу, ишчезава и оставља нас пред Апсолутним. У Миси или Реквијему Моцарта чује се Христов глас и узвишеност досеже до литургијске висине Његовог присуства.
Када је истинска, култура произлази из култа и поново проналази своје литургијске изворе. У својој суштини, она је тражење једино потребног из Јеванђеља, што је одводи изван њених иманентних граница. Служећи се материјалом овога света, она гради знак Царства Небеског, налик на огњену стрелу окренуту према будућности. Са Жеником и Духом она каже: Дођи, Господе. Као и Свети Јован Крститељ пред Христом, звездана светлост културе се утапа у блиставо подне Парусије вечног Царства.
Ако је сваки човек створен по образу Божијем, Његова жива икона, онда земаљска култура јесте икона Царства Небеског. У тренутку великог прелаза Дух Свети, тј. „прст Божији“ ће дотакнути икону и понешто ће остати за вечна времена.
У вечној литургији будућег века, човек ће, кроз сва достигнућа културе која су прошла „испит“ очиститељног огња, певати у славу свога Господа. И већ овде, на земљи, сваки човек као члан заједнице (научник и уметник као јереј свеопштега свештенства) служи своју сопствену литургију на којој се присуство Христа открива по мери чистоте Његових служитеља. Као вешти иконописци, они с материјом овога света и са светлошћу преображења обликују сасвим нову стварност у којој се полагано назиру тајанствени обриси Царства Божијег.
Извор: Paul N. Evdokimov, „Culture et foi“, L’Amour fou de Dieu, Poche, 1997, pp. 109-137; Теолошки погледи 3 (1975), 145-160.
Превод: Јелисавета Вујковић
[1] Свети Григорије Нисијски, РG 46, 244 С.
[2] Ориген, РG 12, 1264.
[3] Свети Григорије Нисијски, PG 44, 835.
[4] Свети Григорије Нисијски, PG 44, 128 B.
[5] Ради се о староруским кнезовима, било из кијевског периода, било из времена монголског ропства.