Дана 8. априла 2022, након пет година припрема које су укључивале писање пројеката, добијање и одбијање средстава, вишекратно седење пред комисијама које не разумеју или разумеју причу коју желим да испричам, губљења страних копродуцената услед услова глобалне пандемије, одлазака сарадника укључујући и оне најближе, непрекидне измене људи на пројекту, сталног мењања одлука и прилагођавања ситуацији, изградње читавог филмског света у лагумима Петроварадина и неколико месеци иза тога невероватно сложене организације снимања на удаљеним грчким острвима, након месеци и година искрене сумње да ће се тај филм напослетку ипак догодити – ево ме, стојим испод огромних хридина луке на Санторинију и гледам у брод који треба да превезе моју филмску екипу на следећу локацију, три сата пловидбе даље, да снимимо за радњу кључне сцене –током два последња снимајућа дана. Завршава се, коначно, снимање „Сеновитог Медитерана“.
И брод не може да пристане. Таласи су такви да не може да пристане.
Плаћен је пут, смештај, дозволе за снимање, све је организовано. И онда, ево га: брод који не може да пристане. Таласи су чудни – као да долазе ниоткуд, из саме дубине. Глумац Жарко Радић, Далматинац, каже да то тамо код њих зову мртвим морем: неформирани таласи, без јаког ветра, а море узбуркано, у неком необјашњивом вртлогу.
Наредних сат времена гледам своју екипу која са дока убацује филмску опрему на тај брод који таласи бацакају као некакву играчку. Опрема је свеукупно тешка мало испод тоне – иако носимо према договору најнужније. И док гледам те људе, моје људе, како без трунке оклевања и са огромним пожртвовањем бацају и хватају филмску технику, а потом и једни друге да бисмо наставили снимање према плану – осећам како ми се срце шири у огромној захвалности. Захвалности за цело ово искуство, за цео овај пређени пут.
Последња на брод улази камера. Нико не дише док је гледамо везану – и ја осећам да на том једном конопцу почива цела досадашња конструкција овог рада. Тај конопац, на ком се, изнад узбурканог мора, између дока и брода клати филмска камера – ето то је верна слика мог осећања током претходних пет година рада. Све је висило о том једном конопцу изнад непријатељског мора.
„Животна повијест сваког правог филмског редатеља у ствари је повијест одбијања. Велика антологија неснимљених филмова. Само сретним се случајем нешто сними“ – написао је скоро у једном мени важном тексту Миљенко Јерговић. То је тачно. Сваки филм – чак и онај снимљен у најскупљим и најорганизованијим продукцијама велики је испит вере и крајњи резултат је неизвеснији него у било којој другој области људског стваралаштва.
Филмом се бавим из истог разлога из ког сам се пре тога бавио писањем – то је мој начин да комуницирам са Богом. Осећам да се у том стваралаштву реализује та комуникација, која је мени животно важна. Да сам бољи молитвеник и да сам способан за аскезу, вероватно се не бих бавио уметношћу, успевао бих ту потребу да задовољим непосредније. Зато је за мене цео процес прављења филма, цео пут – разговор са Богом у ком Он, заправо, режира, а ја покушавам ту режију да протумачим и пренесем је осталима који су укључени у процес. Овај последњи пројекат показао је колико Бог, поред осталог – има смисла за хумор.
Смејем се онда и док пишем ове редове јер замишљам цинизам са којим ће их можда читати они који се филмом баве као производњом садржаја забаве или пак неког корисног и ангажованог друштвеног коментара. Пази га овај, разговара са Богом. Већ замишљам да би се том мојом неуравнотеженошћу могла правдати нека будућа одбијања – не можемо дати средства сумњивим лудацима који замишљају да док праве филм разговарају са Богом. Срећна околност је то што су и фондови, као и све остало – у рукама Божјим.
А срећа те је за мене хришћанство слобода да се, између осталог, буде смешан или погрешан у очима света, па ме у том смислу тај цинизам, који нисам једном осетио, нимало не погађа. Ја знам и осећам да смо ми со свету и да би и тај свет, креиран тривијалним забавама и ситним ангажманима друштвених коментара – без оваквих, помало јуродивих попут мене – сасвим обљутавео. За мене је тако филм, уметност уопште – средство искупљења за погрешке које сам кроз живот наслагао, као и свако други. Ако иза мене остане траг смисла, нека то буде мој пртљаг кад једном будем позван одавде.
Главни јунак ове приче тако неочекивано постаје Бог – јер цео процес прављења филма на крају то доказује. Моји сарадници знају колико сам опседнут припремом и планирањем сваке ситнице, колико морам знати све унапред, колико се глумци у раду са мном припремају на пробама, колико се тлоцрта нацрта и колико је свака позиција камере унапред позната, колико је сваки угао сваке локације покривен месецима унапред и колико генерално нисам расположен да импровизујем јер је то скупа работа. Па ипак – упркос томе рад на филму ме научио досад да не губим из вида једноставну чињеницу да опет толико мало ту зависи заправо од мене, да толико ствари може испасти другачије и непланирано – јер је то једноставно у природи читавог процеса.
Основно својство прављења филма је – неизвесност. Неизвесност. Зато је филм према мом схватању – од свих уметности највећи могући испит вере. И зато је прича о изливању звона у „Рубљову“ – најтачнија метафора тог процеса.
Стварање филма осећам као блиско цркви. Филм је на много нивоа колективно постигнуће и у својој основи процес рада на филму садржи нешто дубоко литургично и саборно. Црква је, као што знамо, тело Христово и у том телу не постоји мање важан део. Прављење филма доказује да један нефункционалан члан екипе може угрозити читав процес – само једна енергија која није хармонизована са осталима постаје онај један инструмент који нарушава читаву композицију и због ког сви остали звуче раштимовано и неуспело. Не постоји неважан члан екипе на филму, као што не постоји мање важан члан Цркве који прилази евхаристији. Несхватање те једноставне истине плаћа се увек квалитетом у неком аспекту.
Стаматис Склирис, генијални иконописац и релевантни промислилац православне уметности – филм је, из начелних ликовних разлога – доживео као уметност која по својим темељним особинама не може бити православна. Икона је дефинисана свеприсуством светлости – филм, као и западно сликарство, дефинише сенка. Филм је, уосталом, настао на Западу, и сви његови најзначајнији храмови и светковине су на Западу, иако је од својих почетака веома брзо прерастао у глобални феномен.
Иако је немогуће спорити се начелно са Склирисом, који је у теологију иконе уроњен дубље но што бих се ја икада могао надати – оно што стоји иза филма, сам тај процеса рада на филму интуитивно ми се учинио толико црквеним да сам помислио да је у питању заиста једна дубља спознаја, јеванђеоским језиком „сакривена од мудрих а откривена лудима“. Осећам да је у питању савремена уметничка пракса која упркос својој широко заступљеној профанисаности у индустрији забаве – има и даље стваралачки потенцијал да постане једна врста иконостаса која нас преводи на ону страну спознаје стварности.
Моје, дакле, интуитивно осећање, смештало је увек уметнички филм на исток. Седео сам у више прилика у готским катедралама, гледао у отворен олтарски простор, кипове и био изгубљен у висини сводова. И увек сам тај простор доживљавао као доминантно позоришни – очекивао сам ликове који ће ми се представити на позорници и одиграти нешто јединствено и непоновљиво, за тај један пролазни тренутак. Насупрот томе, стојећи пред иконостасом у источним црквама, окружен једноставним иконичким представама живота светитеља, осећао сам се увек као да гледам у некакав филмски сториборд, у причу која је једном заувек забележена на филмској траци и која се онда унедоглед репродукује, правећи само различит доживљај у оку самог посматрача. Источни иконопис није ништа друго до сценослед људског уздизања.
Иконостас преводи посматрача у оно иза – простор иза иконостаса, у ком пребива једна другачија реалност, несхватљива и сакрална. Осетио сам колико је филм у својој основи иконичан – изграђен од те једне основне честице која је заправо икона – за разлику од позоришта – непромењиви одјек вечности, који надилази утисак тренутка. Зато је његова пропагандна моћ огромна – никада ниједна друга уметност није имала толику моћ да дословце изгради идола. Та њена моћ потиче од њене дубинске и суштинске иконичности. Истовремено, филмска слика има моћ да васкрсне – то је оно што осећамо гледајући у покојне светове архивских снимака. Пролазимо давним улицама и знамо да су сва бића која на њима гледамо данас сахрањена – па ипак филмска трака их васкрсава у живот.
Близак пријатељ ми је на ово моје разматрање рекао да по његовом осећању филм као уметност – умире већ неко време. На руку му не иде комплетан развој у тој области јер је тај развој усмерен у два основна правца – забаву са стриминг платформи или у блокбастерским филмском пројекцијама – или пак фондовску пропаганду пожељних тема које ће се онда наћи на фестивалима или телевизијама, подучавајући нас о томе шта треба да мислимо о друштвеном тренутку и још важније – о чему уопште треба да мислимо, шта је релевантна тема за размишљање.
По свој прилици је тако – али чак и то филмског ствараоца који има потребу да се филмом бави као уметношћу доводи до идентификације са лудилом неког верника – сваком коме је у тој кожи превише неугодно једноставно не може тиме да се бави на релевантан начин. А овај верник верује у следеће: суштинска иноничност филма у комбинацији са његовом способношћу да васкрсне нестале светове – то је моћ која неће нестати. Да ли ће јој се предавати само малобројни посвећени? Па кад је било другачије?
Да се вратим на почетак своје приче и покушам да заокружим овај збир утисака. Укрцали смо се на брод, дакле, и наредних сати путовали на удаљено острво на ком је требало да снимимо последње сцене. Море није било нежно – неки су искусили морску болест, сцене које смо желели да снимимо на броду нисмо снимили јер су таласи на тренутке прелазили горњу палубу. У себи сам разговарао са Редитељем читавог збивања, покушавајући као и обично, да схватим што ми у својој неизмерној љубави овим говори. Свим овим у последњих пет година.
Искрцали смо се у малој луци острва Фолегандрос и ускоро се запутили ка Цркви Панагија, на врху острва. Опрему смо вукли или носили највећим делом у рукама јер се до горе може само пешке. Поново је екипа то радила без роптања, након тако напорне пловидбе, сви решени да посао заврше на најбољи могући начин. Успињући се набрајао сам у себи све људе са којима сам делио визију овог филма, све људе који су отишли да раде нешто друго из најразличитијих побуда, све са којима сам се уметнички или људски разишао, стално или привремено – и загледао се понаособ у сваког присутног, у све личности које су се у том тренутку пењале са мном према цркви на литици.
Само дан пре тога, стојећи на чудесној плажи на Санторинију, засут песком, са ветром који не стаје, прелазећи са снимања једне сцене на другу, рекао сам својој жени: „Какав је ово диван сусрет између нас двоје. Све ово.“ Јер прво смо се у томе срели нас двоје, и онда су се, као око неког језгра, окупили остали. „Јер, где је двоје или троје окупљено у моје име, тамо сам ја међу њима“ – помислио сам. Тако сам пењући се схватио да је свако тамо где треба да буде и да су сви који у овом тренутку вуку ту опрему горе – управо они који ту треба да буду.
Док се филмски сет намештао, ушао сам у цркву. Пришао сам чудотворној икони Богородице Фолегандрос и схватио све. Схватио свих пет година протеклог рада. Пао сам на колена и гледао горе у Њу. Окована сребром, а у том сребру – потпуна тама. Потпуна тама.
Лик Богомајке и Богомладенца је на тој икони сасвим невидљив, толико потамнео од времена да представља још само некакво мистично присуство, оивичено тим сребрним рамом. Био сам суочен са том посребреном, уоквиреном тамом, и схватио да сам се тако осећао читаво ово време – обриси су били ту, дефинисани – али оно унутра, оно што је требало да одреде – скривено је свих ових година од мог погледа, ја не знам шта је то на крају, не знам како ће то изгледати, не знам заправо најважније.
Клечим погружен у своје потпуно, потпуно незнање, у осећање потпуне неизвесности исхода, у активни чин чисте вере. Преда мном виси камера на конопцу изнад мора, преда мном је тама тамо где треба да стоји лице Божје, и ја могу само да се препустим. Да пустим све у чину потпуног поверења. Изван тог поверења, нема више ничега.
Као јунакиња једног од по мом мишљењу најконтроверзијег међу религиозним филмовима, Фон Трировог „Кроз таласе“ – приморан сам да верујем процесу и онда када изгледа потпуно наопак и нелогичан, и онда кад он изврће моју логику и логику свих око мене и поништава све што мислим да знам о себи, о другим људима и о Богу.
Ето докле сам доведен – до чина потпуног препуштања свега Богу. Да сам духовно развијенији, можда за цео тај процес, за ту духовну школу – не би требало пет година. Да ли сам могао доћи до тог стања радећи нешто друго – ја извесно не. У свим другим подухватима мој би се его много више опирао, много би ствари зависило искључиво од мене а не од других људи, од милости фондова, расположења и способности сваког у екипи, од положаја сунца и облака, од непланиране буке усред снимања дијалога, од рада опреме, од батерија и електричног напајања, од ветра и таласа.
Од мртвог мора и живог Бога.
Почео сам монтажу пре три дана. И даље ништа не знам.