Усамљеност често није одсуство људи, већ и присуство многих у нашој близини који су равнодушни и фокусирани на себе, на свој проблем.
Жалба човека већ 38 година парализованог о којој говори прича из Јовановог Јеванђеља (5, 1-15) је заиста потресна: „човека немам, да ме спусти у бању када се вода узбурка”. Он се не жали на своју дуготрајну болест, већ зато што је немоћан и сам. Његове речи су крик бола и муке због његове усамљености и имају ванвременску вредност, јер се и данас, упркос многим медијима и телекомуникационим мрежама, многи људи осећају усамљено. Многи људи не налазе свог ближњег поред себе кад им је потребан. Жалба парализованог је крик агоније многих људи нашег доба. Ако је наша вера само вертикални однос с Богом и нема хоризонталну димензију сусрета са ближњим, када смо му заправо потребни, онда се морамо озбиљно запитати да ли је та вера истинска и стварна.
Иако се није пронашао нико да помогне парализованом из приче, помоћ ипак долази и то тако да му се пружи на најдрастичнији, најефикаснији и најаутентичнији начин. Онај који је постао човек не само да би нам открио ко је Бог већ и ко је – тачније ко (какав) би требало да буде – прави човек. Једна стихира у недељу на вечерњој служби раслабљеног (парализованог) наводи као Христове речи следеће: „тебе ради сам постао човек, тебе ради сам тело обукао, а ти кажеш немам човека: узми одар свој и ходај”. Христос на један аутентичан начин исцељује болесног. „Господе“ – каже слава на хвалитех – „парализованог не излечи бања, већ га твоја реч обнови”.
Као што је стваралачка реч Божија створила свет ни из чега (према опису Књиге Постања), тако и моћна реч Сина Божијег пресаздава и обнавља створење уништено грехом и болешћу. Такође, моћна реч Исусових ученика, у апостолској проповеди која се чита тог дана (Дап 9, 32–42), тачније на призив имена Исусовог од стране његовог ученика Петра, исцељује се већ осам година парализовани Енеј у Лиди Палестинској и устаде (васкрсну) Тавита (што преведено значи срна) у Јопи.
Реч Христова даје живот, она је животворна. Довољно је да човек са вером и поверењем прихвати ову аутентичну реч која се с разликује од људских речи. Реч Христова не напада већ помаже, не уништава већ ствара, дарује живот и васкрсење. „Ко прихвата моје речи, каже Господ, и верује у Онога који ме је посао, има живот вечни и неће се суочити са последњим судом, него је већ прешао из смрти у живот.” (Јн 5,24)
Ове божанске речи „остају у векове”, без промене или слабљења током времена и губитка своје важности. Јер нада у живот и победу над смрћу остаје вечна жеља људи, на које не утиче технички напредак или културни развој, који чине човека још већим заробљеником његових сопствених послова и остављају га беспомоћним пред најдубљим потребама његових ближњих и њега самог. У мноштву удобности и машина које олакшавају живот споља лако се утврђује одсуство ближњих, сарадника и помоћника.
Заиста је чудан начин на који људи често прихватају Божије речи. Јеврејске верске вође у нашој причи су огорчене, јер је Исус учинио чудо у дан суботњи и затражио од оболелог да устане, да понесе свој одар и крене кући излечен након 38 година болести! Својим ускогрудним менталитетом, верски представници били су заробљени у слову Закона и нису видели Духа Божијег којег је Христос открио човечанству. Сматрали су да се читав религијски систем законских одредби и забрана урушава, управо када је Исус понудио љубав и живот човеку који пати.
У свету који, с једне стране, чине људи деформисани болешћу и грехом, а с друге, верске вође тог времена које карактерише ускогрудна тиранија у сфери верског живота и негирање божанског порекла Исуса – објавио се Бог не као онај који кажњава и судија свих, већ као спаситељ који све искупљује од болести, ослобађа сасушених закона, даје живот људима и греје наду у васкрсење, пошто сâм Син Божији својом смрћу побеђује смрт и тријумфује над силама пропадања и разарања.
У ове три главне тачке данашњег јеванђељског одломка можемо видети како Христос преусмерава курс човечанства:
- Исправља искривљену људску природу која одводи у пропаст, уништење и смрт, враћајући је у ток живота који води у свет васкрсења.
- Ослобађа од устаљеног нељудског придржавања слова Закона, откривајући Божију љубав према човеку и заповест љубави сваког човека према ближњима.
- Даје реч истине која, без обзира на честе људске лажи, ипак сведочи о истинотој божанској сили. Ко верује у његове речи побеђује смрт и већ од сада улази у царство стварног, божанског и бескрајног живота. Он је постао човек којег је парализовани толико тражио. Он је постао човек за сваког коме је потребан.
Извор: Ιωάννης Καραβιδόπουλος, Μια κραυγή αγωνίας και μοναξιάς: «Άνθρωπον ουκ έχω», 18.5.2019.
Превод: Никола Ракићевић