Сретење у Крагујевцу, 2025. (Фото: Весна Лалић, Нова.рс)
У туђем смо срцу своје срце чули.
Бранко Миљковић
У спомен блажене успомене проф. Христа Јанараса
Човек је логосно биће које гради полис, рекао је Аристотел. Човек је, дакле, разумно биће, способно да разликује добро од зла. Човек је биће заједнице, биће односа. Трагови човековог присуства на Земљи, који сежу дубоко у Праисторију, много пре Аристотела, аподиктички су доказ релационог карактера људске врсте. Чињеница која је представљала међу између људског колективног живљења и живљења животиња у чопору је насеље. Уобличавање насеља (животног простора) подразумевало је одређивање осе, конкретног свештеног знака у простору које је средиште насеља.
Колективни или друштвени живот је резултат односа према овом свештеном знаку који обједињује живот. На основу овог средишта се одређују и постојани знаци у простору: исток, запад, север и југ. Животни простор се тако крстолико саобличава око свештеног средишта, добија облик – израз и потврду живота; задобија поредак и хармонију. Изван њега влада безобличност, хаос, пропадање и коначно – смрт.
Природно, намеће се питање односа појединца и заједнице. Могућности поједнинца су далеко мање од могућности заједнице. Временски пролазна индивидуалност, без односа са групом нестаје; група наставља да постоји. Да ли је група само збир ефемерних индивидуалности у једном временском контексту? Ако јесте, онда се јављају многи проблеми који доводе у питање постојање историје и цивилизацијâ. Међутим, уколико група као друштвени феномен људског живљења јесте динамика односâ, онда ћемо мирне душе моћи да посведочимо чињеницу да ни група, а ни појединац не представљају дефинитивно уобличене реалности, већ представљају догађаје, динамично збивање односâ.
Хронос (χρόνος), као концепт времена, немилосрдно пролази и собом у смрт односи све. Међутим, у животу Заједнице, која је збивање односâ и догађај par excellance, хронос се показује немоћним. Немилосрдног бога времена заменио је Керос (καιρός), време погодно за остварење врлине и неисцрпних потенцијала односа са Другим. Човеков приступ апсолутном могућ је једино у односу са Другим. Стога, Христово инсистирање на љубави и односу према ближњима није пуки алтруизам, већ позив у једну релациону онтологију.
Физиолошки развој човека је омеђан непоколебивим датостима (рађање, развој, старење, пропадање и смрт). Могућност и логосна способност за заједничење (потенцијал друштвеног живота, живота у заједници) је диахронични догађај, управо због тога што временски пролазна индивидуалност није кадра да исцрпи безграничне потенцијале односâ које сâма устројава. Догађај Заједнице је живот који се остварује у односу и као однос без одређених крајева. Он је антиципација и искуство апсолутног у релативном.
Ако бисмо на космогонију гледали христоцентричним очима отаца, а нарочито светог Максима Исповедника, видели бисмо да је свет заиста створен да постане Црква. Да би индивидуални односи људи издржали катарзу Апсолутног, морају бити погружени у живу воду љубави Христове. Христос је Насеље – Земља Живих, а Тројична Љубав је свештено средиште тога Насеља око кога уобличавамо живљење.
Свакако, свако индивидуално постојање се уклапа у једно збивање односâ који му претпостоје (породица, језик, политика, етика, етика друштвеног миљеа у коме је рођен…). Уклапање у ову динамику односâ се разликује од појединца до појединца. Тако видимо да се искуство апсолутног не исцрпљује у компаративном схватању ефемерности индивидуалних друштвених односа (који свакако имају потенцијала за апсолутно) и диахроничног и неограниченог карактера истих ових односа у њиховој заједничарској свеукупности.
Искуство апсолутног је искуство јединственог и непоновљивог начина на који свака лична егзистенција остварује дате односе у које се уклапа. Диахронични односи који конституишу живот Заједнице су апсолутни као неисцрпне могућности уобличавања и живота Заједнице, а остварење ових могућности од стране сваког појединца је слободно од сваког предодређења. Речи: Јер гдје су два или три сабрана у име Моје, ондје сам и Ја међу њима“ (Мт. 18, 20) као да резонују: сваки који установљује односе љубави у историји (нарочито у Христово име) престаје да буде индивидуаи постаје личност, ипостас.
Ако неко сматра да је претходно речено само лепа замисао, утопија вере и наде, нека дође на студентске протесте који горе огњем преображаја у Србији. Логосна бића, студенти, интелигенција једног народа делатно сведочи догађање Кероса (καιρός) и преображавање ефемерног у апсолутно. Уклапајући се у претпостојећи сплет односâ, студенти не пристају на компромис са савешћу; креативно приступају остварењу својих ипостаси, баштинећи све идеале хришћанства и хуманизма. Уједињени кардиналним врлинама, студенти сведоче (можда и не знајући) Врлину – Христа који је Мудрост, који је Мера свега, који је Сунце Правде, који је Храброст живота слободног од сваке предодређености, па и смрти.
Они који данас активно роваре против студената и правде су људи спаљене савести, који, опет, могу да послуже као пример претходне тврдње да група и појединац нису коначне реалности: у мери у којој студенти и остали правдољубиви појединци у врлинском односу постају личности, ови потоњи деградирају своју егзистенцију на пуку ефемерност, пролазност – лаж.
Међутим, надајући се и кад наде више нема, јер је наша нада Христос (Св. Јован Златоуст), не губимо наду у њихово отрежњење и покајање (не претендујући, притом, на улогу судије). Као хришћани, не можемо (и не смемо) бити незаинтересовани за конкретне историјске и друштвене догађаје, нарочито не можемо своју равнодушност правдати „ишчекивањем небеске правде”. Историја, ово сада и овде, је такође онтолошког карактера, јер управо у историји успостављамо односе које настављамо у Царству Христовом.