Žan-Leon Žerom, Diogen iz bureta, 1860.
Od kada je sveta i veka osobenjaštvo bilo kakve vrste se ne prašta. Ili, bolje rečeno, skupo se plaća. Ipak, čini se da je danas čoveku vanredno teško biti, narodski rečeno, „mimo sveta” ili „na svoju ruku” (što uzgred, može značiti i još ponešto). Jednostavno, pojedinac, individua, u kriznim vremenima ne prolazi dobro. U zavisnosti od inteligencije i obrazovanja osobenjak bi se smatrao genijem ili idiotom, i dok su ljudi od onih koje su smatrali genijima uvek nekako zazirali, pa čekali iz prikrajka da im doskoče, one koje su smatrali idiotima uglavnom su u svakoj prilici čašćavali podsmesima i izrugivanjem. Neretki su slučajevi u kojima bi neko za života prelazio put od genija do idiota i nazad.
Izvorno značenje reči idiot, u slučaju da se neko već uvredio, vezuje se za politički život antičke Grčke, u kome se idiotom nazivao onaj koji ne učestvuje u javnom životu polisa („ne bavi se politikom”). Nije imao nužno pežorativan prizvuk, ali kako je bavljenje politikom u antičkoj Grčkoj bilo stvar elementarne brige za razvoj i dobrobit polisa, može se lako zaključiti kako su politički agilni stanovnici polisa gledali na takve „osobenjake” (o neprijatnoj činjenici postojanja robova u grčkoj demokratiji drugom prilikom). Na ovom mestu, nota bene, mogli bismo se osvrnuti na etimološku vezu reči πολις i πολλοι koja οznačava masu, mnoštvo, te je onda još očiglednija suprotnost između polisa, kao mnoštvenog načina života, života u zajednici, i idiota sa druge strane. Tek mnogo kasnije, idiot kao izraz dobija novi život u medicinskom i kvazimedicinskom, uličnom, a u nekim delovima Evrope i svakodnevnom dijalogu porodice, označavajući osobu, dok to nije postalo i definitivno politički nekorektno, niskog kvocijenta inteligencije (do 25, prema priručniku Roberta Sternberga). Mislim da nije neumesna pretpostavka da se u epohama bližim modernom dobu neučestvovanje u društveno – političkom životu, u nedostatku boljeg tumačenja, objašnjavalo nedostatkom inteligencije.
Istini za volju, bilo je vremena i kada se činilo upravo suprotno – da se politikom bave samo idioti (prema Strenbergu). Ili da se politkom bave oni koji ničim ne umeju da se bave, opet – idioti. Za takav zaključak ne bi nedostajalo argumenata. Kako god bilo, svedoci smo da je nebavljenje politikom svih onih sa kvocijentom većim od 50 (od kretena pa naviše, prema Sternbergu) uvek dovodilo do neumitnih posledica – krize demokratije polisa. Sa jedne strane idioti po pameti, sa druge idioti po izboru (ili odustajanju od izbora). U takvim jednačinama, minus i minus ne daju plus.
Ako prenesemo ovakvu dedukciju na analizu eklisioloških pitanja, zaključci ne bi bili drugačiji. Pomenuta mnoštvenost polisa je način na koji upravo Crkva postoji u smislu jedinstva u različitosti. Za ostvarenje samog ideala jedinstva neopohodna je pretpostavka različitosti, a pravo jedinstvo u eklisiološkom smislu je, naizgled paradoksalno, afirmisanje različitosti. Politički idioti, sa druge strane, žive različitošću kojoj je nemoguće zadati jedinstvo kao ideal, naprotiv, oni sami upravo stvaraju pogodno tlo za nametnuto jedinstvo – totalitarizam.
Zarad izoštravanja optike kroz koju treba posmatrati ulogu hrišćana u savremenom demokratskom društvu treba se podsetiti istorije razvoja demokratije, u modernom dobu ali i u nekim srednjevekovnim državama. Pojedini fragmenti istorije Vizantije su dobri primeri za to. No, za početak dovoljno je reći da demokratije danas verovatno ne bi bilo da nije bilo hrišćanstva, koliko god nekome to moglo zvučati pretenciozno. Istini za volju, u istoriji Crkve imamo i drugačije primere, ali se tendencije određenih ličnosti određenih epoha ipak moraju posmatrati upravo kao to – tendencije određenih ličnosti određenih epoha. Otuda postaje još jasnije zašto je potpuno apsurdno, da ne kažem idiotski za hrišćanina praviti otklon od demokratskih vrednosti iz prostog razloga što su izvorne demokratske vrednosti upravo hrišćanske vrednosti.
Ko je danas član Crkve? Najočigledniji odgovor od strane neupućenih verovatno bi bio: onaj koji je kršten. No, ako samo malo poznajete svoju veru, znate da to nije tako. Članstvo u Crkvi potvrđuje se isto već dva milenijuma – aktivnim učešćem u Evharistiji, dakle pričešćem. Član u Crkvi, onaj hrišćanin koji je bio redovan na okupljanjima svoje zajednice nikada nije mogao to biti samo formalno, a u prvim vekovima bukvalno je moglo biti opasno po život. Uslovno rečeno „profani” život jednog hrišćanina nije mogao biti odvojen od „sakralnog” jer bi se vrlo brzo zaključilo ko je spreman da svoje hrišćanstvo potvrdi stradanjem za Hrista, a ko je, rečeno jezikom polisa: idiot.
Vremena su se od tada menjala, ali ne i sasvim promenila. I danas su pravi hrišćani često u situaciji da svoje, rogobatno rečeno, članstvo, potvrđuju stradanjem. Zbog toga je evidentna paralela između savesnog građanina i savesnog hrišćanina. Na kraju krajeva, terminologija, simbolika, arhitektura i koncepcija polisa nije slučajno podudarna sa životom rane Crkve.
Biti savestan građanin ne znači nužno biti hrišćanin, ali biti u punom smislu hrišćanin, podrazumeva biti savestan građanin. U protivnom smo samo kompletni idioti.
