Жан-Леон Жером, Диоген из бурета, 1860.
Од када је света и века особењаштво било какве врсте се не прашта. Или, боље речено, скупо се плаћа. Ипак, чини се да је данас човеку ванредно тешко бити, народски речено, „мимо света” или „на своју руку” (што узгред, може значити и још понешто). Једноставно, појединац, индивидуа, у кризним временима не пролази добро. У зависности од интелигенције и образовања особењак би се сматрао генијем или идиотом, и док су људи од оних које су сматрали генијима увек некако зазирали, па чекали из прикрајка да им доскоче, оне које су сматрали идиотима углавном су у свакој прилици чашћавали подсмесима и изругивањем. Неретки су случајеви у којима би неко за живота прелазио пут од генија до идиота и назад.
Изворно значење речи идиот, у случају да се неко већ увредио, везује се за политички живот античке Грчке, у коме се идиотом називао онај који не учествује у јавном животу полиса („не бави се политиком”). Није имао нужно пежоративан призвук, али како је бављење политиком у античкој Грчкој било ствар елементарне бриге за развој и добробит полиса, може се лако закључити како су политички агилни становници полиса гледали на такве „особењаке” (о непријатној чињеници постојања робова у грчкој демократији другом приликом). На овом месту, nota bene, могли бисмо се осврнути на етимолошку везу речи πολις и πολλοι која οзначава масу, мноштво, те је онда још очигледнија супротност између полиса, као мноштвеног начина живота, живота у заједници, и идиота са друге стране. Тек много касније, идиот као израз добија нови живот у медицинском и квазимедицинском, уличном, а у неким деловима Европе и свакодневном дијалогу породице, означавајући особу, док то није постало и дефинитивно политички некоректно, ниског квоцијента интелигенције (до 25, према приручнику Роберта Стернберга). Мислим да није неумесна претпоставка да се у епохама ближим модерном добу неучествовање у друштвено – политичком животу, у недостатку бољег тумачења, објашњавало недостатком интелигенције.
Истини за вољу, било је времена и када се чинило управо супротно – да се политиком баве само идиоти (према Стренбергу). Или да се политком баве они који ничим не умеју да се баве, опет – идиоти. За такав закључак не би недостајало аргумената. Како год било, сведоци смо да је небављење политиком свих оних са квоцијентом већим од 50 (од кретена па навише, према Стернбергу) увек доводило до неумитних последица – кризе демократије полиса. Са једне стране идиоти по памети, са друге идиоти по избору (или одустајању од избора). У таквим једначинама, минус и минус не дају плус.
Ако пренесемо овакву дедукцију на анализу еклисиолошких питања, закључци не би били другачији. Поменута мноштвеност полиса је начин на који управо Црква постоји у смислу јединства у различитости. За остварење самог идеала јединства неoпоходна је претпоставка различитости, а право јединство у еклисиолошком смислу је, наизглед парадоксално, афирмисање различитости. Политички идиоти, са друге стране, живе различитошћу којој је немогуће задати јединство као идеал, напротив, они сами управо стварају погодно тло за наметнуто јединство – тоталитаризам.
Зарад изоштравања оптике кроз коју треба посматрати улогу хришћана у савременом демократском друштву треба се подсетити историје развоја демократије, у модерном добу али и у неким средњевековним државама. Поједини фрагменти историје Византије су добри примери за то. Но, за почетак довољно је рећи да демократије данас вероватно не би било да није било хришћанства, колико год некоме то могло звучати претенциозно. Истини за вољу, у историји Цркве имамо и другачије примере, али се тенденције одређених личности одређених епоха ипак морају посматрати управо као то – тенденције одређених личности одређених епоха. Отуда постаје још јасније зашто је потпуно апсурдно, да не кажем идиотски за хришћанина правити отклон од демократских вредности из простог разлога што су изворне демократске вредности управо хришћанске вредности.
Ко је данас члан Цркве? Најочигледнији одговор од стране неупућених вероватно би био: онај који је крштен. Но, ако само мало познајете своју веру, знате да то није тако. Чланство у Цркви потврђује се исто већ два миленијума – активним учешћем у Евхаристији, дакле причешћем. Члан у Цркви, онај хришћанин који је био редован на окупљањима своје заједнице никада није могао то бити само формално, а у првим вековима буквално је могло бити опасно по живот. Условно речено „профани” живот једног хришћанина није могао бити одвојен од „сакралног” јер би се врло брзо закључило ко је спреман да своје хришћанство потврди страдањем за Христа, а ко је, речено језиком полиса: идиот.
Времена су се од тада мењала, али не и сасвим променила. И данас су прави хришћани често у ситуацији да своје, рогобатно речено, чланство, потврђују страдањем. Због тога је евидентна паралела између савесног грађанина и савесног хришћанина. На крају крајева, терминологија, симболика, архитектура и концепција полиса није случајно подударна са животом ране Цркве.
Бити савестан грађанин не значи нужно бити хришћанин, али бити у пуном смислу хришћанин, подразумева бити савестан грађанин. У противном смо само комплетни идиоти.
