Марк Шагал, Мојсеј, 1956.
Након што смо у наставцима на интернет порталима пратили стенограме Комисије за израду новог Устава Аутокефалне цркве у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца (како се званично назива у Томосу о аутокефалији из 1920), ових дана је процурила и коначна верзија новог Устава наше Цркве, о којој ће архијереји расправљати на мајском засједању Сабора. Двогодишњи рад Комисије је био у складу с модерном српском црквеном праксом, тј. прво безразложна тајновитост–хистерија–мистерија, након које попут поплаве све прљаво заврши у новинама, гдје се не зна шта је истина, а шта лаж. Медијима доступан текст новог Устава, изазвао је бујицу коментара, који зависе од личних афинитета и политичких погледа сваког од коментатора. Стога су у жижи медијских интересовања тек поједине одредбе новог Устава, попут – промјена имена Цркве, промјена титула појединих епископа, начин избора поглавара итд. О свакој од ових тема, које јесу политичке у најширем смислу ријечи и интересују јавност, која најчешће јесте народ Божији, свако има своје мишљење, а свачије мишљење је једнако важно, било да носи бијелу пану, црну пану, или иде гологлав. У том смислу, велика је штета што је Комисија за израду Устава пропустила прилику да укључи најширу могућу заинтересовану политичку и друштвену јавност – народ Божији, те кроз јавну дискусију сажме општи став и струјања. Без обзира на све, мора се признати да је Комисија урадила добар и обиман посао. Нема никакве сумње да је досадашње горенаведено званично име наше Цркве, све са Словенцима и Хрватима у наслову, у потпуности неодрживо, као што је јасно да нове престижне архиепископске и митрополитанске титуле не прате само личне амбиције садашњих вршилаца дужности, него добрим дијелом и нову политичку архитектуру на Балкану и у свијету. Начин избора Патријарха је свакако свима занимљив, па чак и инославнима, јер је Патријарх по функцији јавна личност, која коментарише политичка и друштвена питања. Вриједи истаћи да је предложени начин избора Патријарха у многоме бољи него претходни јер генерално гарантује најширу могућу подршку Патријарху, за разлику од досадашњег, који је лажно био окићен апостолским именом и коцкарски унижавао вјеру да Бог руководи Сабором. Једна од мањкавости овог новог приједлога је преузета одредба из старог Устава, да се избор врши чак до три мјесеца након упокојења (смјене) Патријарха. Тиме је Комисија занемарила чињеницу да епископи на Сабор више не путују коњским колима, те да се консултације међу епископима обављају телефоном и другим модерним начинима комуникације. Стога је период од три мјесеца необично и непотребно дуг.
Међутим, осим ових сензационалистичких новости, којима се баве новинари, а које немају много везе са свакодневним вјерским животом и активностима, нови Устав доноси бројне промјене који ће се тицати живота свештеника, монаха и вјерника. Иако, не треба сметнути с ума да се ради тек о нацрту Устава, који ће свакако бити додатно модификован, немогуће је не уочити неколико значајнијих пропуста. Сам текст Устава је дјело неколико писаца, што се види по стилу, али и по неуједначености правописа. Док једни писци пишу према званичном стандарду српског језика, други се и даље држе „правописа бабе Смиљане“. Једни за своје идеје наводе референце, други не, итд. Но, осим ових мање битних и естетских детаља, далеко је већи проблем што у самом доступном тексту има контрадикција, недоречености и нејасноћа. За потребе овог текста, укратко ће бити наведене само неке проблематичне одредбе:
Члан 17 прецизира да парохију чини до 500 православних домова, члан 14 да епархија, по правилу, има 150 парохија, а члан 10 набраја свега 41 епархију СПЦ. Чак и некоме ко није вјешт у математици јасно је да с бројевима нешто није уреду, те да би СПЦ требало да има барем 200 епархија. Потребно је направити анализу да ли је овим прецизним бројевима Устав нанио штету или корист оним епархијама које новчану помоћ добијају од државе на основу броја парохија.
Једнако, Комисија је пропустила да реално размотри и анализира практичне посљедице неких превазиђених одредби старог Устава, којe су остале у новом Уставу, попут забране клирицима да јавно критикују одлуке црквених власти (члан 171). Ова одредба не само да је у контрадикцији с православним Предањем које тражи да црквене одлуке заживе и имају рецепцију у народу (а како другачије него кроз дискусију), него је у директном сукобу првенствено с Европском повељом о људским правима и с Уставима свих земаља у којима Пећка Патријаршија има епархије. Осим тога, одредба је неспретно срочена па подсјећа на чувени члан 133 Казненог закона СФРЈ – о вербалном деликту, којим су комунисти управо клир СПЦ слали на робију. Уколико би се примјењивала, сваки лабилнији епископ би на основу ње могао да прогања, а сваки поп који не дрхти од ширита, би дотичног могао да вуче по судовима и тужи за мобинг, који је у многим државама кажњив и затвором.
Даље, члан 85 који третира насљеђивање имовине након упокојења епископа, у потпуности негира државно законодавство и праксу. „…архијереј је дужан да завешта две трећине имовине…“ Међутим, државни закони предвиђају да нико никога не може присилити да му остави имовину (нпр. члан 4 Закона о наслеђивању Србије, Службени гласник 46/96) јер су такви насљедници недостојни. Исти члан црквеног Устава у потпуности пренебрегава чињеницу да постоји и тзв „нужни законски дио имовине“ који неко мора да остави својим директним сродницима. Ако претпоставимо да епископи неће имати бабе и деде те дјецу, онда ту, по важећим државним законима, у директне сроднике убрајају се родитељи, браћа и сестре епископа. (члан 39 Закона) На страну што оваква обавезујућа формулација у нашем новом Уставу, више приличи америчким сектама или опресивним организацијама попут Opus Dei, уколико буде усвојена може само проузроковати тужбе незадовољне родбине, под условом да би се епископи за живота заиста повиновали овом члану Устава. Заправо, у неким земљама попут Италије, државни закон изричито забрањује да се директни сродници лише имовине, да је неко распрода, или поклони неком другом, док у југословенским републикама нужни законски дио директним насљедницима загарантовано чини најмање једну шестину имовине.
Осим горенаведених непромишљености, Комисија је, такође, била и недослиједна, у неколико других случајева. Тако се нпр. у члану 2 Комисија позива на предање и каноне, на основу којих је и увела стари обичај Афричке цркве да епископу суди 12 епископа, наводећи у загради 12. канон Картагинског сабора. У исто вријеме, потпуно је игнорисана чињеница да у том истом канону пише да свештенику суди шест епископа, а ђакону тројица епископа, него је по османлијском принципу кадија те тужи, кадија те суди, Комисија право суђења дала једном епископу. (члан 80)
Заправо, највећа мана приједлога Устава јесте то што је благо обојен епископомонизмом, који деценијама тиранише вјерски живот Срба. Вјерници немају проблем да прихвате да је Цркви глава Христос Пантократор те да су они сједињени са њим у предвјечној љубави и усиновљењу по Духу Светом, који се оприсутњује у Светим тајнама, које савршава Епископ. Проблем настаје у свакодневном животу и односима, новцу, правима, обавезама и привилегијама. У том смислу, Комисија је пропустила да хуманизује Епископе, да их учини људима, да их третира као и све остале, са врлинама и са манама, као грешнике и као свеце. Епископи овим Уставом нису одвојени од финансија, што је услов sine qua non здравог црквеног живота. Никоме не треба посебно појашњавати да гдје год постоји толика количина новца и утицаја, каква постоји у Цркви, међуљудски односи не могу бити нормални сами од себе, него морају бити јасно дефинисани. Епископима није одређена старосна граница за одлазак у пензију, док у пракси свештеници иду у пензију. Епископима није онемогућена промјена епархија, напуштање сиромашније, ради боље и богатије, што је у складу са Предањем, на које се Устав позива. Устав, такође, није детерминисао средства и борбу, или барем декларативно осудио корупцију, симонију и непотизам. Комисија није уважила искуство и ефикасна рјешења која је изродила Римска црква, која се равно хиљаду година борила првенствено сама са собом, преко проблема непотизма и корупције. Код Латина нема табора и групација нити тзв. левитског свештенства, двојице, тројице бискупа браће, или фамилијарно и кумовски умрежених поповских еснафа унутар исте дијецезе. То наравно, није случајно, нити има везе с додатком Filioque, или папском непогрјешивошћу, него је директан производ њиховог вишевјековног негативног искуства и садашњег канонског права. Да ли је Комисија мислила да ће ова болест, која једнако мучи и нас, сама од себе престати, или се надала да Пећкој Патријаршији неће требати баш хиљаду година да рјеши те проблеме, колико је требало Папском трону? Благонаклоност и инклинација ка епископомонизму новог Устава и тетошење владика види се и у другим примјерима – па тако, за Епископа је довољно магловито дефинисано „високо богословско образовање“ (члан 76 б), а истовремено, свештеницима који раде у црквеним и епархијским органима, архијерејским намјесницима, Комисија извољева године стажа, радног искуства на позицијама, по могућности Правни факултет итд. Комисија је пропустила да у 21. вијеку, када докторате и мастере имају и чиновници у Пошти, затражи обавезан докторат или барем мастер за кандидата за епископа, али је сматрала за потребно да дефинише члан 137 који практично забрањује руколопожење свештеника који нису завршили неку богословију или Богословски факултет.
Ипак, савјести ради, мора се рећи да је без обзира на све горенаведене мане Устав добар. Афирмисао је улогу лаика, кроз Епархијске и Црквене одборе, дефинисао манастирски живот, црквену имовину, потврдио значај брака и породице итд. Укратко, омогућио је простор за свакога, да се сви остваримо и да допринесемо Цркви, колико можемо. Проблем црквеног живота није Епископат који се аутопозционира као принчевска кардиналска елита у Риму у доба ренесансе, него су проблем свештеници и лаици који немају одговарајућу снагу да заузму своја мјеста, која им Устав предвиђа и даје. Устав јесте пропустио да пропише казне за оне који га не поштују, као и да одреди органе који ће да надгледају провођење и поштовање Устава. Међутим, чак и да јесте то написано, проблем би опет остао у нама. Православни имају проклетство да су им теорија и пракса често у раскораку. Можемо имати и најбољи Устав на свијету, ништа нам помоћи неће ако сами себи не помогнемо. Зато је потребно да сви ишчитамо Устав, да сви познајемо Устав и да га примјењујемо. Тада ни дјетињаста и наивна одредба која је остала из старог Устава да цркве и манастири и други црквени објекти неће плаћати рачуне и јавне дажбине (члан 26) неће бити несувисла, јер ће лаик који воли своју Цркву, а који је на позицији да то учини, наћи начина да то и оствари!