Banksy
Слобода увек подразумева одговорност јер представља нашу способност да одговоримо на позив Божији. При стварању, Бог нас је из небића позвао у биће. Али, процес стварања још није завршен, пошто, како каже Св. Василије Велики, човек је биће коме је задато да постане бог. Обожење човека и читаве природе разлог је стварања света, разлог је Оваплоћења Логоса Божијег који се у последње дане родио од Дјеве Марије.
Према Св. Григорију Ниском, управо је слобода икона Божија у човеку, она му је дата да би могао да пројави љубав према Творцу кроз љубав према човеку и творевини. Неодговорна слобода, слобода која не одговара на позив љубави Божије, изопачује се и постаје узрок највећих зала. Уместо да обожује она обезбожује али и дехуманизује. Слобода без Бога постаје парадоксално слобода без човека, јер без љубави према Богу нема љубави према човеку. Али, и љубав према Богу се показује као истинита само ако се пројављује као љубав према човеку. „Ако ко каже да воли Бога а не воли човека, такав је лажов јер како ћеш волети Бога кога не видиш ако не волиш човека кога видиш“, сведочи нам Апостол Јован. Човек је биће које се увек креће и увек некуда иде – само је питање где. Изопачена слобода не само што не води узрастању до обожења, које је циљ човекове егзистенције, већ води деградацији и то не на анимални ниво, већ далеко испод њега. Пошто нема слободну вољу као човек, животиња се никада не може уздићи као човек али ни пасти као човек.
Данас се о слободи прича више него икад, слобода се цени, истиче, наглашава на сваком кораку, а опет је слободе мање него икада. Слобода је злоупотребљена, доведена до сопственог парадокса, исмејана и презрена. Постала је карикатура, бесмислени излив бесмисла. Гледајући „медијску сцену“ у Србији, стиче се утисак да смо само на корак од затварања пуног круга, од дословног повратка на римску праксу „хлеба и игара“ и увођења гладијаторских борби како би се плебс забавио и анестезирао. Таман када помислимо да су медији дотакли дно, они нас наредним изливима „креативности“ увере да је дно увек дубље него што смо мислили.
Кловнови су увек више тужни него смешни. Њихова нашминкана лица, гримасе које праве и трапави ход, изазивају сажаљење према људима који су принуђени да глупирањем и смопонижењем зарађују за живот. Али скарадна шминка ипак има и позитивну функцију попут маске у античком театру. Она истовремено излаже али и штити глумца и његову људскост јер не дозвољава да буде потпуно изложен, оставља му могућност да смех публике припише црвеној кугли која представља нос, а коју након представе може да одложи.
Данашњи кловнови медијске сцене Србије немају тако повлашћен положај као некада циркуски кловнови. Они глуме саме себе, огољено представљајући јад и беду сопствене егзистенције, пародију сопственог живота. Нуде сопствену мизерју очима исто тако јадних „гледалаца“ који у гледању туђе јавне срамоте и понижења налазе воајерско задовољство и первертирану утеху за сопствену чамотињу, глупост и индоленцију. Хлеба можда има а можда и нема, али игара, свакако има. Чак не ни игара, већ малих болесних, мизантропских игрица које подилазе најнижим поривима да се лична самопотврда и вредност утемељи на чињеници да је неко (кога гледам) беднији од мене (који гледам). Попут пингвина који, „кад један падне остали скачу“, гледалачка маса прати уживо „борбе“ у виртуелном Колосеуму где се као оружје користе примитивизам, глупост, простаклук.
„Па то народ хоће!“ Одговарају углас креатори ове духовне лоботомије. Али заправо, народ то неће већ му се то намеће. Уморни од живота без перспективе, исцрпљени немаштином, људи се препуштају „чарима“ кутије са сликама, конзумирајући садржаје који се пред њих износе. А ти садржаји све више личе један на други, тако да је разлика између „озбиљне“ и „забавне“ телевизије, између „озбиљне“ и „жуте“ штампе готово ишчезла (част ретким изузецима).
Шта чинити? Зар се залажете за цензуру, упитаће неки? Одговарамо: људско друштво је тако стакано да све силе у њему морају да буду избалансиране. И данас када свако може да „каже све што хоће“ постоји цензура и то можда најперфиднија и најделотворнија. Данас цензура делује тако да свако може и говори шта хоће али нико никога не слуша. У доба старог тоталитарног режима било је забрањено изразити мишљење супротно владајућој политици, али су уметници и интелектуалци изналазили начин да пошаљу поруку јавности. И та порука је стизала, јер су људи слушали. Данас, међутим, остварује се Лаканова опаска „да сви знамо да уши служе зато да не слушају“. Заиста, данас можете рећи шта год хоћете, можете креирати уметничко дело какво желите, али реакције неће бити јер нико неће чути, пошто је јавни простор загушен грајом безбројних „старлета“ и подобних опскурних ликова, који одавно преплављују не само естрадну и политичку сцену већ све области људског деловања.
Дакле, да, хоћемо цензуру! Макар само малу, макар у облику посебног пораза који би произвођачи духовног и менталног отпора плаћали. Нешто попут акциза на дуван и алкохол, заједно са видљивим упозорењима о последицама које праћење таквих садржаја изазива.