Vladika Maksim, Rodina-matь, 1999.
Još je Jevrejin Trifun u 2. veku rekao Sv. Justinu Mučeniku i Filosofu: „Znam da su zapovesti koje su vam date u Jevanđelju toliko čudesne i velike da ih niko ne može držati“ (Razgovor s Judejcem Trifunom 10.2). Da li je Trifun bio u pravu tog dana kada je sa hrišćaninom laikom vodio međureligijski dijalog onog vremena? Jedan pogled u istoriju hrišćanstva kao da opravdava njegovu misao. Uostalom, zar ne primećujemo kako hrišćani greše na svakom koraku. Samo letimičan pogled na Hristovu Besedu na gori, u kojoj se kaže da je čovek učinio greh i na samu pomisao o njemu (Mt. 5, 22.28), koja nas poziva da prodamo sve što imamo i damo siromašnima, pokazuje da od nje ne možemo napraviti etički sistem. Zašto? Zbog toga što to ne povlači prosto poboljšanje ponašanja nego „umiranje“, negiranje ega, i apsolutno prvenstvo Drugog (Boga i bližnjeg) u odnosu na naše sebično ja.
Uvek sam se pitao zašto pojedini „veliki“ duhovnici na mogu da nadiđu egoizam te da kada im neko nagazi na žulj (čitaj: ego), oni ne uzvrate suprotnim. Recimo, da oproste, da kažu „budimo iznad ljudskih slabosti“, jer – ljubav sve prevashodi. Današnji „institucionalni“ duhovnici – sem divnih izuzetaka – ne slede logiku Besede na gori. I zato se više niko ne čudi kada ti velikani „vrlinskog“ života odgovore jačom merom, ili čak i agresivno, na nečiju čak i najbezazleniju kritiku. Tu se pokazuje da podvig može i da potvrđuje ego, a ne da vodi njegovom prevazilaženju. Neko je primetio da čovek može da bude lopov i da zadrži osećaj ljudskosti, a neko da bude „duhovan“ a lišen humanosti. Kada u duhovnim institucijama nestane smelosti za suočavanjem oči u oči sa istinom, tada sledi ili zataškavanje problema (da nije lako vidljiv), ili njegovo šminkanje (da bi se predstavio manje ružnim).
Nasuprot ovom negativnom fenomenu „duhovništva“, jedan veliki episkopos iz II veka, u svojoj stotoj godini, polazeći na mučeništvo u Rim, izgovara potresne reči: „Sada započinjem biti učenik“ (νῦν ἄρχομαι μαθητὴς εἶναι). Sveti Ignjatije Antiohijski je poslan u arenu prestonice Imperium Romanum-a, ali je u mestima kroz koja su ga provodili hrabrio hrišćane antologijskim savetima. Taj velikan je u poslednjoj godini svog života postao svojevrsni hrišćanski „nomad-mučenik“.
Nomadi kao sluge bogoslovlja
Da li je usud ili privilegija biti u stanju nomada? Kako pokazuju neka istraživanja, budućnost nauke ili progresa je „izvan granica“ a ne u „unutrašnjosti“. Nauci bolje služe istraživači koji žive izvan svoje postojbine (nimalo slučajno, veliki broj nobelovaca je živeo i umro izvan zavičaja). A kako stvar stoji među teolozima?
Ako zanemarimo razloge njihovog seljenja po raznim zemljama i obratimo pažnju samo na imena, bićemo iznenađeni kakvi giganti spadaju u kategoriju teologâ-nomadâ. Georgije Florovski je iz Odese, preko Praga, Beograda i Pariza dospeo do Njujorka i Bostona. Aleksandar Šmeman i Jovan Majendorf su ga sledili na svoj način. Starac Sofronije Saharov je iz Rusije otišao u Evropu, pa onda na Svetu Goru, da bi u Engleskoj osnovao manastir koji danas zrači svima. A šta reći za episkopa Antonija Bluma ili mitropolita Jovana Zizjulasa? Obojica su u Velikoj Britaniji stekli reputaciju znamenitih teologa. Nikolaj Velimirović je u Americi doživeo veću popularnost nego u Srbiji – pre mu je Kolumbijski univerzitet dao počasni doktorat nego što bi to ikada učinio jedan Beograd. Spisak bi bio kratak kada ne bi obuhvatio Bulgakova, Loskog, Bera itd.
Ono što se ovde intuitivno može uzeti kao bitan činilac jeste „mobilnost“. Dok čovek prati svoj san, idući preko geografskih i državnih granica, unutar njega se dešava zanimljiv proces preispitivanja u kome hrabrost pobeđuje strah od preuzimanja rizika. Kažu da je koncept mobilnosti u nekim oblastima postao tako važan da je ushođenje na akademskoj lestvici skoro nemoguće bez preseljenja u drugu zemlju. U svom eseju pod naslovom „Crossing oceans“ (2012), Eva Marder je izjednačila naučnike koji se poduhvataju rizika i odlaze u inostranstvo sa onim ranim istraživačima (explorers) čija su putovanja „oblikovala njihove poglede na svet, a priče koje su pripovedali proširile su svet onima koji su ih sreli“. Naravno, ovde ne podržavam elitizam privilegovanih koji se uz sve garancije otiskuju u inostranstvo. Ali, činjenica je da se nesiguran duh oseća nesigurno u tuđem krugu, na tuđem igralištu. Emigranti to najbolje znaju. Osim pratećih izuzetaka, hrišćanstvo je civilizacijski fenomen; ono je, ipak, kultura grada.
Prednosti prelaska neke granice ili okeana su nesumnjivo velike. Ako nadiđete kompleks inferiornosti, (post)doktorske studije u inostranstvu su prilika da dokažete svoju samostalnost, da otkrijete drugu kulturu, i da pratite one najbolje u struci, gde god se oni nalazili. Štaviše, umrežavanje stvara veze koje se često kasnije pokazuju kao neprocenjive. Lična poznanstva su poslednjih dvadeset godina srpskoj publici donela priliku da čuju najblistavije teološke umove današnjice (premda se uvek može postaviti pitanje šta su slušaoci stvarno naučili). Teolozi nomadi – ili oni koji kreću u inostranstvo radi istraživanja – pokazali su kroz svoju žrtvu kuda sve vodi posvećenost i gde dovodi snaga volje. Uistinu, duž svakog duhovnog puta postoji mnogo znakova, opasnih mesta i zamki. Glavna borba je ona protiv ega.
Sloboda koja se osmehuje smrti
Vratio bih se ulozi ega u duhovnosti da bih na osnovu spisa iz 6-7. veka poznatog kao Lestvica pokazao kako duhovnost Crkve povlači etos i život blagodati, tj. prevazilaženja svoga „ja“, a time i svakog stava „nadmoći“. „Zaboravi svoja dobra dela što pre“, bio je savet koji je Sv. Nikolaj Žički davao svojim savremenicima. U Lestvici nailazimo na primer monaha koji, pretrpevši uvredu, ostade potpuno miran u srcu, i pomoli se u sebi; ipak, potom započe plakati zbog toga što su ga uvredili, skrivajući svoje bestrašće prividnom strašću. Nasuprot današnjem trendu da se ljudi prave da ne žele prvenstvo a gore od želje da vladaju, „jedan brat se pravio da žudi za prvenstvom, iako ga uopšte nije želeo“. Ovde, dakle, srećemo etos čoveka koji je gotov da drugom ustupa svoje mesto a ne da mu ga uskraćuje. „Kako da ti predstavim čistotu čoveka koji je u javnu kuću ušao tobož radi greha, a umesto toga je bludnicu priveo podvižništvu?“ Ove askete se odmeravaju čak i sa demonima, te prinose sebe delatnoj projavi hristolike slobode koja se osmehuje smrti. „Jednome bezmolvniku, neko rano izjutra donese grozd. Po odlasku posetioca on navali na njega i pojede ga bez ikakvog apetita, pretvarajući se pred demonima da pati od ugađanja stomaku“. Ovo je vrsta ljudi koji ne gledaju na svoj ugled i dostojanstvo, nego nadišavši ego varaju neprijatelja, poput monaha koji se „izgubivši nekoliko grančica za pletenje korpi, celog dana pravio tužnim zbog gubitka“. Ovakvi podvižnici ontološkim smirenjem – jer, psihološkim smirenjem sebe možeš samo da zavaraš – nadigravaju demone koji žele da im se narugaju i izlože podsmehu. Za navedene primere Lestvičnik daje završni komentar: „To su zaista ljudi za koje neko reče: Kao varalice i (kao) istiniti (2Kor. 6, 8)“.
Svi navedeni „slučajevi varalica“ govore o tome da kada prihvatiš jedan životni stav (konkretan etos) tada ne smatraš da bilo šta „zaslužuješ“. Umesto da nas naši „institucionalni“ duhovnici uče kako da sebe i druge ispravljamo ljubavlju, oni su etos drevne Lestvice tako olako i bezobzirno izbrisali kao da su sunđerom prešli preko slova ispisanih na školskoj tabli.
Šta činiti kod takvog žalosnog stanja? Verujem da je rešenje u tome da gledamo da ovekovečimo ono što je vredno (to je Tarantino, ipak, uspeo da uradi u novom filmu, kao i Južnokoreanac Bong Džun-Ho u Parazitu). I nemojmo olako pomisliti da su glasovi slobode, taj smeli bunt protiv falsifikata i psihoze u samoj Hristovoj Crkvi, ugašeni. Ima Srbija – kao što ih ima i Pravoslavlje – hiljade onih koji se ne slažu sa gaženjem sabornosti i ljudskih prava. Jedna pripovest koju čitamo u žitiju Svetog Palame donosi pravovremeni savet.
Tokom treće godine boravka u isposnici Svetog Save, jednom prilikom, dok je bio utonuo u umnu molitvu, Grigoriju Palami se učinilo da ga je savladao neki lak san; a zatim je imao viđenje. U svojim rukama video je sud sa mlekom koje se prelivalo preko ivice. Mleko se zatim pretvorilo u najfinije vino, koje je predivno mirisalo. Miris je bio tako jak da su i njegove ruke i odežda bili preplavljeni njime. Čim je osetio miris, Sveti Grigorije se ispunio radošću. Posle te vizije, pred njim se pojavio mladić u sjajnoj odeždi i rekao mu: „Zašto ovo izobilno i predivno piće ne deliš sa drugima? Zašto si ga pustio da beskorisno teče? Zar ne znaš da je ovo dar od Boga i kada se izliva neiscrpan je?“ Grigorije je upitao: „Ali, šta ako nema dostojnih ljudi koji ga traže ili čak mole za njega?“ Anđeo mu je odgovorio: „Iako sada nema nikoga ko ga sa žudnjom traži, ti ćeš ipak izvršiti svoju dužnost, a ne premišljati ili odbijati da to učiniš. Moraš vratiti Gospodaru talant koji ti je dao. I sâm znaš tačno koja je to zapovest, i šta se desilo sa beskorisnim slugom kojemu je dat talant!“ (Mt. 25, 14-30). Anđeo je zatim nestao, ostavljajući Grigorija okruženog svetlošću da još mnogo sati razmišlja o ovom događaju.
Navedeni primer pokazuje da blagoslov teologije skriva veliki dinamizam u svakom trenutku, pa i u bezizlazu. Kad si privučen putu dobrovoljnog pogrebenja u „zemlju dobru“, tada se u tebi oslobađa novi čovek. On se ne može osloboditi u tebi ako si slepi podanik, niti ćeš nivelisanjem problema aktivirati dinamiku sabijenu u tvom mladom biću. Kada umirem za Hrista, tada istinski živim.
Naše iskustvo unutarnje slobode je u tome da kada zatreba kažemo „popu pop, a bobu bob“, a ne da dragoceni opit smelosti sputavamo iza zatvorenih vrata naših (studentskih) soba… Život se ne može istinski doživeti ako oko nas ne umru lažni kumiri imaginarnih autoriteta. Krst koji uzimamo na sebe jeste „nepobedivo oružje i utvrđenje vere“.
Crkva nije prosto lečilište, nego i mesto gde „umiremo da bismo živeli“, na smelost prema Gospodu i ljudima, a ne na sud ili na osudu. Kada to shvatiš, tada će proklijati semenka tvog bića i dati „plod stostruki“. I tada će Trifuni 21. veka poverovati da pravi Hristovi ljudi mogu da ispune Njegove zapovesti.
