Ремедиос Варо, Увело лишће, 1956.
Крај 19. и почетак 20. века, између осталог, означава период када се човеков поглед на забаву и примање информација радикално мења – у људски дом се усељава телевизија. Већ пред крај 20. века у куће улазе приватни рачунари чија је револуција, на коју човек није спреман и која још увек траје, одмах имплицирала смрт телевизије. Но, телевизија се и даље држи, мање попут израњављеног јунака и више попут фантома – она нам у свој формат пакује ставове појединаца, политичку пропаганду, бућкурише историјских и научних чињеница и измишљотина, као и све што се може приредити у виду спектакла.
Попут утваре, телевизија долази и на праг Цркве, са намером да уради једино што може – да прикаже догађај и, евентуално, да коментар на њега. Литургија, која представља непоновљиво искуство заједнице, телевизијским поступком може једино да буде „објективизована“. Свештенство и народ постају актери, иконостас сценографија, а Евхаристија највиша тачка спектакла, нешто што гледалац може помно да посматра, али не у њој и да учествује. Није ни чудо што телевизијски редитељ, који није много залазио у цркве, Литургију режира као и концерт, да би после лупао главом о зид када види крајњи резултат – у већини случајева, и народ и свештенство су камерама окренути леђима, пошто је Литургија утемељена у односу човека према Богу, а не у односу забављач (извођач) – публика. Чак и са превазилажењем овог проблема, одсуство личног искуства ће гледаоцу бити сасвим евидентно, чак више него недостатак физичког присуства на неком секуларном обреду који је дизајниран да буде пријемчив и камерама.
Изгледа да телевизија своје присуство на Литургији оправдава једино тиме што Црква не постоји у вакуму, и чини се да су хришћани позвани да учествују у својим конкретним животима чији је технологија неодвојив део. Интернет је пун хришћанских форума и портала, храмови имају своје сајтове, фејбук странице и твитер налоге… Могло би се рећи да је телевизија нека врста нужног зла, и да се као такво, њено фантомско присуство у Црквиоправдава. Да, можда она не може да представи дубину и динамику Литургије, али она људима ипак пружа могућности на које су навикли, јер су оне саставни део њихових живота. У том друштвеном смислу, присуство телевизијске емисије или телевизијског документарца у цркви себе може покушати да оправда чињеницом да би његово одсуство утицало на друштвено отуђивање и маргинализацију Цркве. Али шта је са филмом?
Да будем прецизнији – шта је са документарним филмом који превазилази телевизијски формат? За разлику од телевизије, (документарни) филм нема намеру да објективизује доживљаје претварајући их у догађаје (што не критикујем само по себи, али све има своје место), већ да документује истину, и то не као статичну (=објективну) чињеницу, већ као смисао онога што се говори и чини – да је коришћењем документаристичких метода представи у облику наратива. То све звучи лепо, али шта то значи за Литургију? То значи да ће филм себи дозволити могућност да у потпуности „манипулише“ временом Литургије, представом односа присутних, можда ће користити кадар из једног храма и снимак појања из другог, и тако даље. Једна од основних карактеристика филма је динамично грађење односа кроз бирање углова и планова (док их телевизија гради кроз системе камера који су далеко више формални и статични). Друга основна одлика је постојање две врсте времена: реално време и филмско време. Публика доживљава филмско време, и док оно имплицира реално време одвијања догађаја, могућности манипулације су многобројне. Телевизија попут „објективизујућег духа“ искуство претвара у представу, а себе покушава да унапред оправдава у виду једне нужности, С друге стране, филм попут богаља улази на задња врата Цркве. Филм, као конкретно уметничко дело, тек мора да оправда себе! Телевизијска емисија можда ризикује какву случајну бласфемију погрешно представљајући оно што покушава да прикаже на што веродостојнији начин, а филм, попут сваке уметности, представља ризик сам по себи.
Литургија је позив на спасење свих, а уметност је позив на групну терапију. У оба смисла је реч о некаквом излечењу кроз другог, и чини се да документарни филм тог „другог“ заиста ставља у први план, тј. да за то има највише потенцијала. У томе се састоји ризик уметности, а посебно (документарног) филма – позван је да испуни свој потенцијал и постане аутентична пројава Истине. Не да објективизује доживљај, већ да догађај стави у личносни контекст аутора, стварајући један потпуно нови хоризонт на којем су други позвани да учествују. Одређене гране уметности увелико постоје као саставни елементи литургијског доживљаја, а седма уметност, посебно у виду документарца – јер користи праве, аутентичне људе и ситуације које је немогуће контролисати попут фиктивних ликова – позвана је да се оствари у виду посебног, непоновљивог уметничког израза који ствара нове хоризонте и ствара нову перспективу за нови филм, за нови однос, дакле и за нови ризик.