У психолошкој структури личности, појмови ега, алтeр ега и суперега имају различита значења и функције. Его представља основну инстанцу свести, посредника између унутрашњих нагона (Ида) и спољашње стварности, стремећи равнотежи и реалистичком испуњењу захтева. Алтeр его није истоветан егу, oн означава други лик или аспект личности, често замишљену или пројектовану варијанту самога себе. Суперего, с друге стране, представља интернализовани систем моралних норми, глас родитељског ауторитета који делује као унутрашњи судија, често у супротности са жељама ега. За правилно разумевање динамике ега у односу на духовну послушност, неопходно је пажљиво разликовати ове појмове.
Питање ега и суперега у психолошкој структури не може се у потпуности разјаснити ако се занемари његова динамичка природа. Его, као начелна инстанца реалности, успоставља равнотежу између унутрашњих нагона и спољашњих захтева, док суперего, као одвојени, пројектовани двојник ега, сведочи о немогућности апсолутне самодовољности ја, о његовој потреби за рефлексијом и потврдом изван себе. Свако истинско питање ега је питање смрти, смрти онога ко нас је обликовао, смрти модела кроз који смо проговорили први пут. Его, у својој илузији аутономије, увек остаје таоцем суперега, оног другог, скривеног, чије лице носимо као своју поткошуљу.
Када се ова психолошка структура примени на однос послушности између духовника и ученика, нужно се открива један парадокс. Ученик, као институционално ја у датом духовном контексту, у тренутку своје афирмације не раскида са личношћу која је обликовала његово духовно и психолошко биће. Његов суперего, фигура духовника, остаје активна, не само као узор већ као сенка која врши стални притисак на одлуке, ставове, изразе духовног ауторитета. Тако ученик не наступа као апсолутни субјект моћи или воље, већ као субјект који самог себе види кроз очи духовног претходника, потврђује или оспорава своје чинове у зависности од усклађености са претпостављеним очекивањима суперега.
У психолошком смислу, ова структура поседује елементе функционалне зависности. Его не остварује своју пуноћу, јер се стално осврће на другог, на замишљеног судију, на невидљиву инстанцу духовне контроле. Его који не раскида са својим суперегом не може да постане стварни творац новог већ остаје везан за матрицу, за обрасце који су му дати. Одатле произилази не само послушност, већ и својеврсни страх од превазилажењa оца, онога што се у психологији зове “оцеубиством”, не у биолошком, већ у дубоко духовном и културном смислу.
Духовно очинство у хришћанској традицији, засновано на парадигматском односу учитеља и ученика, носи у себи дубоку психолошку и онтолошку амбиваленцију, оно што обликује, истовремено спутaва, оно што рађа, нужно тражи своју смрт. Его ученика, у најдубљем смислу, настаје као одраз. Суперего духовног оца уписан је у темеље његове личности. И као што дете у односу на биолошког оца мора проћи кроз симболички чин оцеубиства да би ступило у зрелу субјективност, тако и духовни син мора извршити раскид са духовним оцем да би се остварио као аутентично биће у Духу.
Оцеубиство у преносном значењу није ништа друго до симболичко разарање фигуре ауторитета зарад успостављања властите суверености. Психолошки гледано, без овог унутрашњег оцеубиства нема стварне индивидуације. Син, ученик, следбеник мора у једном тренутку да „убије“ оца, да раскине зависничку везу, како би постао стварно способан да ствара, да говори из сопственог центра. Међутим, када до тога не дође, его остаје фрагментисан, подвојен између сопствених тежњи и дужности према суперегу који га је формирао. Ученик се јавља као пример субјекта који остаје у фази продужене, инфантилне послушности. Његов его функционише под теретом унутрашњег налога који гласи: немој бити други него оно што си обликован да будеш. Овакво стање производи сталну психичку напетост где свака самостална одлука изазива бојазан од казне суперега.
Из овог угла, духовна динамика између духовника и ученика постаје илустрација онога што Фројд назива унутрашњим конфликтом између нагонске тежње ка слободи и репресивне силе суперега, интернализованог гласа ауторитета. Све док оцеубиство не буде извршено на симболичкој равни, све док ученик не прекине са духовним morbus sacer своје послушности, неће бити могуће остварење пуног ауторитета, јер ће реални его остајати у трајној сенци духовног оца.
И као што се ни код једног човека стварно порекло кризе не види споља, већ се наслућује у нејасном подрхтавању унутрашњих сила, тако и у овом случају нећемо посматрати спољашњу послушност као знак духовности, већ као симптом унутрашње немоћи да се пређе граница између ученика и творца, између наследника и зачетника. Послушност ученика према духовнику, која на спољашњем плану делује као побожна верност, на унутрашњем плану открива драматичну неразрешеност односа између ега и суперега. Уместо да послушност прерасте у унутрашњу слободу, она остаје у функцији пролонгиране зависности, продуженог духовног детињства. Психолошки, ова ситуација може се упоредити са стањима кризе идентитета, где его не успева да се конституише у аутономном пољу, него остаје ухваћен у мрежи интројектованих фигура ауторитета. Патристички речено, овде послушање не води у слободу деце Божје, него остаје на нивоу ропства људима.
У духовној економији, послушност није сама себи циљ. Њена сврха је да, кроз привремено одрицање од своје воље, ученик стекне способност да једном, у пунини времена, преузме властиту егзистенцију пред Богом. Ако се овај прелаз не догоди, послушност постаје карикатура, не динамика сазревања, него статика инфантилности. Оцеубиство, у пренесеном значењу, није негација оца него његова сублимација: син у себи преузима дух оца, али раскида са његовом формом, са његовим специфичним модусом постојања. Тиме дух прелази из једне посуде у другу, а нови субјект постаје носилац живота који није копија него ново отелотворење истине.
Иза наизглед смирене послушности скрива се дубока егзистенцијална криза, немоћ да се раздвоје лице и наличје, его и суперего, син и отац. Немоћ да се каже сопствено „Ево ме, Господе“, без задршке, без несигурног „как называется?“, без ослањања на сенке прошлог очинства.
