Еп. Максим, Lien tacite, 2022.
Дошла сам у живот и живот се уплашио.
Ана Ахматова, Пета елегија
Еволуција правних парадигми:
од забране до допустивости
Нећу говорити као теолог и духовник, јер то политичаре и део друштва не занима. Теолошке ставове сам изразио у својим списима.
Закони нису само они који нешто забрањују; постоје и „дозвољени“ закони – тако их зовем у недостатку бољег израза. Реч је о оним олакшавајућим законима који укидају претходне забране, проширују право на друге категорије грађана, отварају нове и алтернативне путеве правног деловања и уопштено ствари мењају ублажавањем.
Такви закони, од постколонијалног периода па надаље, били су, на пример, укидање смртне казне, укидање кривичног дела прељубе, легализација абортуса у првом тромесечју, споразумни развод брака, укидање кривичног дела бласфемије (богохуљења), увођење грађанског брака, а касније и ванбрачне заједнице, могућност вантелесне оплодње за жене без брачног партнера.
Примећујемо да се у ову категорију убрајају иницијативе које, поред својих практичних резултата, задовољавају и симболичне предлоге друштвене већине. У суштини, то није ништа друго до правно признање државе да се друштво променило и да су претходне кризне мере сада строге и анахроне.
Кретање кроз морални пејзаж:
перспективе променљивих друштвених норми
Лично бих видео ову групу закона као пресечену замишљеном линијом, на чијој једној страни су одредбе које заиста више нису скандалозне са становишта јавног морала. Заиста, данас чак и конзервативни грађани сматрају да је апсурдно, чак и нечувено, сматрати прељубу за кривично дело или негирати могућност грађанског брака, или дозволити да се нефункционални бракови годинама развлаче због тога што један од супружника одбија да одобри развод. (А ипак смо деценијама живели са тим саморазумљивим стварима…)
С друге стране замишљене линије, међутим, наилазимо на питања за која до сада још увек постоји јак приговор. Морално гнушање према абортусу и даље је снажно код великог дела грађана, који га доживљава као насилни прекид живота једног беспомоћног бића. Нарочито у светлу недавних претеривања у заступању права животиња, равнодушност према људском фетусу је вапијућа противречност.
На исту страну линије разграничења стављам покушај увођења истополних грађанских бракова, као и могућност усвајања деце. Реакције су многобројне, али их не узимам све у обзир. Познато је да у стварима велике симболичке вредности многи приговори нису засновани на разложном размишљању, већ једноставно на сили навике. Не заборавимо да су конзервативни слојеви друштва оштро реаговали на престанак гледања на прељубу као кривично дело и на установљење грађанског брака, па је било и протеста! Али јасно је да су мотиви били првенствено психолошки: промена је са собом носила дестабилизацију и избацивала обичајне полуге и психичке аутоматизме.
Нема смисла, дакле, узимати у обзир психичке отпоре који се увијају у плашт аргумената. Оно о чему би требало да се бринемо су ваљани приговори. Има ли их уопште кад је реч о истополним браковима?
Изазивање културних константи:
критичко испитивање законских померања
Ова тема садржи потешкоће које произилазе из једне особености без преседана. По први пут се скупштинском већином поништавају дијахронијске културно-цивилизацијске константе.
У свим осталим законодавним иницијативама постколонијалног периода, које сам поменуо на почетку текста, промена је исцрпљена (храбрим, заиста) покретом, али унутар културног контекста. Један, било тежи или лакши, третман институције брака и њеног опадања није променио координате. Једини случај рушења озбиљних културних претпоставки била је легализација абортуса, пошто је заштита слабих одувек била основна компонента цивилизације.
Зашто је у то време била могућа тако озбиљна релаксираност? Одакле је тада држава извукла психолошку и правну моћ да игнорише зачете животе? Од воље већине друштва, што се манифестовало у огромном броју илегалних абортуса.
Нисам у позицији да знам, али претпостављам да је то можда био први пут у грчкој правној историји да је законодавац одлучио а) емпиријски (тј. повучен догађајима), б) о једном егзистенцијалном питању чија тежина превазилази уско оквир а једног места и епохе. Ово под (а) се дешавало изнова и више пута: многи закони се доносе да потврде стварност јер их је она превазишла. Али никада улог није био тако пресудан као што је легално елиминисање беспомоћног живота.
Исту појаву уочавамо и у спорном предлогу закона. Влада, вођена емпиријом, изражава вољу да регулише истополне кохабитације које одгајају децу. Дакле, пошто су оне у другим земљама Европске уније већ признате као бракови, она би да им обезбеди исти статус, углавном да деца не би остала недоношчад. Овом иницијативом, међутим, поништава специфичну културну константу.
Ко је то константа? Диморфизам рода (мушки – женски) заувек је уписан у човеково несвесно, до те мере да сам језик кроз граматику одражава аутоматизам (чланови, завршеци, заменице) – и то не произвољно већ на основу природе тела. Спонтано тражимо и идентификујемо пол сваке особе коју сретнемо или пријавимо. И пошто заједница два биолошка пола има моћ да створи нове људе, другост полова је успостављена као психички темељ постојања. Свако зна да потиче од једне жене и једног мушкарца.
Последично, институционализација истополног пара ће врло вероватно изазвати егзистенцијална превирања. „Од чије жеље потичем?” Однос детета са два пола постаје асиметричан. Одговори на оваква питања очекују се и долазе, хронолошки најпре од родитеља, а потом и од заједнице као културе, у коју спадају и њени закони. На пример, дете из заједнице сазнаје да је инцест забрањен, много пре него што га научи грађанско васпитање.
Какве ће онда последице ове промене бити у дечијој психи? Оне се свакако не могу са сигурношћу предвидети и утврдити. До сада су истраживања која су испитивала да ли су деца коју одгајају истополни парови развила психопатологију или је њихова сексуална оријентација погођена, дала негативан одговор. Међутим, ту имају два „али“: а) период који је испитиван био је кратак, тако да су нам непознате било какве дугорочне последице и б) већина истраживача (обично истраживачица) су били хомосексуалци, па су стога можда били пристрасни или чак регрутовани.
Симболички утицај законодавства:
обликовање психе и друштва
Може се неко запитати по чему се институционализовани случај разликује од законске могућности вантелесне оплодње за жене без партнера? Свакако, овде бисмо се с разлогом могли запитати зашто је ова одредба законодавно прошла у тишини, без реакција. Заиста, верујем да овде имамо погрешан закон, пропуст државе да гарантује одговарајуће симболичке поруке.
Али, рецимо да је изгласан нови закон – шта ће онда бити са подизањем деце од стране истополних парова без брака, пошто је то већ једно дато стање? Да, за ову децу њихова стварност ће бити иста, али ће изостати симболична валидација. Има ли разлике? Има, и то велике. Једно је чинити незаконите или ирационалне или штетне радње, а друго да закон дође и потврди их као да нема проблема.
Сваки закон делује симболично на психу кроз перформативност. Другим речима, не само да психа обликује закон, већ закон обликује и психу. Понављање правних аката, у комбинацији са уписом закона у хоризонт саморазумљивог, преобликује и реконституише личност на другом основу. Да је изненада донет закон који легализује инцест, после неког времена бисмо имали друга људска бића! Када би се дозволио „брак“ три особе, ментални универзум наредних генерација би се променио. На горе, наравно.
Ову димензију снажно теже да презру професионални либертаријанци. Они монотоно проглашавају да ново законодавство само регулише практична питања – став који указује на постмодерну плиткост, у којој је хијерархија означитеља елиминисана тако да се све доведе у ред као наводно равноправно. Иронично је да ЛГБТИ покрет, који се залаже за нивелисање генерализације „правâ”, прокламује идеолошки дискурс, утиче на политичаре, прети научницима, игноришући перформативну функцију дискурса, који је у међувремену направио своју заставу, тврдећи да је род конституисан искључиво као друштвено овлашћење! Другим речима, њему измиче одговарајућа извршна функција закона као „дискурса”. Стога, да би постигао своје циљеве, он постаје недоследан и схвата закон потпуно конвенционално.
Зашто онда влада не донесе предлог закона у консултације са научном заједницом? Зашто није радознала да чује шта би рекли стручњаци, психолози и дечији психијатри? Зато што је потпуно усвојила обмањућу логику „правâ”, у коју ју је сам покрет „индоктринирао”.
Пловидба непознатим друштвеним водама:
утицај законских промена
Егзистенцијална дерегулација коју ће донети нови закон је, дакле, ствар другачија од укочене немоћи усвојених јединки. Какви ће бити дугорочни ефекти на шире друштво? Непознате. Ово је експеримент без преседана и мислим да је мудро не ризиковати предвиђања. Наше једино оружје су досадашње знање и мудро предвиђање.
Човечанство је и у другим случајевима било суочено са дилемама, али је просуђивало да би било мудро не сазнати за последице иновативних преиначења. Класичан пример је клонирање људи: оно је технички могуће, али га је научна заједница одбацила. Не толико из медицинских колико из моралних и психолошких разлога. Етика и психологија нису луксуз, већ граничници хуманизације.
Тачно је, код већине истополних парова постоји права љубав према својој деци. Треба ли нешто учинити у вези са њима? Апсолутно. Многа практична питања чекају решење. По мом мишљењу, законодавац треба да исцрпи сваку могућност коју би споразум о кохабитацији пружио. Чак и у хипотетичком случају да се предвиђања у пракси изједначе са онима о браку, било би важно резервисати назив (брака) само за заједницу мушкарца и жене. И, у сваком случају, зашто се прво не консултује научна заједница (медицинска, психолошка, правна)?
Штавише, научимо да гледамо много даље. То што унижавамо закон као пуку конвенцију, као тренутне интересе или пуке жеље, сигурно ће у будућности повећати апетит да закон обухвати и заједнице трију особа, или чак сродника, као бракове. Такође, ако једног дана буде могуће трансплантирати материцу у мушкарца, зашто он не би имао законско право да постане мајка? Ако се држава и друштво навикну да руше културне константе само уз помоћ сваке владајуће већине, пред нама се отвара дистопија незамисливих размера. У чему би био проблем и ко би могао да приговори ако на тако нешто пристану одрасле особе?
У ствари, ми већ живимо почетак дистопије са опсесивним захтевима за променом пола и уопште епидемијом родне флуидности, која иде толико далеко да подстиче сакаћење здравих младих појединаца. Дистопија која се завршава инструментализацијом женских тела која ће (као „парентезе”) на девет месеци угостити дете истополних мушкараца – немојмо се чудити што ће тај задатак на себе преузети углавном друштвено маргинализоване особе…
Све се то дешава и дешаваће се јер културна позадина новог законодавства лежи у узнемирености наспрам саме природе, у једном чисто нарцисистичком негирању разлике полова – готово да постаје предмет мржње. Гледано у његовом контексту, у суштини почиње масовни експеримент, нови друштвени инжењеринг!
Другим речима, друштва су позвана да доносе законе, не само за текуће непредвиђене ситуације, већ и за будуће генерације. Они не регулишу просто хитне проблеме избора у техничком смислу (као што се добро сналазе у, на пример, комерцијалним трансакцијама, грађанским нагодбама, пореским пословима, законима о друмском саобраћају, итд.), већ такође обраћају пажњу на образовни значај закона. У супротном, каквог посла има грађанско право у забрани двобрачности? Ако они којих се то директно тиче немају проблема, зашто се закон меша у туђа посла и не оставља их на миру да остваре своје „право“?
Све ово не значи да држава треба да делује на патронизујући начин, као морални васпитач (као што је то некада чинила), него значи да код неутралности постоје границе. Наше доба их негира, а закон је, нажалост, постао давитељ, тако да је актуелни законодавни тренд на међународном плану нихилистички.
Волео бих да моја земља не следи такав пример.
Црквена дилема: утицај, прилагођавање и друштвена релевантност
А Црква? Да ли она има право да заузме став о овом питању?
Очигледно, као и сваки грађанин и колективно тело. Али, посебно у питањима друштвеног морала, реч религијâ се мора чути. Није обавезујуће и нема правне импликације, али треба им дати дужну пажњу. И то свим религијама.
Грчка Православна Црква је увек тражила да се њена реч узме у обзир, јер она је увек била „мајка и хранитељка свога народа“. Ово је историјски тачно и то не поричу ни противници. Али знамо да мајка нема право да захтева од свог одраслог детета усклађеност са њеним жељама, чак ни онда када је у праву. Свако дете има право на еманципацију. То је већ стечено знање и духовници у складу с тим саветују родитеље.
Међутим, овде почињу потешкоће. Ако се испитају реакције Цркве на све постколонијалне законодавне промене које сам поменуо на почетку, констатоваће се читав монотон низ порицања. Свети Синод је рекао „не” на сва питања…
Проучавање недавне прошлости доводи до тужних сазнања. Црква је требало унапред да схвати сву гротескност спонтаног хватања у прељуби; требало је сама да затражи могућност грађанског брака да црквени не би био исмејан, као и споразумни развод како се сама институција брака не би уцењивала, као и укидање верске заклетве – не треба објашњавати зашто. Ако то није могла да поднесе, барем није требало да реагује када се све десило. Уместо тога, супротставила се држави: викала је, осуђивала, претила, изводила људе на улице.
Овом тактиком је пала на потпуно лош глас. Одбијајући било какву промену, лишена је статуса поузданог саговорника. Постала је хладна и предвидљива. Сматрају је да изражава само фосилизовану прошлост. И, сасвим природно, не слушају је ни када је сасвим у праву. Као и сада.
Изгубљена у „византизму” формалних и индивидуалних амбиција својих руководилаца, остала је подаље од стварног друштва. Већина наших епископа и свештеника се није лично сусрела са хомосексуалцима и транссексуалцима, није разговарала са њима и, наравно, није пастирски произвела вернике неке међу њима. Због тога не познају ни елементарне ствари с тим у вези и проходе не напуштајући старе предрасуде. Резултат тога је да у свом јавном дискурсу реагују (понекад тачно) на екстреме ЛГБТИ покрета, а заборављају на конкретне личности. Они поистовећују сваког хомосексуалца и транссексуалца са покретом, а познато је да он као појединац не представља целину.
Хронична драма Грчке цркве је у томе што она пропушта да схвати како да утиче на друштво. И у недостатку ефикасности, она прибегава једином стереотипном решењу које познаје: закон. Не зна како да увери људе да је у стању да дарива смислени животни предлог, па онда пати од жеље да „полицијски” доведе људе до закона правним одредбама. Наравно, хришћанска порука по својој природи никада није толико популарна да привуче већину, али у нашој земљи се ни они добронамерни не могу убедити.
Да бисте били ефикасни, морате да се „закопчате” и почнете да радите на „слободном тржишту” религија. А наша Црква у Грчкој је деценијама васпитавана да очекује да држава буде чувар менталитета и морала. Психолошки, то се зове институционализам.
Не бих желео да таква буде моја Црква.
Извор: Όταν η δυστοπία εξωραΐζεται σαν πρόοδος, 9 Φεβρουαρίου 2024. (Чланак је објављен пре синодског састанка и саопштења 23. јануара.)