М. Макарти, Буђење
Период ране Цркве је период интензивног очекивања Другог доласка Христовог. Вера да је Господ „близу“ изражена је на различите начине и код различитих аутора новозаветних списа. Једна од најупечатљивијих рефлексија на ту тему налази се у најстаријем спису Новог Завета, у посланици 1. Солуњанима ап. Павла. Наиме, на упит Солуњана шта ће се догодити са оним хришћанима који су умрли не дочекавши Други долазак Христов, апостол даје одговор у 1Сол 4, 13–18. Пошто је црквеној заједници у Солуну изложио своје виђење другог доласка Господњег, посебно се осврнувши на судбину оних који су уснули у Господу, ап. Павле се враћа на још једно питање везано за последње дане овога света: „А о временима и роковима, браћо (и сестре), није потребно да вам се пише, јер ви сами добро знате да ће дан Господњи доћи као лопов у ноћи, јер када кажу: мир је и сигурност, тада ће наићи на њих изненадна погибија, као бол на трудну жену, и неће (то) избећи“ (5, 1–3).
Повезаност овог одељка са претходним текстом је евидентна: најпре, питање које се намеће из излагања есхатолошких догађаја у 4, 13–18 гласи: када ће се све то збити? У 5, 1–3 следи одговор на то имплицитно питање: не знамо, али збиће се извесно и збиће се изненада, те је, стога, потребно да живимо у будности и приправности (5, 4–8). Друго, формулацијом „јер ви сами добро знате“ апостол, између осталог, рекурира на претходни текст 4, 9 („А о братољубљу не треба да вам се пише, јер сте сами од Бога научени да се љубите међу собом.“). Ради се, дакле, о једној ствари која је Солуњанима позната, али апостол жели изнова да је изложи. Њему је стало да подсети хришћане да одговорно чекају дан Господњи, при чему се више пасивном призвуку „чекања“ придодаје будност, спремност, активност: „зато немојмо спавати“ (5, 6).
Времена и рокови
Формулација „времена и рокови“ присутна је у библијској и јудејској традицији и примењује се да изрази убеђење да је Бог већ одредио када ће настати последњи дани овога света, тј. када ће наступити крај света (Дан 7, 12; Прем 8, 8; Дап 1, 7; 3, 20). „Времена и рокови“ стоји за низ догађаја који ће се одвијати у времену пре него што наступи дан Господњи. Ова тема заокупљала је многе познојудјске и ранохришћанске мислиоце и њихове заједнице, о чему сведочи распрострањеност апокалиптичке литературе. Свакако да су препознавање знакова времена и покушај да се „погоди“ када почиње одвијање догађаја који воде ка дану Господњем биле преокупације верујућих људи. Међутим, апостол Павле овде ништа не говори о томе када, већ како ће се то збити. Чак се множина „времена и рокови“ сажима у једнину једнократног упада лопова усред ноћи (ὡς κλέπτης ἐν νυκτί οὕτως ἔρχεται), као и једнину једног оштрог бола (ἡ ὠδίν) који наилази на трудну жену.
Дан Господњи
Да ће пак „времена и рокови“ резултирати даном Господњим који ће доћи као лопов у ноћи, изненада и неочекивано дакле, Солуњани добро знају. Одакле они то знају, Павле не каже директно. Могуће је да они то знају из његове усмене проповеди или из библијске традиције (Ам 5, 18–20; Јоил 2, 1; Ис 13, 6.9; Ез 7, 10; 13, 5), или пак из општег хришћанског предања (уп. Лк 12, 39; Мт 24, 43; 2Пет 3, 10; Отк 3, 3; 16, 15). Ноћ која је време мира, сигурности и спокоја бива време када се појављује лопов који угрожава идилу породичног дома. Једино што се хришћанима може препоручити је будност: „зато немојмо спавати“ (5, 6). Не треба дозволити да спокој ноћи деактивира потребну пажњу: пошто дан Господњи долази као лопов у ноћи.
Ова метафора је веома слојевита. Не ради се о томе да је човек у ноћи беспомоћан пред лоповом, већ о томе да треба да буде спреман да он долази, да његов долазак не треба да га изненади. С друге стране, долазак дана Господњег је у мисаоном свету хришћана један крајње позитиван догађај, а за њега се користи метафора лопова, нешто, дакле, вредносно посматрано, веома негативно. Поређење је, међутим, у оној тачки у којој треба нагласти сву препреденост, обученост и способност лопова да изненади, односно, да се, користећи спокојство, тишину, мир и безбрижност – за шта је метафора ноћ – појави ниоткуда и наруши мир и сигурност дома.
Мир и сигурност
Реч εἰρήνη Павле иначе не користи за илузију мира, мада је овде таква употреба вероватнија. Могуће је да се εἰρήνη καί ἀσφάλεια смешта у старозаветне спорове о лажним пророцима (Јер 6, 14; 8, 11; 14, 13; Ез 13, 10; Мих 3, 5). Могуће је да апостол повезује лажне пророке и римску политичку пропаганду свеопштег мира pax et securitas, желећи тиме да поручи да је политичка стабилност римског царства и мир који она гарантује само привид, слично као што је ноћ привид сигурности. У оба случаја ради се о привиду пошто политичком миру прети погибија, као што тишина ноћи бива нарушена упадом лопова. Погибија наилази „на њих“: на оне који су изван Цркве, нису хришћани или на оне који нису будни и које лопов изненађује?
Могуће је да се Павле овде дистанцира од свих оних, незнабожаца и хришћана, који су уљуљкани у pax romana и свој идентитет везују за једно пролазно политичко стање. Наравно, хришћани из Солуна којима пише ту не спадају. Метафора трудне жене коју спопада бол додатно појачава Павлово библијско убеђење о извесности и неизбежности краја света, као и болу који ће га пратити. То је снажан, вишетруко посведочен библијски мотив (Ис 13, 6–8; 26, 16–19; Јер 6, 22–26; 22, 20–23; 50, 41–43; Мих 4, 9; Рим 8, 22; Мк 13, 8; Мт 24, 8). Солуњани не треба да посустану у будности и спремности јер дан Господњи сигурно долази и то онда када му се најмање надамо. Будност се пак практикује вером у Христово спаситељско дело (5, 9–10) која се очитава у реалности црквеног живота, у грађењу нових међуљудских односа у љубави и радости (5, 11–22), на које нас је позвао Бог истинског мира (ὁ θεός τῆς εἰρήνης – 5, 23).
Знакови рата или знакови мира?
Одељак који смо анализирали показује да мирнодопска времена могу бити замка за оне који се у њима уљуљкају и препусте безбрижном сну. У синоптичкој апокалипски (Мк 13), напротив, дану Господњем претходе ратови, страдања, насиље, једно опште ратно стање: „А кад чујете ратове и гласове о ратовима, не плашите се јер треба тако да буде; али то још није крај… али у те дане сунце ће се помрачити и месец ће изгубити своју светлост и звезде ће падати с неба и силе небеске покренуће се… тако и ви када видите да се ово збива знајте да је близу код врата“ (Мк 13, 7.24–25.29). Ту метафора лопова у ноћи не игра никакаву улогу, пошто дан Господњи не долази изненада, већ се полако приближава што се може пратити кроз догађаје из окружења.
Како, дакле, разумети ове противречности у библијским текстовима? Хоће ли дан Господњи доћи изненада када је мир и сигурност или ће долазити постепено, тако што ће му претходити многа видљива страдања? Историјска потка људске егзистенције је непостојана, променљива; искуство разарања Јерусалима у Мк 13 и искуство pax romana у 1Сол 1, 2 осликавају се у представама о томе како ће доћи крај света. Како год он да долази људи ће увек бити у незнању је ли то тај дан или није: „Пазите, бдите и молите се; јер не знате када ће време настати“ (Мк 13, 33). У каквим год околностима живеле генерације верујућих хришћана библијска порука је недвосмислена: „зато немојмо спавати“ (1Сол 5, 6).
