Кирил Говорун
Архимандрит Кирил Говорун, клирик Московске епархије Руске Православне Цркве, ванредни је професор на Богословским студијама Лојола Маримаунт Универзитет у Лос Анђелесу и извршни директор Хафингтон Екуменског института. Дипломирао је на Богословској академији у Кијеву и Националном Универзитету у Атини. Своје докторске студије окончао је на Дарам (Durham) универзитету, под руководством о. Ендрју Лаута. Био је председник Одељења за спољне односе Украјинске Православне Цркве (Московске патријаршије [МП]), први заменик председавајућег Образовног одбора Руске Православне Цркве, а касније научни сарадник на Јејл и Колумбија универзитету, као и продекан Теолошке академије Свети Игњатије у Шведској. Објавио је више књига на различитим језицима: Политичка православља: неправославља Цркве (Political Orthodoxies: The Unorthodoxies of the Church Coerced, Minneapolis: Fortress, 2018); Украјинска јавна теологија (Ukrainian Public Theology, Kyiv: Dukh і Litera, 2017, на украјинском), Скеле Цркве: Ка пост-структуралној еклисиологији (Scaffolds of the Church: Towards Poststructural Ecclesiology, Eugene, OR: Cascade, 2017; украјински превод објављен 2018); Чуда Свеправославног сабора (Moscow: Christian Book Club, 2016, на руском); Мета-еклисиологија: Хронике Црквене присутности (New York: Palgrave Macmillan, 2015; украјински превод објављен 2017); Од Антиохије до Сиана: еволуција „несторијанства“ (From Antioch to Xi’an: an Evolution of ‘Nestorianism’, Hong Kong: Chinese Orthodox Press, 2014, на кинеском); Воља, акција и слобода: Христолошке контроверзе у седмом веку (Will, Action and Freedom: Christological Controversies in the Seventh Century, Leiden – Boston: Brill, 2008). За наш сајт говори о ситуацији у Украјини, позицијама Васељенске и Московске патријаршије, будућој Украјинској Православној Цркви итд.
У књизи Скеле Цркве (The Scaffolds of the Church) једна од ваших главних теза јесте да су аутокефалија и аутономија у прошлости коришћене као алати еманципације народа и цркве. У ком смислу Украјина потребује еманципацију, 27 година после независности?
– Заиста, после мојих истраживања историјске еволуције аутокефалије, дошао сам до закључка да постоји потпуна разлика између ове институције у њеним средњовековним и модерним издањима. Средњевековне аутокефалије су примењиване како би се изградиле империје. Такви су били аутокефални покрети у средњевековној Бугарској, Србији и Московији који су заправо изазивали Римско (Византијско) царство и покушавали да га замене својим сопственим империјама. Како би постигли овај циљ, они су употребили инструмент аутокефалије. У модерно доба, када су се Србија и друге балканске нације бориле за еманципацију од Отоманског и Хабсбуршког царства, оне су поново посегнуле за инструментом аутокефалије. Овога пута, пак, аутокефалија није била инструмент за изградњу империја, него напротив, инструмент за њено уништење – тј. аутокефалија је постала постројење за изградњу нација. Српске и бугарске аутокефалије су еволуирале од империјалног ка анти-империјалном, али је руска аутокефалија остала иста као и у средњевековљу. Штавише, и у модерно доба, она наставља да доприноси изградњи империје. Из руског угла, Украјина је угаони камен сваког руског нео-империјалног пројекта. У овој перспективи, Руси могу подржати само своју сопствену аутокефалију, али не могу да прихвате украјинску. Када је Русија отпочела своју агресију против Украјине 2014. године, Украјинска православна црква (МП) је остала једина руска империјална испостава у Украјини. Из тог разлога, већина људи у Украјини верује да еманциповање од нео-совјетске империје, захтева да имају своју православну цркву као аутокефалну. Типолошки, украјинско резоновање о аутокефалији идентично је српском или другим балканским оправдањима аутокефалије у 19. веку. Једина разлика између украјинског и српског случаја јесте да је прва одложена.
Уколико Цариград пошаље Томос о аутокефалији, која црквена структура ће га примити? УПЦ (МП), УПЦ (Кијевске патријаршије [КП]), УПЦ? Колико ми је познато, УПЦ (МП) као једина канонска црква није послала такав захтев, уживајући аутономију у овом тренутку.
– Поједини епископи УПЦ (МП) потписали су петицију васељенском патријарху за давање Украјинској цркви аутокефалије. Такве петиције су Фанару упућене и од других украјинско-православних јурисдикција. Томос аутокефалности био би одговор на ове захтеве. Међутим, он неће бити дат нити једној цркви која је молила за аутокефалију, него новој црквеној структури. Ова структура биће основана као потпуно нова – на сабору. На сабору у којем ће учешће узети епископи свих украјинских цркава. Стога, ово неће бити легитимизација шизме, као што то тврде неки руски противници украјинске аутокефалије, јер нити једна шизматичка група неће бити препозната. Друкчије, ове групе ће бити поништене одлуком епископа, који ће формирати нову заједницу. Та нова заједница ће заправо примити Томос и на основу Томоса они ће изабрати свог поглавара.
Уколико се аутокефалија буде дала једном новом црквеном ентитету, ипак нам остаје УПЦ (МП) као призната од свих православних данас? Да ли то значи да ћемо бити суочени са ситуацијом какву имамо у дијаспори – више канонских јурисдикција на истој територији: једна канонска у очима Москве, а друга у очима Цариграда. Нисам сигуран колико је начин црквеног организовања у дијаспори довео до неке еманципације православних на том простору? Да ли се плашите да можда иста судбина можда не чека и Украјину, уколико буде уређена по том моделу, тј. да ће више бити подручје конфликта, а мање подручје еманципације?
– Као што сам раније објаснио, аутокефалија неће бити дата нити једној постојећој шизматичкој групи у Украјини, него новој Цркви. Истовремено, потпуно сте у праву, јурисдикција Москве ће да настави да постоји у Украјини. Такође, у праву сте када кажете да ће овај модел да подсећа на ситуацију у дијаспори. По мом суду, модел дијаспоре са мноштвом јурисдикција на једном месту није идеалан, али је еманципаторски за парохије. Заједнице које могу да бирају између две канонске јурисдикције, имају осећај мањег притиска од административних власти Цркве. Овај модел је мање зло него постојећи модел где милиони православних верника у Украјини остају ван канонског оквира. После 2014. године, хиљаде верујућих је напустило канонску УПЦ (МП), јер је она имплицитно подржавала руску агресију против Украјине. Неки од њих су отишли у Грко-католичку цркву, неки у различите шизматичке заједнице, а само неколицина је напустила Цркву у потпуности. Сматрам да управо ово постаје велики пастирски проблем који конституише главну бригу за Васељенску патријаршију. Васељенска патријаршија, дотичући украјински проблем, имала је два лоша избора те је изабрала најмање лоше решење. Ово решење није добро, али је свакако боље него задржавање status quo.
У вашој књизи #Кунсткамера Великого и Ужасного нисте поштедели критике ни једну Цркву која је узела учешће на Критском сабору 2016. године? Рекао бих чак да је Ваша критика Цариградске патријаршије више него очигледна. Да ли сте променили свој став према Цариградској патријаршији у међувремену, верујући да би васељенски патријарх требало да има више моћи у унутар-православним односима?
– Као црквени историчар, не могу идеализовати Васељенску патријаршију. Па ипак, у садашњој свеправославној ситуацији, верујем да Цариград има историјску улогу да извлачи цркве из, да тако кажем, ћорсокака у којем су се сада нашле. Потпуно ми је јасно да већина Православних цркава данас више брине о својим корпоративним интересима, него ли о свеправославном јединству и солидарности. Упечатљив пример овога јесте управо њихов став у вези са недавним ратовима у Грузији и Украјини. Једини ратови које смо имали у Европи на почетку 21. века били су ратови између православних народа: Руси и Грузијци 2008. године и Руси и Украјинци 2014. године. Мало пре тога постојали су ратови који су уследили након распада Југославије. Као унутар-православни конфликти, они морају бити од великог интереса за све Православне цркве. Па ипак, готово све Православне цркве су затвориле очи пред овим конфликтима. Једино је Васељенска патријаршија направила искорак и сугерисала да се нешто уради по овом питању. Сматрам да је ово од изузетне важности за глобално православље и Васељенска патријаршија је доказала да је потпуно дорасла својој историјској улози.
Знамо из историје да је готово свака Црква која је тражила аутокефалију у прошлости, била убачена у дуг и болан процес, испуњен сукобима и шизмама. Верујете ли да су православни у 21. веку позвани да коначно науче да воде дијалог како процес добијања аутокефалије не би имплицирао конфликте од самог почетка? Или је процес задобијања аутокефалије доказ наше неспособности да разговарамо и дискутујемо о проблемима као православни хришћани?
– Процедуре око аутокефалије су готово идентичне процедурама саборности: ми верујемо да су ове ствари важне нашим црквама, али нисмо у стању да их изведемо до краја на миран начин. Скорашњи Свеправославни сабор (Panorthodox council) јесте добар доказ у прилог овој тези – све православне Цркве су у припреми овог Сабора барем од 60их година прошлог века, па ипак неке од њих су на крају одбиле учешће у последњем тренутку. Мислим да оног тренутка када будемо у могућности да практикујемо саборност и прихватимо аутокефалију са више разумевања и мање борби, тек онда можемо тврдити да православни свих народа јесу једна Црква – не само на речима, него и делима.
У једном од ваших интервјуа за Euromaidan Press поменули сте многе покушаје Украјинаца да имају своју Цркву. Тако сте поменули покушај од 1917–1923, али истовремено избегли сте да поменете покушај из 1941–1945. године? У оба случаја, Украјина је била под немачком окупацијом? Да ли је покушај задобијања аутокефалије од 1941–1945. значајан у борби за украјинском аутокефалношћу?
– У неким другим чланцима и поглављима бавио сам се украјинском борбом за аутокефалију у току периода нацистичке окупације Украјине. У том периоду, борба је била подржана од стране Пољске Православне Цркве, која је 1924. године добила аутокефалију од стране Васељенске патријаршије. Битно је уочити да су нацисти били против аутокефалистичког покрета у Украјини. Веровали су да је овај покрет помогао украјинској побуњеничкој армији која се борила на два фронта: против нациста и против комуниста. Нацисти су радије подржавали покрет „аутономије“ који је желео да задржи односе са Москвом, а против мешања Васељенске патријаршије у украјинску ситуацију. Као што се може видети, покрети „за“ и „против“ аутокефалије Цркве у Украјини нису се много променили од тог времена.
Како видите своју улогу у процесу украјинске црквене аутокефалије? Да ли себе доживљавате као посредника који доноси дијалог или некога ко се бори за еманципацију?
– Доживљавам себе, пре свега, као посредника у процесу зближавања између антагонистички настројених цркава. Покушао сам да играм ову улогу још пре десет година, још док сам водио Одељење спољних послова УПЦ (МП). Тако сам 2009. године најавио почетак дијалога између УПЦ МП и УПЦ КП. Три дана после те најаве сам склоњен у Москву. За мене је то јасна индикација да Руска Православна Црква не жели искрен дијалог између цркава у Украјини. Московска патријаршија је тако оставила празнину коју сада Цариградска патријаршија попуњава.
