Дочек студената у Новом Саду, 31.11.2025. © FoNet/АP
Шта значи бити јунак у Србији 2025? Изгледа да су недавни догађаји у нашој земљи, нарочито друштвена гибања која су се десила током ове године, пружили повод за преиспитивање и превредновање унутар наше средине.
Свако друштво у свим временима има своје узорне карактере. У последњим деценијама ова средина је изнедрила специфичан крој за јунака свог доба. То је (био), да тако кажем, један способњаковић. Човек који уме да плива. Који уме да се снађе. Морално посрнуће Србије последњих деценија потребовало је и продуковало таквог појединца. Он је изникао на тлу лишеном морала. Успео је да проклија и расте и поред тога. У том смислу, он се снашао. Нашао начине да опстане у средини без етичких вредности, која велича способност за преживљавање без обзира на средства. Он је научио да угуши моралне пориве. Да плива куд га вода носи. Да заћути и зажмури онда кад је то паметно учинити. Лако се навикао на промену игре, на одсуство правила, на уважавање опстанка по цену духовности, на прихватање уверења да је најважније оно што обезбеђује преживљавање, а остало је пуко наклапање или слабост оних који су остали у неким прошлим временима. Навикао се на прилагодљивост Истине људским аршинима и потребама. Тај способњаковић је донедавно овладао данашњицом. Јер га није појела. И може се рећи, у великој мери, да је он с правом задовољан својим постигнућима.
Међутим, друштвени потреси последњих месеци показали су да нешто није штимало у таквој поставци ствари. Да том појединцу којег је друштво произвело и у први план истакло у последњим деценијама заправо нешто недостаје. Испоставило се да је његова способност ускогруда а често и институционализована и дехуманизована. Она је послужила систему и монолитности. Народ је завапио за нечим другачијим и неким другим. За полифонијом. За увођењем правила у игру. За заједничким аршинима. За идеалима. На рубу ништавила, српско друштво је указало на другачији карактер оних који му требају да заиста опстане. Да опстане као народ, као заједница, као биће у ком се ближњи рачуна и у ком се на ближњег ослања.
Србија 2025. изнедрила је јунака свог доба. А то је онај ко у себи носи семе једног другачијег света од оног у ком живимо неколико последњих деценија. На улицама и трговима тај јунак је надкрилио способњаковића. Показао му да се може више од сналажења. Да се може не само опстати него и живети животом који надилази свакодневницу и овај тренутак преображава у нешто вредно спомена. Он се појавио на улицама, на факултетима, у учионицама, у цркви, на радним местима, на одговорним функцијама. Он је проговорио из савести. Јунак овог доба решио је да баштини моралну свест и упражњава моралне вредности усред једног света у коме се покушало живети без морала.
Скорашњи и актуелни догађаји у Србији показали су нам, кроз своје актере, да то што смо замаглили поглед на оно иза ове тренутне и видљиве стварности и оно после смрти (личне и колективне) само ствара илузију да се то „иза“ може укинути људским покушајима, те да оно не представља крајње мерило наших понашања, постигнућа, стања и опхођења. Јунаци овог времена заправо показали су да је то што се крије „иза“ постојано иако се не види на први поглед. Они који уносе нити тог тамо света у овај свет, оваплоћују ту оностраност у овој нашој овостраности, и управо тако шире њене границе. Успостављају мостове с другим световима који су нам потребни да бисмо живели у овом. Они су васкрсли изгубљену веру и наду у човештво. Дали срцима разлог да куцају. Не за унапређење, повишицу, похвалу и галантну вечеру. Већ за Смисао, Сусрет и Пуноћу постојања.
Недавни догађаји изнедрили су јунака који уме да надахне. Људе који су уважили чежњу људског бића за идеалима. За духовним вредностима. За потребама и сновима других, млађих, будућих. Који су се надовезали на оне наше „донкихотовске“ претке што су гинули за чојство и јунаштво, пркосили силницима по цену смрти, да сачувају крсно име и славу. Таман кад се укотвио и распојасао онај способњаковић који продаје веру за вечеру, неки други је дигао десницу и узвикнуо да се не може тако. Такав је можда у мањини, али није више у позадини. Он је разгорео пламен у срцима која су се можда двоумила, збунила и повукла. Успео је да отргне успаване и уплашене из уверења да не може другачије, да је свима потаман, да је способњаковић крајња стварност. Овај нам предочио Христа и упутио нас на њега. А постао је тиме јунак јер на њега режи лав који би да га прождере а он храбро стоји и чека лава да своје зубе отупи на изворишту бића.
Није лако бити јунак нашег доба, сада, у тренутку кад ово размишљање пишем. Делује да треба оживети најмање зрно морала да би се то постигло, усред пустих поља насилно отуђене и обезличене лепоте наше земље. У изгладнелости треба нахранити мноштво душа. Треба им вратити веру у оно што је проглашено безвредним, а то је читаво једно поље вредности које не видимо увек голим оком, али препознајемо очима душе и жудно трагамо за њима читавог свог живота. Некад скривено а некад јавно. Јунак нашег доба је ове вредности извео из анонимности на светло дана уз дужно уважавање.
Зато из дубине срца пишем ово у част и ради похвале јунака нашег доба, свих оних који су нашли начине и храброст да сада, у Србији 2025, не само преживе већ и улепшају живот смислом и часношћу. Који успевају да на њиви моралног ништавила засеју семе човештва, да га баштине и узгаје тако да се његовим плодовима насите многи који без ове хране тешко да би нашли разлоге за живот вредан живљења. Захваљујем се тим новопројављеним јунацима што нас, верујући у оно невидљиво и потврђујући га на светлости дана, уско повезују с јунацима наше прошлости и помажу да се не постидимо пред њима.
