Данас се навршава седамдесет година од смрти Димитрија Митриновића (1887–1953). Тим поводом доносимо изводе из текста др Павла Јевтића (1898?–1951), који је објављен 1938, у београдском дневнику Време. Јевтић је био дипломата Краљевине Југославије и први доктор индологије међу Југословенима и Србима.
Димитрије Митриновић
До Димитрија Митриновића прилично је тешко доћи, али понекога ипак прими.
Јер, он је стварно невидљив за многе, изузев за најближе пријатеље и познанике. Никоме не пише, па ни својим најрођенијима у Југославији. Истина, њега су скоро заборавили и његови сународници. И земљу ретко посећује. Колико се сећам, последњи пут је био у Београду пре десетину година. Он је оставио „поруку“ својим пријатељима. Међутим, отишао је разочаран и скоро озлојеђен.
А у Великој Британији је примљен, срдачно и пријатељски, и налази се на челу једне политичко-идеолошке групе.
…Он је почео у салону једне улице у Соху, том заиста интересантном крају метрополе, у једном „студију“, чији се цео намештај састојао из неколико широких фотеља и дивана… Тако је било пре двадесет година.
Можда ће неко помислити да је овај човек неки занешењак, без озбиљне научне подлоге, без практичног смисла. Не, Димитрије Митриновић је већ призната фигура у енглеској средини, традиционално затвореној за све новине, а специјално за високу филозофију. Енглеска је, међутим, примила овог мистика и визионера, који сваке године мора енглеским властима да даје податке о својим „приходима“, о своме кретању, док га његови пријатељи чувају као зеницу у оку. Они љуборно чувају свог „учитеља“, пријатеља и инспиратора. Било да се он јавља кроз ступце Њу Ејџа са чланцима који су изазивали запрепашћење и чуђење у енглеској конзервативној јавности, својим чудним стилом и још чуднијим идејама, било кроз друге часописе које је он покренуо у Лондону, његове идеје биле су запажене. Он је поред свих тешкоћа створио свој клуб, своју школу и читаву плејаду људи који се испиришу његовим идејама. Они га нетремице слушају, било да им говори о Косову и Мештровићу, или о египатским пирамидама и индијским храмовима, или о Рудолфу Штајнеру. Он све зна, о свему он има изграђено гледиште. Његови пријатељи и обожаваоци чврсто верују да је он један од „изабраних“ који има да поведе прву реч у Новом Свету који се ствара. Својим чланцима под потписом „Козмои“ он уводи читаоце у једно ново гледиште на ствари у свету „са кога се може добити потпуна перспектива збивања…“
Са очима које продиру приликом својих салонских предавања, он обично седи са скрштеним ногама у салону једне куће у Соху, или у предграђу Лондона или у Дичлингу, једном селу близу енглеске престонице. Он се свугде истиче својом појавом, својим источњачким изгледом, својим широким погледима који обухватају не само проблеме Велике Британије, већ и Америке, Азије и Африке. Њему су подједнако драги црнци и Индуси, Енглези и Југословени, Јапанци и Руси. А још ми је у свежој успомени када је он пре више година скрушено и са пуно пијетета сахранио и присуствовао спаљивању свог пријатеља, индијског националисте Џ. Сисодија. Па ипак то је један од малог броја Југословена кога је британски широкогруди менталитет „усвојио“. То је један од малог броја странаца ког Енглези сматрају за свог човека. Или барем један ужи круг људи, који му је фанатично одан. Можда звучи чудно реч фанатички, али Енглез може да се загреје, да заволи детињски и простосрдачно, родитељски… То су осетили многи наши ђации студенти за време свог школовања у Енглеској.
Каријеру је почео као пропагатор уметичких идеја нашег славног вајара Ивана Мештровића. Затим је дошла идеја о свечовечанству. Касније са развојем ситуације у свету он је своје учење допунио политичком и економском подлогом. Он се удружује са људима сродних мисли, са енглеским књижевницима, енглеским економистима окупљеним око „Социјалног кредита мајора Дагласа“, затим са Адлеровим ученицима…
Али, Димитрије Митриновић са својим необичним погледима није остао усамљен у Енглеској. Његови пријатељи и једномишљеници сарађују са њим да пронађу додирне тачке. Они слушају његова бескрајна предавања и говоре, који се протежу често до самог сванућа, са пуно такта и поштовања. Они су се сродили са њиме и виде у њему пророка и визонера…
…Приликом посете Београду [1930 године, напомена редакције] он је разложио једној групи људи шта мисли о суштини живота, о религијским вођама у прошлости, о мисији Југославије. Они су га нетремице слушали и са извесним радозналим неповерењем покушавали да сваре његове мисли. Очекивао је реакцију, али нико није имао ништа да противуречи. У своме сународнику они нису видели визионера, као његови енглески пријатељи, него човека који своје идеје не може да сложи са стварним животом. И напустили су га исто онако као што радознала публика у Хајд Парку напушта многобројне говорнике који врбују присталице за своје религијске назоре, или политичка расположења.
Енлгеска је примила Митриновића, као што је примила и стотинама других визионера и сличних људи. Не треба мислити да је наш сународник усамљен са својим погледима. У шароликом Лондону стичу се најсупротније струје, најчуднији контрасти који траже да створе нове светове, нове политичке доктрине или пак усреће свет открићима нових идеја. А у милионској вароши темпо живота је упућен једним одређеним правцем, једном линијом коју не може изменити ниједан од многих „пророка“, ниједна групација, била она са остварљивим предлозима, била она висока мистика. Разуме се, сваки од нових покрета има своје приврженике. Ова чињеница, међутим, ниуколико није ослабила енергију и нашег „учитеља“. Он и даље са пуно одушевљења говори сатима, даноноћно, не би ли се „ишчаурили“ ти људи који треба да поведу свет једним новим путем, путем светског спораума и братства…
Група око „Нове Европе“ тражи нове видике. Нова и пунија стремљења и нов свет. Ова група презире досадашње методе стварања на култури, уметности, науци и религији. За претставника ове групе уметност је у хармоничном развоју троструке људске активности, у апсолутном складу ума, срца и тела. Она не заборавља да постоје тешкоће, да су људи навикли стицајем околности и васпитања на један систем живота, али верује да се то може изменити. Можда кроз двадесест година, можда кроз једно столеће, а и вечност није ништа за људски дух! Она не искључује ниједног човека био он припадник религије данашњице или Конфуцеа, анимизма или њујоршког „божанског оца“. Не постоји разлика према принцима ове групе између човека са Запада и Истока, они се не искључују већ свако има одређену функцију у човечанству. И ако се некоме деси да дође у додир са чланом ове групе, он ће сигурно бити примљен са симпатијом, простосрдачно и пријатељски. У специјалној атмосфери, али без ритуала, он ће чути речи памети и осетиће да се налази у једном свету који се неће тако брзо створити.
А наш сународник Митриновић ће, без обзира на ваше допадање или осуду, продужити да говори окуљеним слушаоцима о светској полтиици, о духовном препороду, о суштини живота…
Извор: Време, недеља 14. август 1938, стр. 9.