„Тражите да ме убијете, јер моја реч нема места у вама. Кад би Бог био отац ваш, љубили бисте мене; јер ја од Бога изиђох и дођох; јер нисам дошао сам од себе, него ме Он посла. Зашто не разумете говор мој? Јер не можете да слушате реч моју. Вама је отац ђаво, и жеље оца својега хоћете да чините; он беше човекоубица од почетка, и не стоји у истини, јер нема истине у њему; кад говори лаж, своје говори, јер је он лажа и отац лажи. А мени не верујете, јер ја истину говорим. А Јудејци одговорише и рекоше му (Исусу): Не кажемо ли ми добро да си ти Самарјанин, и да је демон у теби?“ (Јн 8, 37–48).
Овако је Спаситељ наш разговарао са онима који у имену Његовом нису препознали спасење, већ су га, напротив, оптуживали да је Он, Син Божји, ни мање ни више него демонизован: „А многи од њих (Јудејаца) говораху: У њему је демон, и махнита. Што га слушате?“ (Јн 10, 20). На исти начин и данашњи Јудејци у врху Српске православне Цркве, нашу децу – најмању браћу Христову (уп. Мт 25, 40), без устручавања и без икакве одговорности, сатанизују и стигматизују на најбруталнији и најбестијалнији могући начин, базирајући се притом на, за своје потребе, измишљеном хришћанству и јеванђељу. Тако, митрополит Фотије, у свом најновијем „поетском остварењу“, поред тога што отворено сатанизује нашу децу (ум сатански задобише), оптужује их и за анархију (бунт демонски) и богоборство (свој трон изнад Божијег желе поставити)!
„Исус им (Јудејцима) одговори: Многа добра дела показах вам од Оца својега, за које од тих дела ме каменујете?“ (Јн 10, 32). Шта је, дакле, сатанско, анархично и богоборно у студентском устанку за митрополита Фотија, због чега се конкретно толико острвио на њих, засипајући их тешким камењем клевета и лажи? Да ли зато што су стали у заштиту оних које систем хоће да избрише из сећања, јер их је управо исти тај систем убио? Да ли зато што хоће да заштите сопствени живот и да се изборе за личну и безбедност свих нас? Да ли зато што позивају на правду, слободу, истину и одговорност? Да ли зато што захваљујући њима Србија, и наш народ по белом свету, коначно дише слободно, уз сузе и смех? Да ли зато што су својом одважношћу учинили да се више не бојимо оних који нас све време лажу, манипулишу и заводе? Да ли зато што неуморно газе, трче и прелазе бициклима стотине и хиљаде километара, да би свет чуо у каквој смо невољи и беди, да пожали, ка да би помога? Да ли зато што су показали незапамћену брижност, пожртвованост, људскост, саосећајност, духовитост, креативност, будећи нас снагом свога духа из нашег очаја, чемера и јада? Шта, дакле, од свега овога побројаног и од онога што се ни избројати не може, шта је ту тачно сатанско, анархично и богоборно за митрополита Фотија?! Заправо, сигурно ништа од тога. Шта су му онда крива наша деца?! Па крива су му, како их је недавно оптужио, што су му омела покретање некаквог процеса у коме би се његовој епархији вратио статус митрополије. Али, по његовим речима: „Ове године није могло, због тих гужви, због тих уличних протеста, због једне анархије, која се покушава прогласити нечим што је добро. То је трагично. Поготово ако то наши људи из Цркве тако сматрају“. У ствари, трагично је што оваква појава, попут митрополита Фотија, уопште постоји, не у Цркви, него на планети Земљи. Међутим, остаће вечита енигма како се постаје то што је митрополит Фотије? Где се то учи, у којим и каквим школама, манастирима, светим горама и светим земљама се постаје такав?! Можемо само да слутимо шта би тек митрополит Фотије говорио о Карађорђу и Гаврилу Принципу, да је био њихов савременик!
Са друге стране, откуда та неодољива потреба митрополита Фотија да нас свим силама убеди да су наша деца исконско зло, а да је, истовремено, патријарх Порфирије „велики јунак“?! Али, шта је то тачно јуначко код патријарха Порфирија, осим што је пре четири године уризикао да на Цетињу изврши чин интронизације митрополита Јоаникија? Да ли је митрополит Фотије могао да се сети још неког „јунаштва“ из ове или бар прошле године? Како то да се митрополит Фотије није сетио да помене како је патријарх Порфирије месецима „јуначки“ ћутао на сву неправду и безакоње у нашој земљи, а када је „јуначки“ проговорио, онда се исто тако „јуначки“ острвио на нашу децу? Како то да митрополит Фотије не помене како је патријарх Порфирије, током страшног и претешког новембра прошле године, „јуначки“ сахрањивао бабе по бачкој са десет архијереја, док је његов викар са његовим благословом сâм „јуначки“ опојао једну београдску бабу? Како то да митрополит Фотије не помене „јуначко“ држање патријарха Порфирија, које му није дало да пројави ни минимум људског достојанства, па да дође и да се поклони месту страдања наше деце на железничкој станици у Новом Саду или месту њиховог починка, или да бар, као неко ко има сијасет викара, пошаље неког од њих да учини то у његово име? Како митрополит Фотије да нам баш ништа не каже о томе како је патријарх Порфирије месецима „јуначки“ хушкао своја одана псета на нашу децу? Како да нам не каже ништа ни о томе како је „јуначки“ стао на страну крвавог и корумпираног режима? Како да нам не каже ни реч о томе како је „јуначки“ позивао нашу децу да се врате у школе и на факултете, након свих пребијања, гажења, звучних топова, клевета, пљувања, застрашивања, затварања и привођења од стране режимских батинаша? Како да нам не каже ништа о томе како је у „јуначким“ интервјуима и беседама „јуначки“ говорио да је уз нашу децу, а онда одмах исто тако „јуначки“, преко својих саучесника у мантијама, износио најпрљавије и најогавније клевете о њима? Како да нам не помене патријархов „јуначки“ одлазак у Москву, да би тамо нашу децу оптужио за „обојену револуцију“ коју ће, како је рекао, он победити, да би по повратку у Србију о томе „јуначки“ ћутао, као да се ништа није десило? Како да нам ништа не каже о патријарховом најновијем „јуначком“ ћутању на застрашујућу вест да држава Србија продаје оружје Украјини, којим ће она убијати децу земље у коју он полаже сву своју наду? Било како било, веома је интересантно да, док председник Србије проглашава „јунацима“ своје батинаше, који бију и газе нашу децу, митрополит Фотије у исто време проглашава „јунаком“ патријарха Порфирија, који на све то ћути, на тај начин непогрешиво га прибрајајући реду режимских „јунака“, међу којима му је и место.
Али, опет, немогуће да нема баш ниједног „јунаштва“ из патријархове садашњости, ког би се митрополит Фотије евентуално сетио и да још треба да чекамо да се то покаже, како сâм рече, рачунајући да треба да му верујемо на реч, јер он патријарха најбоље познаје, а ми тек треба да упознамо његово „јунаштво“, које се сâмо по себи подразумева, јер је патријарх „родом са наших простора из Републике Српске, из околине Дервенте, а то су јуначки крајеви“. Међутим, митрополит Фотије није могао да се сети више никаквог „јунаштва“, чак ни из патријарховог детињства. Исто као што ни епископ Јеротеј, када је пре неколико месеци писао своју апологију патријарха Порфирија, такође није могао да се сети ничег доброг из патријархове садашњости, што је веома симптоматично. Човек се, напросто, мора запитати, зашто патријархови пријатељи и његова духовна чеда све више говоре о њему у прошлости, и због чега ти њихови говори махом подсећају на некрологе? Авај, из Ковиља може ли бити што добро?
