Jürgen Moltmann (1926–2024)
Упокојио се Јирген Молтман (1926–2024) – можда најзначајнији, али сигурно најплодотворнији њемачки протестантски теолог друге половине ХХ вијека. Дугог вијека и крепког здравља, менталне снаге која га задуго није напуштала, Молтман је био права теолошка звијезда од тренутка објављивања данас класика њемачке теологије – књиге Теологија наде (1964). У доба када се стара, међуратна теологија снажно подијелила на бартовску и бултмановску – а обје изгубиле ону снагу коју су раније имале – Молтман је донио хришћанску богословску мисао сасвим на трагу ондашњег времена и кретања на Западу. Питање у којој мјери га је инспирисао Блох, а у којој мјери је његова теологија била просто „крштени Блох“ (К. Барт), никада није – нити може бити – разријешено. И то не због огрјешења о методолошку акривију, већ управо због способности и склоности коју ће Молтман дуго задржавати – а то је осјећање за тренутак, за вреву, за превирање, динамику у њемачкој и западноевропској култури уопште.
С једне стране, оспораван од стране В. Паненберга (који ће му често посвећивати полемичке референце за које ни Молтман неће остајати дужан), а с друге, увијек се трудећи да теолошку традицију прије себе оцијени и критички посматра, тибингенски теолог ће се кретати почесто незахвалним путем између потпуног субјективизма ранијих теолога и жеље да посвједочи вјеру у трајно значење Христовог Крста и Васкрсења, у култури која није била спремна да им додијели много више од културног симбола и „револуционарног“ подстрека.
Молтман је писао много и о њему се писало много. Након већине његових великих књига развијала се жива дискусија у којој би он обично био паралелно оптужен од стране „прогресивистичких“ снага за недостатну продорност, а од стране оних склоних ранијим теолошким правцима за – (пост)модерност. За то је, ипак, и сам био понешто одговоран: волио је да указује на оно што је сматрао недостацима и својих претходника, па и „староотачке“ или „старохришћанске“ теологије уопште. Волио је и да се креће на линији теологумена: питање о томе како Христос умире и страда и на који начин Отац учествује у смрти Сина отворило је читав један спектар оптужби које су ишле од оних да је по сриједи „нови гностицизам“, преко „васкрслог патропасијанства“ (учења о страдању Оца) или „теопасхизма“ (учења о страдању Бога – што је Молтман у суштини прихватао, сматрајући аксиом о нестрадалности Бога својеврсним хеленистичким утицајем на библијске седименте у отачкој теологији) до најактуелније оптужбе за „садистичког Оца“ (Д. Зеле). Молтман се од оптужби бранио – некада одговарајући сам, некада касније. Но, оне га нису заустављале.
Од савремених источних теолога на њега су највећи утицај имали В. Лоски и Ј. Зизјулас, чији се трагови могу наћи у његовом схватању о „социјалној тријадологији“. Умио је Молтман и да понекад своју теологију испише изнова, као на неком богословском палимпсесту, нарочито када су есхатологија и христологија у питању.
Захваљујући Зорану Грозданову, имао сам прилику да са њим размијеним неколика писма, непосредно након одбране моје докторске дисертације која је, поред Бултмана, била посвећена и њему. Била је то ријетка прилика која је свједочила о његовој личној скромности и наклоности. Након неколико писама и публикација које смо размијенили, посљедња ствар коју ми је послао био је зборник у коме је учествовала и њгова супруга, Елизабет Вандел-Молтман: упадљиво је било да је на свим мјестима једног феминистичког зборника ријеч „теологија“ била исписана као „те*логија“, како би читалац, према личном афинитету, могао да убаци „о“ (које означава Бога, мушки род) или „а“ („богиња“, женски род). Било је то прије више од десет година. Мени се такав поступак учинио – и данас ми се чини – као савршено безумље и као знак краја могућности смислене комуникације између онога што је било моје животно и егзистенцијално искуство и онога што се на постхришћанском Западу дешава. Молтман је ускоро постао исувише слаб за активну преписку, а мој њемачки језик и теолошки интерес за западнохришћанску теологију јењавали су са недаћама српске богословске мисли.
Свијет на ивици кризе, свијет скорог доласка Христа, свијет у коме је осјећај Христовог присуства, тј. Парусије, једини хоризонт наде и смисла – то је смисао Молтмановог живота. Није то била банална ентузијастичност узавреле апокалиптике „нових религијских покрета“, већ труд да се дубоко промисли и доживи Бог који долази. Чини се да је та порука данас, када је пошао пред лице Спасово, актуелна и жива.