Пророк Илија васкрсава сина Сарептске удовице, живопис Стаматиса Склириса, црква Пророка Илије, Пиреј, 1999.
Постоји једна значајна и смела беседа светог Јована Златоустог о пророку Илији (PG 56, 583-586). Наводим је укратко.
Према овој беседи, Бог је покушавао да свог ревносног пророка учини снисходљивим и човекољубивим, али без успеха. Беседа представља Илију у недоумици због љубави и човекољубља Бога према отпалим Израиљцима, јер је видео да то не доводи до њихове поправке.
Илија је веровао да ће се поправка народа постићи казном, строгом казном против њих. Зато је – како је представљено у беседи светога оца Златоуста – осмелио да се појави пред Богом и да га „обавеже” заклетвом да казни Израиљце онако како је он мислио и да не укине ту казну док он сам то не затражи!… „Ако не дође кроз моја уста”, рекао је! Пророк Илија је затражио од Бога да земљу погоди суша у трајању од три године и шест месеци. Беседа приказује Бога како се „суздржава”, како је у нелагоди; са једне стране је желео да послуша свог ревносног пророка Илију, али са друге стране је био милостив према народу због зла суше и глади која би га задесила.
Зато је и испуњава вољу Илије, али га је такође подстиче да постане човекољубив, како би га ускоро и сам Илија молио за укидање казне. Но најпре, Бог „заједно са народом кажњава и пророка!”
Пошто је Илија тражио сушу за народ, и сам ће бити подвргнут тој казни!… Но Бог је посебно бринуо о свом пророку, па га је тајно и чудесно хранио. И кажемо „чудесно” јер га је хранио гавран који му је доносио месо. Међутим, гавран, како коментарише Златоусти, је животиња „мрзитељ потомака”, јер не воли своје младунце и не храни их. Зато псалмопојац Давид приказује младунце гаврана како призивају Бога за храну, јер им је отац не даје: „И птићима гавранова који Га призивају” (Пс. 146, 9). Као што је гавран мрзитељ потомства, тако је и Илија био мрзитељ потомства у односу на Јевреје због њиховог отпадништва.
Међутим, сада, гавран постаје човекољубив и доноси храну Илији. Ово је било тајна лекција коју је Бог хтео да пружи свом пророку: да постане посредник за Јевреје, баш као што је гавран променио своју природу и постао посредник Божијег човекољубља према њему (Илији) и доносио му храну у време глади.
Пророк Илија, међутим, није научио ову лекцију, или боље речено, није је уопште разумео, због чега му Бог сада укида храну од гаврана, како би био притиснут глађу и заузео се код Бога за укидање казне.
Међутим, Илија је био толико љут због отпадништва Израиља од Бога да није попуштао! Није хтео да се моли за оне који су још увек били у свом отпадништву. Пошто, дакле, пророк Илија није научио лекцију од гаврана, то је Бог уредио ствари тако да је научи од једне незнабожачке удовице.
Слушајте: глад је мучила Илију, и Бог му је рекао: „Иди одавде и иди ван Израиља, у Сарепту Сидонску и тамо ћу наредити једној удовици из незнабожаца да те нахрани.” У то време било је забрањено Јеврејима да опште са незнабошцима, и зато је Бог, објашњава Златоусти, рекао Илији да иде код незнабошкиње да га нахрани, како би се згадио на храну од идолопоклонице и заузео се код Бога да пошаље кишу и прекине казну глади. Али ни ово није покренуло Илију да буде човекољубив према Израиљу, већ је отишао далеко у Сарепту Сидонску да се тамо нахрани.
Међутим, Бог је учинио да му удовица тамо говори врло строго, иако је он био у великој глади; и то је учинио да би га ражалостио и учинио човекољубивим. Удовица је, дакле, рекла гладном пророку: „Немам хлеба осим једне шачице брашна у ћупу и мало уља у крчагу. Спремићу то за себе и своју децу, па ћемо јести и онда умрети” (3. Цар. 17, 22). Ове речи удовице су изгледа погодиле Илију. „Ова жена,” помислио би, „пати више од мене, јер ја патим сам, а она пати са својом децом. Нека не будем узрок смрти жени удовици која ме примила у свој дом.”
Сада, изгледа, први пут Илија говори човекољубиво. Како каже Златоусти, „омекшава пред гласом (удовице), и почиње да у себи размишља човекољубиво.” Сада Илија благосиља храну те жене да не нестане из њеног дома и сада први пут говори о укидању казне и да ће Бог послати кишу на земљу. Рекао је, дакле, очајној удовици: „Ћуп са брашном неће се испразнити и уље у крчагу неће нестати до дана када Господ пошаље кишу на земљу” (3. Цар. 17, 14). Приметимо заједно са Златоустим, да иако чујемо пророка Илију како говори удовици да ће једном доћи киша на земљу, не чујемо га како се моли за то, како би се суша брзо окончала.
Због тога Бог помаже свом пророку да напредује у човекољубљу, које сада почиње да му се појављује, и које чини да умре дете удовице! Ово је много заболело удовицу, која се тада пожалила пророку. Илија је благословио њен дом да не понестане хране, али за удовицу – како је Златоуст представља – било би боље да је умрла са својим дететом од глади, како је рекла пророку на почетку, него да сада живи и гледа мртво своје дете.
И пророк Божји није само био тужан, већ и посрамљен због тог призора, како Златоуст претпоставља. Мора да је размишљао: „Пре него што сам дошао и био гост код жене, она је имала своје дете. Сада, са мојим гостовањем, умрло јој је вољено дете и она тугује. Да ли је ово награда коју сам дао жени за њено добро гостопримство?” Размишљајући о догађају и осећајући се посрамљено због њега, почео је да схвата да догађај није природан, већ да долази од Бога и да му Бог жели нешто рећи тиме.
Илија је разумео Божју уметност и циљ: желео је да га учини милосрдним према Израиљу. Превешћу одговарајући део из Златоустове беседе. Свети отац представља Илију како каже:
„Ово није природна смрт; ово је, Боже, од твоје уметности и нужно ме чиниш милосрдним. Дакле, када ти кажем, ‘Помилуј Господе мртво дете удовице,’ ти ћеш ми такође рећи – ‘Помилуј моје дете Израиљ.’ Подстичеш ме на човекољубље, Боже. Разумем твоју уметност, Господе, јер када ти ја кажем, ‘Спаси мртво дете удовице,’ ти ћеш ми рећи: ‘Сажали се и ти на Израиљ мртав од глади. Тражиш од мене услугу, али учини и ти услугу. Ослободи одлуку о глади и ја ћу ослободити смрт удовичиног сина.’”
Тада, пошто је Бог видео да је Илија постао милосрднији, послао га је код Ахава да му најави да ће казна бити укинута: „Иди – рече му – и појави се пред Ахавом и даћу кишу на земљу” (3. Цар. 18, 1).
Приметимо да је Бог дао пророку да каже те речи човекољубља за укидање глади када је и сам пророк постао човекољубивији; и уочимо још да Бог није сам укинуо глад а да није прво најавио свом пророку, који је такође најавио почетак глади.
Сада пророк пророк Илија јури по целој земљи и проповеда да се укида казне, да ће доћи киша на земљу. Али где год је ишао да објави ову радосну вест, опет је видео безбоштво и кршење Божијих заповести и размишљао је о новој казни над народом. „Опет видећи њихово непоштовање, размишљао је о некој казни против њих и тешкој одлуци.“
Видевши ово, дакле, Бог Илију, каже Златоуст, да није саосећајан према сагрешењима људи, одваја га од њих, не допушта му да живи са њима!
Као да му каже, како Златоуст замишља: „Ја, о Илија, знам твоју ревност и препознајем твоје владање. Али, сажаљевам се на грешнике када су превише кажњени. Али ти превише кажњаваш безбоштво, а људи стално греше. Одвајам вас да не живите заједно. Ти, пошто не можеш да трпиш грешнике, иди до неба. На земљу ћу сићи Ја. Ако ти, Илија, останеш дуго на земљи, људски род ће нестати, јер ћеш их стално кажњавати. Шта ће бити, дакле? Иди, Илија, до неба. Ватра не може бити заједно са трском! Дајем ти радост да живиш са безгрешнима; остани са анђелским хоровима. Иди, дакле, према небу. Са грешницима ћу живети ја. Ја, који желим да носим на својим раменима залуталу овцу. Ја који ћу рећи свим грешницима: ‘Дођите к мени сви уморни и оптерећени’; нећу вас казнити, већ ‘ћу вас одморити’.”
Слично томе о пророку Илији говори свети Златоуст и у једној другој својој беседи посвећеној њему (PG 50, 725-736). Он каже да је Бог милосрдан, а не суров, и да је тако желео да буде и његов пророк Илија. Зато је Бог, каже свети Златоуст, дао „везивање” и „разрешивање” људском свештенику, а не анђелу, јер свештеник, као човек од меса, разуме искушење и грех исповеданог верника, док би му анђео одсекао главу!
„Ако би анђео био свештеник и ухватио некога ко је сагрешио у блуду, одмах би га убио, јер сам није везан тим страстима. Зато, да је анђео добио власт свештенства, не би подучавао, већ би одмах убијао због тога што он није такав, доносећи гнев на таквог. Али то је човеку поверено да, знајући своје грешке и имајући искуство, саосећа са онима који греше и да не покреће гнев и да се Црква не испразни због гнева”! (PG 50, 728)
И зато, каже Златоуст, Христос је дозволио да Петар, коме је дао „везивање” и „разрешивање”, сагреши својим одрицањем, уплашен од једне слушкиње, како би и сам био благ према хришћанима.
И управо зато, наставља свети Златоуст, Бог је дозволио и Илији, пре Петра, да падне у исти грех као и он, у грех кукавичлука пред једном женом, како би и ревносни пророк његов постао милостив. Заиста, Илија се уплашио Језавеље и зато је отишао веома далеко од Израиља, у Сарепту Сидонску. И лепо каже Златоуст: „Две узвишене тврђаве (Илија и Петар) биле су изложене жени; Петар се уплашио девојке, а Илија Језавеље; и упали су у исте грехе…Сада је Илија показао да је и сам пао у грех, уз Божије допуштење и промисао, како би из онога што је сам добио милост, и он био милосрдан према другима” (PG 50, 734)!
Извините што сам одужио и хвала вам што сте ме слушали.
Извор: Предавање у Конференцијском центру Образовне и културне фондације Светог Григорија Паламе при Светој Митрополији Солунској, 7. јуна 2012.